H&K P7A1

Generalno spadam u tip ljubitelja oružja koji voli klasična rešenja, ali mi ni novi trendovi nisu baš strani. Ipak, jedan od njih, zvani PDW (Personal Defence Weapon, ili oružje za ličnu odbranu) mi nije bio posebno blizak, iako mi je potpuno jasna filozofija oko koje je taj tip oružja razvijen. Jednostavno, nije svaki vojnik pešadinac pa da mu treba „ozbiljno“ oružje. Većina ih je u kojekakvim jedinicama bilo borbene ili neborbene podrške, što je posebno izraženo u modernim vojskama. Za takvu brojnu bratiju je upravo i osmišljen koncept oružja koje će biti kompaktno i lako za svakodevno nošenje, a opet znatno ubojitije od standardnih pištolja i automata. Naravno, ovo zadnje je relativan pojam, pogotovo ako ste imali priliku da vidite metak 5,7×28 ili 4,6×30. Upravo oko ovog zadnjeg je razvijeno oružje o kojem će ovde biti reči.

Sanduk MP7 sa odvojenim kundakom i sklopom zatarača i njegovog nosača

Krajem 90-ih, NATO je obnarodovao zahtev za novim tipom oružja koje će biti efikasnije od dotadašnjih automata prilikom dejstva na protivnika koji nosi kevlarske pancirne prsluke, a koji su postepeno postajali sve zastupljeniji na bojištu. U poslednjih nekoliko decenija se javilo mnoštvo, manje ili više zanimljivih ideja. Pojedina rešenja su ličila na već postojeće modele automata ili umanjenih automatskih pušaka ali ih je bilo i sa futurističkim izgledom, poput belgijskog P90. Početkom novog milenijuma, čuveni nemački proizvođač iz Oberndorfa, Hekler i Koh je izbacio oružje koje je predstavljalo njihovo viđenje idealnog PDW-a. Koliko su u tome uspeli može biti diskutabilno, ali ako ništa drugo, popravili su moje mišljenje o ovoj kategoriji vatrenog oružja.

Prvi susret uživo sa MP7A1 je bio pre desetak godina na Nirnberškom sajmu. U moru oružja koje mi je estetski privlačnije i konceptualno bliže, nije mi privukao pažnju. Naravno, malo sam ga razgledao i probavao „na prazno“, čudio se „dečjem“ kalibru i sećam se da nisam bio preterano oduševljen ergonomijom, prvenstveno rukohvata. Šta se to dogodilo da posle toliko vremena korigujem mišljenje? Jednostavno, došao sam u stuaciju da prilikom izvršavanja namenskih zadataka moram da nosim Koltov karabin M-4. Iako je u pitanju kompaktnije oružje od nemačke puške G36, i dalje je dugo i iskreno govoreći, više mi smeta nego što koristi. Tu je kompaktnost MP7A1 došla do punog izražaja. Automat (kako ga krste sami Nemci) je dovoljno da se zabaci na leđa, tako da vam ruke ostaju slobodne za rad. U slučaju nužde, lako ga je zgrabiti i upotrebiti.

Drugo, kada prvi put pucate iz MP7, shvatite da je gotovo nemoguće promašiti metu na nekoj normalnoj daljini upotrebe, te tako polako ali sigurno počinjete da menjate mišljenje. Na primer, na 30-ak metara je lako sasuti kompletan okvir od 40 metaka u roku od tri sekunde u grudnu metu sa jednim pritiskom okidača. Tu do izražaja dolazi slab trzaj oružja, odnosno odskok cevi. Kako zrno kalibra 4,6mm ima vrlo položenu putanju, takođe i pogađanje siluete na 200 metara obučenom strelcu ne predstavlja poseban problem. Naravno, može se postaviti pitanje terminalnog efekta, ali treba razumeti da vojnička filozofija upotrebe oružja nije identična samoodbrambenoj, iako se ova klasa oružja tako zove. Na primer, vojnički posmatrano, najčešće je dovoljno raniti protivnika i time ga izbaciti „iz igre“. A metak kalibra 4,6 je i te kako u stanju da povredi.
Samo oružje bi se konstruktivno moglo opisati kao eklektička kombinacija izraelskog Uzija (okvir u rukohvatu), puške G36 (princip rada) i pištolja Glok (okidač sa jezičkom) sa primesama automata MP5 (kundak i regulator paljbe). Stvarno vrhunsko zamešateljstvo koje samo velika oružarska imena poput H&K mogu da iznesu do kraja a da nešto ne zabrljaju…

Cev je duga 170 mm i kao što smo naveli, u kalibru 4,6 mm, sa šest polja i žlebova. Na žalost, ni uz najbolju volju i trud, nisam uspeo da saznam koji je korak uvijanja. Čak ni sami Bundesverovi oružari koje sam pitao nisu bili u stanju da mi daju odgovor , ali je poznato da je preporučen odnos 1:160 mm. Na ustima je pričvršćen razbijač plamena u maniru M16A1, odnosno sa ravnomerno raspoređenim aksijalnim otvorima. Takođe je moguće montirati i prigušivač, a nedavno je i finski ASE Utra izbacio poseban model, namenjen isključivo MP7A1. Sa ovim prigušivačem pucanj postaje tiši za 27 dB, blesak je značajno redukovan, a ionako mirno oružje postaje još stabilnije pri rafalnoj (i verovatno jedino smislenoj) paljbi.
Sanduk sa pištoljskim rukohvatom je izrađen od plastične mase sa čeličnim ojačanjima. Sa gornje strane je pričvršćena pikatini šina na koju su montirani prednji i zadnji nišan. Sa obe bočne strane su takođe dodatne pikatini šine za montiranje laserskog modula i baterijske lampe. Zanimljivo je da kod nemačkih vojnika nisam video ni jedan od ovih dodataka da je moniran na MP7A1 iako ih svi korisnici duže. To bi bilo prosto nezamislivo za njihove američke kolege. Ali svakom svoje, zar ne?
Na donjem prednjem delu sanduka je smeštena preklopna ručica. Njena upotreba prilikom gađanja nije obavezna, ali umnogome pomaže kontroli oružja. Kod najnovije A2 varijante je odbačena, ali zahvaljujući dodatnoj pikatini šini moguće ju je dodati naknadno. Sama ručica ne uliva neko posebno poverenje u smislu čvstine, ali po rečima nemačkih kolega, nije im poznat slučaj da ju je neko polomio. Na donjem unutrašnjem delu se nalazi klizač preko kojeg se vrši njeno odbravljivanje radi sklapanja. Bilo kako bilo, ovo je koristan dodatak ovom tipu oružja i definitivno treba da bude montiran, bilo kao standardni deo ili naknadno.

Pištoljski rukohvat je smešten sa donje strane sanduka, ali ne na sredini već malo pomeren unazad, otprilike na 2/5 dužine, gledano sa zadnjeg kraja. Na celom oružju, ovaj deo je najmanje ergonomski podesan. Razlog za to leži u samoj municiji 4,6×30. Kao prvo, sama čahura je duža nego kompletan metak 9mm Para. Drugo, zbog flašastog dizajna čahure, okvir je blago zakrivljen, čak i onaj najkraći, kapaciteta 20 metaka. To je uslovilo i blagu zakrivljenost prednjeg dela rukohvata na donjem delu. Da se razumemo, nije to ništa strašno, ali se definitivno oseća, pogotovo ako pre niste imali ovo oružje u rukama. I na kraju, baš poput Uzija, rukohvat je pod uglom od 90 stepeni u odnosu na sanduk. Ovo je nešto što se moralo uraditi radi pouzdanog hranjenja, ali je sa druge strane ubilo ergonomiju. Ipak, kako je pouzdanost oružja njegova najbitnija osobina, ovo je suštinski beznačajno.
Hranjenje se vrši iz čeličnih, odnosno čelično-plastičnih okvira kapaciteta 20 i 40 metaka. U stvari, navodno postoje i oni kapaciteta 30 metaka ali ih ja nisam vidio. Kao što može da se vidi na slici, okvir kapaciteta 20 metaka je po dimenzijama sličan petnaestometnom okviru za CZ999, dok je onaj sa duplim kapacitetom blizak dužini okvira od MP5. Većina korisnika preferira da na svakodnevnim dužnostima koriste kratki okvir. Ipak, kada postoji mogućnost da dođe do upotrebe oružja, svi se odlučuju za četrdesetometnu verziju. Inače, okviri su urađeni vrlo kvalitetno i lako se pune.
Odmah iznad rukohvata je smeštena tropoziciona kočnica/regulator paljbe. U pitanju je rešenje koje HuK forsira još od vremena G3. Iako sam protivnik tog rešenja na puškama čisto iz bezbednosnih razloga, smatram da je u ovom slučaju to dobar izbor. Okidač je urađen u tipičnom maniru Gloka, odnosno sa sigurnosnim elementom u obliku „jezička“. Ovo je dodatna bezbednosna mera koja bi u kombinciji sa pomenutom kočnicom trebala da bude dovoljna za bezbedno rukovanje i nošenje oružja. Okidanje je tipično za vojničko oružje i po slobodnoj proceni se kreće oko 2,5 kg, barem na meni dostupnom primerku. Odmah iznad samog okidača, sa obe strane sanduka je poluga za oslobađanje zatvarača kada se nalazi u zadnjem položaju. U pitanju je zgodno rešenje, pogotovo što se zapinjanje vrši preko T ručice, poput one na AR-15.

Za razliku od Uzija kod kojeg se okviri oslobađaju pomoću utvrđivača na dnu rukohvata, ovde je primenjeno rešenje kao na HuK pištolju USP (ili njegovoj vojnoj verziji, P8A1). U pitanju je obostrana poluga na dnu štitnika okidača. Pomalo neuobičajeno ali zgodno rešenje.
Čahure se izbacuju na desnu stranu kroz otvor koji se nalazi odmah iznad rukohvata. Kao i kod AR, na kraju otvora se nalazi deflektor čahura. Ovaj detalj možda i nije potreban dešnjacima, ali levorukim strelcima sigurno nije naodmet. Definitivno nije poželjno da vam vrele čahure udaraju u lice dok gađate.
Poklopac sanduka, koji je smešten na zadnjem delu se učvršćuje pomoću dve čivije, tako svojstvene za većinu dugocevnih konstrukcija iz HuK. Uklanjanjem poklopca se omogućava pristup unutrašnjim komponentama. Zajedno sa poklopcem se istovremeno vadi nosač zatvarača sa zatvaračem, povratni mehanizam i ujedno se skida teleskopski kundak. Inače sam kundak je na nivou onog za MP5A3. Može to i stabilnije i čvršće, ali i ovo radi dovoljno dobro a kompaktnost oružja nije narušena.
Princip rada MP7A1 je praktično preuzet sa puške G36. Nemački oružari su očigledno procenili da je ovo najpovoljniji način zauzdavanja metka 4,6×30. Da su se odlučili za slobodni zatvarač, bez sumnje bi se digla masa oružja, koja je u A1 verziji za pola kilograma veća od prvobitnog NATO zahteva. Kako je sistem pozajmice gasova sa klipom kratkog hoda odavno apsolvirana priča, u HuK su se odlučili da praktično iskoriste iskustva i znanje koje su stekli sa G36.

Pojednostavljeno, princip rada je sledeći: Po opaljenju metka, gasovi se šire i potiskuju klip unazad. Klip udara u nosač zatvarača koji prenosi kretanje na zabravljeni zatvarač. Zatvarač se rotira i kreće unazad unutar profilisanog vodišta unutar nosača. Pri tome, brzina odbravljivanja je takva da pritisci unutar sistema opadaju na dozvoljenu vrednost. Izvlakač izvlači ispaljenu čahuru koju izbacač izbacuje kroz otvor u sanduku. Kada povratni mehanizam savlada energiju trzajuće mase, ona se vraća u prvobitni položaj. Pri tome zatvarač kupi novi metak iz okvira, ubacuje ga u cev i vrši zabravljivanje. Naravno, ukoliko je regulator na rafalnoj paljbi a okidač i dalje pritisnut, ceo ciklus se ponavlja.
Da bi ste bili u stanju da nešto pogodite, pogotovo na većim daljinama služe nišani. U ovom slučaju, Bundesver se odlučio da osnovni nišan bude Cajsov/Hendsoldtov red dot nišan. Izuzetno je jednostavan za rukovanje. Dovoljno je da pritisnete dugme sa leve strane i pojaviće se crvena tačka koja pokriva 3,5 MOA. Podešavanje inteziteta nije potrebno da vršite pošto uređaj to radi automatski, ali i dalje postoji mogućnost da ga sami podesite, iako se u mom slučaju to pokazalo nepotrebno. Ovu osobinu sam testirao i u mračnom kontejneru i na podnevnom afganistanskom suncu i intezitet je uvek bio „baš kako treba“. Još jedna zanimljiva osobina je i to da se uređaj ne napaja samo preko baterije CR2023 već i preko solarne ploče smeštene na vrhu. Na taj način se životni vek baterije mnogostruko povećava. Jedini je problem što ovo sa sobom povlači ionako visoku cenu, ali kada plaća jedna od najbogatijih država Evrope (a čini mi se da i u svetu solidno kotira), onda to nije problem. Sam nišan se na MP7A1 montira preko „podizača“ iako njegova montaža omogućava direktno montiranje na pikatini šinu. Ipak, u toj konfiguraciji nišan leži prenisko, pa je potrebno njegovo izdizanje za nekoliko centimetara.
I koliko god da je MP7 u bilo kojoj konfiguraciji zanimljivo oružje, ipak je sam metak 4,6×30 najzanimljiviji deo priče, barem meni. Nastao je na osnovu metka 4,6×36 koji je bio davnašnje čedo nemačko-španske kooperacije. Ipak, metak 5,56 NATO je oduvao kompletnu konkurenciju (često i bolju) te je tako i ovaj metak praktično pao u zaborav dok ga nisu iskopali nemački inžinjeri i na osnovu njega napravili novi metak, prilagođen novoj ulozi. PDW kao koncept nije nov, ali ideja oko toga šta mora da postigne je varirao kroz vreme. U vreme kada je NATO raspisao konkurs za novo oružje, jedan od glavnih uslova je bio da je u stanju da se efikasno nosi sa tzv. CRISAT oklopom (titanijumska ploča debljine 1,6mm i 20 slojeva kevlara ispred nje). Pištoljski meci 9mm i .45 ACP ni u posebnim verzijama nisu bili u stanju da to uvek odrade na zahtevanim daljinama. Bilo je jasno da je potrebno razviti poseban metak, manjeg kalibra i sa tvrdim jezgrom da bi se ovo postiglo. Nemci su u potpunosti uspeli u onome što je zahtevano, ali sa decenijskim zakašnjenjem. Ne samo da je SSSR sa kojim je Zapad plašen nestao, nego je i FN preuzeo veliki deo svetskog kolača sa svojim modelom P90 kalibra 5,7 mm. Iako je NATO dao povoljniju ocenu belgijskom metku, Nemci su ostali uporni u tvrdnji da je njihovo rešenje bolje te su blokirali usvajanje metka 5,7×28 kao standarda u NATO-u.

Bilo kako bilo, Bundesver koristi nekoliko tipova municije a nama je jedini dostupan bio metak DM31. U pitanju je metak sa tvrdim čeličnim jezgrom i bakarnom presvlakom. Jednostavno, ni uz najbolju volju onako tanak sloj ne mogu da nazovem košuljicom… Zrno ima masu 2 grama i početnu brzinu od 680 m/s. Ovo mu obezbeđuje energiju na ustima cevi od 480 J. Sa metkom DM11 koje koristi zrno iste mase i ima početnu brzinu od 725 m/s energija je oko 520J. Na raznim testovima zrna su pokazala da su u stanju da naprave priličnu privremenu kavitaciju u balističkom gelu, te da imaju zadovoljavajući terminalni učinak. Ipak, sve ove stvari treba uzeti sa određenom skepsom pošto je mogućnost manipulacije podacima značajna, a i poznato je da „svaki Cigo svoga konja hvali“. Ono što je bez sumnje istina je to da bez problema oba zrna probijaju CRISAT na daljinama od 200 i 300 metara. Ali „svet je krenuo dalje“ kako bi to rekao majstor horora Stiven King u svom serijalu Mračna Kula. Tako je ova osobina, nekada ključna, postala praktično od malog do gotovo nikakvog značaja u savremenim uslovima ratovanja. Za potrebe nošenja na terenu su razvijeni različiti sistemi. Pored remnika, tu su i dve futrole. Prva je futrola-nosač koja omogućava nošenje na opasaču, poput pištolja. Ceo koncept izgleda prilično nezgrapno i svi oni koji su nosili Škorpiona u onim kožnim futrolama mogu da posvedoče da to nije najsrećnije rešenje. Pri tome su pomenute futrole bile daleko praktičnije, a sam Škorpion je značajno kompaktnijih dimenzija i manje mase. Druga futrola je namenjena prikrivenom nošenju i ima daleko više smisla nego prethodna. Namenjena je personalu koje se bavi obezbeđenjem važnih ličnosti ili prilikom izvršenja specijalnih zadataka.
I kao što je red, na kraju sledi nekakav moj lični sud. MP7A1 je kao oružje vrlo specifična priča. Jednostavno, neko će ga prihvatiti sa oduševljenjem, neko „pljunuti i zapjevati“, a neko treći će ga koristiti svesan njegovih dobrih strana ali i ograničenja. Lično, drago mi je što sam kroz direktno iskustvo došao do spoznaje da je ono treće u stvari najbliže istini.

tekst i foto Ninoslav Trifunović