Noviteti prolazne vrednosti
Minijaturni DAO pištolji američke proizvodnje, predstavljaju pokušaj da se iz formata nekadašnjeg oružja kalibra 6,35 mm ispaljuje znatno snažnija municija
Konzervativnost i skepticizam su u prošlosti prilično uticali na sporiji razvoj pojedinog vatrenog oružja, prvenstveno kada su u pitanju bili vojni autoriteti od uticaja i usvajanje službenog naoružanja. Na takozvanom civilnom tržištu, stvari odvajkada stoje sasvim drugačije, pa su se u proizvodnji i prodaji, često nalazili modeli koji ni po kom osnovu nisu bili konkurentni i zadovoljavajućeg kvaliteta.
Ovo smo nedavno konstatovali, testirajući dva pištolja iz novije američke produkcije Kel-Tec P3AT i Ruger LCP u kalibrima 9 mm (k) i 7,65 mm, kojih još uvek nema u prodaji na našim prostorima.
Specifično američko tržište
Reč je o dva naoko identična oružja, koji su nastali kao odgovor američkih proizvođača na aktuelni trend i zahtev kupaca, za jeftinim i jednostavnim pištoljima u što snažnijem kalibru. Polimerski modeli velikog kapaciteta okvira, poput Gloka 26 su u potpunosti zadovoljili potrebe za subkompaktom velike vatrene moći, ali specifično prekookeansko tržište, tražilo je nešto daleko jeftinije. Poznato je da su Amerikanci svojevremeno masovno kupovali i koristili Saturday night special pištolje i revolvere, krajnje upitnog kvaliteta, koji su se za nekoliko desetina dolara, mogli nabaviti doslovno u svakoj gvožđari. Primena restriktivnih propisa oko uvoza vatrenog oružja, znatno je smanjila njihovu prisutnost, ali i u novom veku se iskazuje potreba neposrednih korisnika za takvim napravama.
Relativno nova (i izuzetno tržišno agresivna) američka firma „Kel-Tec“, u specijalizovane radnje plasira srazmerno puno modela oružja koje odudara od uobičajenog, pa je već nekoliko godina njihov pištolj pod oznakom P3AT prilično tražena roba. Zanimljivo, „Kel-Tec“ uopšte nije zaštitio patentom ovu konstrukciju, pa se uskoro u prodaji našao i po svim detaljima skoro identičan, ”pištoljčić” iz produkcije neuporedivo renomiranijeg „Rugera“, nazvan LCP. Krajnje je neuobičajeno, da moćnija i uglednija oružarska fabrika, kopira rešenja „novajlije“, a još je interesantnije navesti kako je „Ruger“ patentno registrovao svoju LCP konstrukciju.
Dilema na startu
Šta je, generalno, glavna odlika ovih mikro-pištolja? Bazični kalibar je 9 mm (k), odnosno .380 ACP, za odbrambene potrebe vrlo upotrebljiv metak, koji i dalje ne gubi na popularnosti. Međutim, tokom perioda od preko jednog veka upotrebe, praksa je postavila standarde veličine i karakteristika oružja iz kojeg se ova municija koristi. Osim nekoliko modela raritetnih belgijskih pištolja, koji su gabaritima bili približniji kalibru 6,35 mm, skoro da i ne postoji oružje ovog kalibra koje može stati u džep košulje.
„Kratka devetka“ ne iziskuje bravljenje cevi u navlaku, kod pištolja uobičajenog džepnog formata, ali iskusniji strelci znaju da prepoznaju snažniji impuls nego pri opaljivanju metka 7,65 mm. LCP i P3AT imaju masu od jedva 250 g, tako da smo na samom početku testa bili u velikoj dilemi, da li uopšte da stanemo na vatrenu liniju i konkretno probamo mogućnosti ovih pištolja?
Konstrukcione slabosti
I sam prvi vizuelno-manuelni kontakt je bio obeshrabrujući. U skladu sa svojim renomeom proizvođača robusnog i izdržljivog oružja, „Ruger“ izrađuje ram pištolja LCP od kvalitetnog polimera, a i metalne i plastične površine su brižljivo finiširane. Za razliku od njih, „Kel-Tec“ uopšte nije vodio računa o estetici, tako da su svuda po pištolju primetni tragovi izlivanja, čak u završnoj obradi nisu ni prestrugane pucne od presovanja u kalupu! P3AT ima ram od staklom ojačanog najlona, čije spoljne površine nisu ni ispolirane, a u prednjem delu rukohvata (oba „Kel-Tec“ pištolja koja smo imali na raspolaganju) ima i zakrivljenih talasa. Navlake i cevi oba modela su izrađene od valjanog čelika, što samo po sebi predstavlja konstrukcionu slabost, u poređenju sa uobičajenim otkivcima, koji se kasnije obrađuju glodanjem. Posebno ističemo da su cevi na ovim pištoljima kritično tankih zidova – nepunih pola milimetra, što je ispod svakog našeg očekivanja. Setimo se kako su svojevremeno pištolji Browning Model 10 i 10/22 u kalibru 9 mm (k), izašli na loš glas zbog tankih cevi, koje su se naduvavale posle dužeg korišćenja, a ove su još tanje i dvostruko kraće!
Razočarenjima nema kraja
Istini za volju, na testiranim pištoljima je primenjeno rešenje SIG bravljenja blokom cevi u otvor na ramu, ali to nam nije ulilo dodatno samopouzdanje. Jednostavno – kada uzmete ove pištolje u šaku i pomislite da iz njih treba opaliti municiju .380 ACP, dileme se same nameću. S obzirom da je jedan od pištolja P3AT bio u kalibru 7,65 mm, najpre smo isprobali ovaj model. Osim dugmeta za deblokadu okvira, ne postoje druge komande i pištolj je zaobljenih linija.
Fiksni i jedva vidljivi nišani su tu više forme radi, jer je primarna instinktivna upotreba na najmanjim daljinama. Sama navlaka ima pomalo kockast izgled, kao na SIG pištoljima pune veličine, a na desnoj strani je predimenzionirani spoljni izvlakač, na koji se jednostavnom intervencijom može postaviti šnala za nošenje oružja za pojasom. Dvostruka povratna opruga trebalo bi da obezbedi pouzdan rad poluautomatike, ali s obzirom da obe opruge deluju kao da su uzete sa patent-olovke, ne ulivaju poverenje ni po pitanju izdržljivosti, niti da ih korisnik neće lako izgubiti pri rasklapanju i sklapanju pištolja. Najveće razočaranje nalazi se unutar rukohvata – sistem obarača dvostruke akcije je tako konstruisan, da je okidanje ispod svakog nivoa: predugog hoda, neujednačenog otpora i propraćeno svojevrsnim grebanjem. Bez obzira na veličinu šake, skoro da ne postoji strelac kojem ovi pištolji dobro leže u ruci i koji pri opaljenju ne pomera nišansku liniju.
Džepna ikona na testu
„Rugerove“ i „Kel-Tecove“ pištolje isprobali smo i u snažnijem kalibru – 9 mm (k). Doduše, niko od prisutnih nije imao želje niti elana, da iz njih ispali veće količine municije, pa i ne možemo da govorimo o izdržljivosti oružja, nakon izloženosti ekstremnoj upotrebi. Pojedini američki korisnici tvrde, kako sve radi znatno glatkije posle ispaljenih nekoliko stotina metaka, a mi im se ovom prilikom iskreno divimo na upornosti i optimizmu.
Želeći da donesemo što objektivnije zaključke, LCP i P3AT smo uporedili sa dva poznatija pištolja u istom kalibru, ali potpuno drugačije konfiguracije i performansi. Najpre smo koristili „ikonu“ među džepnim pištoljima – Walther PPK, koji sada licencno proizvodi američki velikan „Smith & Wesson“. U pitanju je model u potpunosti izrađen od nerđajućeg čelika, oružje najvišeg mogućeg kvaliteta u svojoj kategoriji, jer je originalni „Waltherov“ dizajn dodatno oplemenjen „Smith & Wessonovim“ izvanrednim materijalom i proizvodnim procesom. U poređenju sa njim, LCP i P3AT izgledaju neugledno i skoro da nema argumenta (uključujući i cenu) koji bi iole upućenog korisnika naveo, da uopšte kupi, ovu „nedonoščad“. Pri instinktivnom potezanju iz džepa, prvim hicem u DA modu, koristeći PPK mogli smo sa lakoćom da pogodimo grudnu metu udaljenu deset koraka, dok je to za LCP i P3AT nemoguća misija. Zbog fiksne cevi i izvanrednog okidanja, SA režimom je sasvim moguće plasirati i precizne hice što Walther čini više nego ozbiljnim oružjem u ovoj konkurenciji.
Prikriveno nošenje
Takođe, u testu smo koristili i primerak novije argentinske produkcije Bersa 380, takođe u kalibru 9 mm (k). U pitanju je nešto veće oružje, koje dimenzijama prevazilazi koncept džepnog pištolja. Pre petnaestak godina, u testu sam koristio stariji primerak Berse, kojem se posle dva ispaljena okvira, polomio izbacač i pomerio sklop za okidanje do neupotrebljivosti. Međutim, pištolji iz novije produkcije namenjeni izvozu u SAD, su izvanrednog ukupnog kvaliteta i oružje koje smo koristili je neuporedivo bolji izbor, od malih „plastikanera“ koje u ovom tekstu opisujemo.
Umesto zaključka koji bi preporučio, da se (najblaže rečeno) temeljno presaberu svi koji imaju nameru da kupe neki od dva pištolja, sa kojim smo se sada prvi put detaljnije susreli, moramo istaći da je ipak u pitanju oružje namenjeno prikrivenom nošenju. Ta kategorija, u našim uslovima zbog zakonskih propisa, predstavlja veliki hendikep za sve manje pištolje, tako da zaista nema rezonskih argumenata za njihovu nabavku. Jedino što možemo je da citiramo reči našeg prijatelja, test-strelca PPU: – Hvala velikom „Smith & Wessonu“ što i dalje proizvodi pištolje PPK!
Nepoverljivi Evropljani
Sudskih sporova do sada nije bilo, jer očigledno i jedni i drugi dobro prodaju svoje modele na ovom, vrlo specifičnom, tržištu. Naglašavamo kako na našem kontinentu, skoro ne postoji zemlja u kojoj bi ovakvo oružje moglo da se proda, u iole značajnijem broju primeraka, delom zbog oštrih propisa o nošenju oružja, a delimično zbog nepoverenja Evropljana prema konstrukcijama tog tipa.
Prihvatljivo grupisani pogoci
Napunili smo primerak u slabijem kalibru municijom PPU 7,65 mm i sa udaljenosti od pet metara do papirne mete, pokušali da uz precizno nišanjenje plasiramo svih šest metaka iz okvira u zamišljeni gabarit torzoa. I pored dvoručnog hvata, P3AT trza više nego neugodno, a i akustični propratni efekat je bio preko granice prijatnosti, jer smo gađali u zatvorenom opitnom poligonu sa niskim plafonom. Pogoci su bili grupisani na samoj granici prihvatljivosti, a ekstrakcija čaura nesmetana, iako je na momente delovalo da je sve vrlo blizu zastoja jer je mehanizam čangrljao.
test i slike: Milan MILANOVIĆ
