SIG Sauer P250

Švajcarsko-nemačka kompanija “SIG Sauer GmbH” i njen američki ogranak “SIG Sauer Inc.” svojim modelima P220 do P229 izrađenim s ramovima od durala, redefinisali su takozvanu treću generaciju poluautomatskih pištolja. Najbitniji element konstrukcionog sklopa bilo je revolucionarno bravljenje cevi ispustom gornje površine iznad ležišta metka u otvor za ekstrakciju čaura u navlaci. Osim visoke cene, ovim pištoljima je imalo malo toga da se zameri, što su iskoristili konkurenti plasiranjem svojih (jeftinijih) modela četvrte generacije, pravljenih na osnovu rama od polimerske plastike i s pojednostavljenim sistemima opaljenja unutrašnjim udaračem. SIG je uspeo da delom parira svojim modelom Pro, koji je kasnije prerastao u P2022 sa usadnikom i rukohvatom od sintetičkih materijala, takođe impresivne cene. Bilo je samo pitanje kada će ova renomirana firma na tržište izbaciti krajnje pojednostavljen primerak pristupačnije vrednosti u prodaji, što je realizovano u jesen 2007. godine kada je predstavljen P250.

Osim plastičnog rama, ovaj pištolj se odlikovao DAO okidanjem, vidno skromnijom završnom obradom čeličnih površina u odnosu na ranije filigranski izrađene modele, ali najbitniji novitet bila je modularnost. Kompletan sklop okidačkog mehanizma i propratnih komandi na nosačima je demontažnog tipa, tako da se može koristiti sa izmenjivim cevima, navlakama i ramovima razlitičih dimenzija, kao i okvirima određenog kapaciteta. Bile su predviđene verzije u više kalibara, od bazičnog 9×19 mm, potom .40 S&W, .357 SIG, .45 ACP, .380 Auto i .22 LR, a smatrano je da je u pitanju pištolj koji može zadovoljiti potrebe kako službenih lica, tako i civila koji bi ga koristili za odbranu života i imovine.

Čelnik američke podružnice Ron Koen, optimistično je najavljivao kako će ovaj sistem biti rodonačelnik kratkocevnog oružja koje korisniku omogućava jednostavnu izmenu funkcionalnih elemenata, a sve po pristupačnim cenama. Ali, maloprodajna cena je dostigla vrednost od oko sedamsto dolara u prvi mah, što je bilo više od standardnih modela Glocka, pa je prodaja krenula neželjeno loše.
Inicijalni korisnici su odmah ukazivali kako je okidački mehanizam predugačkog hoda u odnosu na kvalitetnije rešen prethodni Kellerman DAK koji je ranije opciono primenjivan kod pištolja ove firme sa aluminijumskim ramom, a u praksi ne iskazuje nikakvu prednost u odnosu na onaj kod konkurenata kao što su Glock ili Smith & Wesson MP. Pet godina kasnije, kompanija je pokrenula novu marketinšku kampanju uzdajući se u paletu pištolja P250 u tri veličine rama, šest kalibara i mogućih četrnaest konfiguracija, uz više opcija u vidu tri izmenljiva set panela drške i dve kombinacije obarača. Postojala je mogućnost izbora mehaničkog nišanskog sistema Contrast sa dve uzdužne ili SIGLITE Night Sights sa tri tačke ispunjene tricijumom. Kupci ovih modela na zapadnom (prvenstveno američkom tržištu), imali su zamerke na površinsku nitron zaštitu nerđajuće navlake, jer je bila podložna oštećenjima tokom upotrebe, u šta smo se i lično uverili pre oko šest godina kada smo podrobnije testirali prve dostupne primerke ovog pištolja.

Standardna verzija je imala okvire kapaciteta 17 metaka 9×19 mm, 14 u kalibrima .357 SIG i .40 S&W, kao i 10 najvećih .45 ACP, dok je model P250 Compact imao umanjene, jer su u kalibrima .380 ACP i 9×19 mm oni primali 15, a za opciju .357 SIG i .40 S&W je bilo predviđeno 12, odnosno 9 metaka .45 ACP. Već od 2012. godine cena je spuštena na oko 550 dolara, što nije bitnije doprinelo uvećanju prodaje, kao ni pojavljivanje verzije P250-22 u kalibru .22 Long Rifle sa podesivim nišanima i okvirom od 10 metaka, namenjena rekreativnom streljaštvu. Kada je službena upotreba u pitanju, većina američkih policijskih agencija za potrebe svog sastava zadržala je prethodne modele SIG Sauer pištolja iz serija 220-229 ili Beretta 92. Oni koji su se opredeli za polimerske modele su radije birali Glock ili S&W, ukazujući na to da Walther i H&K takođe imaju pogodnije konstrukcije u odnosu na P250. Od značajnijih službi, jedino je US Federal Air Marshal Service odabrala SIG Sauer P250 u kalibru .357 Sig, kao službeno oružje svojih pripadnika, ali je ta odluka promenjena u korist konvencionalnijeg P229. Narudžibnu je otkazala i holandska policija, koja je prvobitno nameravala da kupi više desetina hiljada primeraka i delovalo je da će ovo biti najveći promašaj čuvene firme.

Odlika najvećih autoriteta u svakoj oblasti je upravo učenje na greškama, u ovom slučaju je SIG to morao da učini na sopstvenim. Ispravno analizirajući, došli su do zaključka da je najveći nedostatak sistem okidanja i opredelili su se za njegovu zamenu, sada dominantnim unutrašnjim udaračem umesto oroza. Na specijalizovanom sajmu SHOT Show 2014. godine je predstavljen novi model SIG P320, a već 2017. godine je potpuno ugašena produkcija P250.
Priča o ovoj konstrukciji nenadano je dobila svoj srećni epilog kada je u jesen 2015. godine raspisan konkurs Armije i Avijacije SAD za XM17 Modular Handgun System, odnosno novi službeni pištolj. U vrlo ozbiljnoj konkurenciji za novo američko oficijalno kratkocevno oružje u varijantama M17 i M18, izabran je upravo u kalibru 9×19 mm, čime je ispravljena svojevrsna nepravda načinjena na prethodnom konkursu tri decenije ranije, kada je po svim kriterijima lošija Beretta 92F odabrana, iako je jedino njena cena bila povoljnija od SIG P226.

Ove verzije pištolja smo ranije već predstavljali, a ovom prilikom smo analizirali iskustva i utiske koje je specijalno za “Kalibar” preneo naš prijatelj i saradnik Nikola Arsić, posle uporednog testa svojih pištolja SIG Sauer P226 i P229, koje je “ubacio u ring” sa klupskim P250 Compact Medium. Sva tri pištolja su u kalibru 9×19 mm, zavidnom stanja opšte očuvanosti i testirana istovetnom municijom u identičnim uslovima. Suprotno očekivanjima, polimerski ram P250 u ergonomskom smislu nije udobniji za manipulaciju u odnosu na aluminijumske drške starijih modela, čemu doprinosi i lošiji balans kada je u pištolju napunjen okvir. No, ono što najviše stvara razliku između vrhunskog i ostalog oružja je okidanje, koje je, kod nama manje poznatijeg primerka, prilično dugog hoda, neujednačenog kretanja a senzitivniji korisnik jasno oseća grebuckanje unutar mehanizma. Ovakav DAO sistem sa orozom koji se manuelno ne može napeti niti ga poluautomatika pištolja posle ispaljenog prvog hica vraća u SA poziciju, je praktično oduvek bilo loše rešenje. Rekli bismo osetno lošije i od većine oružja koje ima primenjeni sistem unutrašnjeg udarača, kao što je učinjeno kada je nastao P320. Nišani su uočljivi, borbenog tipa sa tri uobičajene bele tačke, a komande dobro pozicionirane i funkcionišu besprekorno. Ali, preciznost ovog modela sa cevi dužine 98 mm nije u rangu sa ostalim “čudesnim devetkama” koje pravi ista fabrika.
Deluje da je glavni uzročnik tome upravo okidački mehanizam, iako se mora priznati kako je upravo ovaj kompaktniji model bio projektovan kao oružje kojim bi se paljba otvarala na manjim distancama i uglavnom instinktivno radi samodbrane ili eliminacije neposredne opasnosti. Bilo kakva sportska streljačka aktivnost jednostavno nije primerena, dok unapređeni P320 ostvaruje dobre rezultate i sve je češći izbor IPSC strelaca. Uglavnom, ovo je izuzetno poučna storija, kako i u svetskim okvirima najznačajniji proizvođači oružja umeju da naprave propuste u procenama, ali svoju veličinu dokazuju kada ih blagovremeno uvide i otklone.
Milan Milanović