Uporedni test: Takmičarski pištolji kalibra .32 S&W Long WC

Iako su oba pištolja, Pardini i Walther, u svakom smislu vrhunski izbor za olimpijsku disciplinu – Pištolj centralnog paljenja, nemačko rešenje je po više osnova kvalitetnije…

Cilj ka kojem stremi doslovno svaki strelac-takmičar je grupisanje pogodaka u striktnom centru mete, tako da se rupe na meti „dodiruju“. U kinematografskim ostvarenjima se neretko može videti kako akteri plasiraju hice na način koji je u realnosti nemoguće ostvariti kratkocevnim oružjem, počev od „crtanja smajlija“, sve do kontinuiranog širenja jedne rupe većim brojem pogodaka. Istina, sportski strelci najvišeg ranga, zaista tokom takmičenja, neretko ne izlaze iz samog centra mete na predviđenim udaljenostima. Ali, za nas „obične smrtnike“ sa serijskim oružjem i limitiranom količinom municije za vežbanje – to je samo nedosanjani san.

Italijanski „takmičar“

Želeći da ispitamo svoje krajnje domete korišćenjem specijalizovanog oružja namenjenog ostvarivanju najviših rezultata, ovom prilikom smo uporedo koristili dva takmičarska pištolja u istom kalibru .32 S&W Long WC. U pitanju su italijanski Pardini Model HP i nemački Walther GSP, na prvi pogled vrlo slične naprave po opštim karakteristikama. Međutim, među njima ima mnogo funkcionalnih razlika i bilo je interesantno detaljno analizirati kako ovakve naprave omogućavaju postizanje najviših ostvarenja u streljaštvu.

Najpre smo nešto više pažnje posvetili italijanskom „takmičaru“, koji sa cevi dužine 120 mm ima respektabilnu nišansku liniju od 220 milimetara i masu 1.130 grama. Fabrika „Pardini Armi“ decenijama proizvodi takmičarsko oružje ovog tipa najviših performansi, a posebno je kod strelaca cenjena serija SP-HP u kalibrima .22 LR i .32 S&W Long. Posmatrajući takmičenja na Olimpijskim igrama i u organizaciji ISSF saveza, primećujemo da se brojni velemajstori opredeljuju upravo za Pardini platformu.

U disciplini brza paljba, konverzija namenjena seriji HP je najprisutnija i upravo je taj potencijal modularnosti ono, što čini njihove pištolje tako popularnim.
Firma postoji od 1970. godine, kada je osnivač Giampiero Pardini osmislio koncept specijalizovanog takmičarskog oružja koje se može prilagođavati pojedinim streljačkim disciplinama. Budući da je i sam bio renomirani majstor oštrog oka i precizne ruke, bivši takmičar je ostvario tesnu saradnju sa fabrikom „Fiocchi Munizioni“ i tako je trasiran put ka oružju, koje će tokom takmičarske eksploatacije omogućiti najviše rezultate u nekoliko disciplina.

Ogroman drveni rukohvat

Decenijama su „Pardinijevi“ pištolji ovakvih performansi s uspehom prodavani u stotinak zemalja širom sveta, a prošle godine firma je plasirala i novitet All-in-One, odnosno konverzioni sistem koji omogućava prilagođavanje jedne osnovne platforme svim nadmetanjima na daljini od 25 metara. Oružjem s ovom signaturom nastupaju brojni šampioni, kao što je osvajač zlatne i srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Londonu, Nikolo Kamprijani, potom olimpijski prvaci iz Atlante 1996. godine Ralf Šuman i Roberto Di Dona, a na poslednjem najznačajnijem takmičenju ovog tipa u Rio De Žaneiru 2016, „Pardini Armi“ je bilo oružje izbora takmičara koji su osvojili sedam medalja.

Prilikom prvog kontakta, svi obično zapaze dominantni i predimenzionirani rukohvat anatomskog dizajna, ali to je karakteristika svih pištolja ovog tipa. Više nas je interesovalo – šta ga suštinski čini tako preciznim? Zatvarač modela HP ima masu od 210 grama, s obostranim masivnim „dugmetima“ za napinjanje, a u ramu je smešten tako da su tolerancije na samoj donjoj granici. To je uobičajeno za takmičarsko oružje, koje se retko ili nimalo, izlaže uticaju prljanja ili nemarne upotrebe. Cev je fiksirana u svojevrsnom nosaču od legure manje mase, dok je petometni okvir pozicioniran tipično za streljačke pištolje ovog tipa – ispred branika obarača (kao na starim pištoljima Mauser C96 ili Bergman).

Uz nezaobilaznu dozu subjektivnosti, nije nam se naročito dopao profil obarača, jer je ravan i nekako prevelik po uzdužnoj osi, što iziskuje da strelac posle svakog opaljenja proveri da li mu je jagodica kažiprsta ostala na istom mestu pre nego što opet formira nišansku sliku. Naravno, mehanizam i nišanski set su potpuno podesivi, u zavisnosti od samog korisnika i uslova gađanja, a tek onda dolazimo do groteskno velikog drvenog rukohvata. Iako se deklariše kao „anatomski“, to se može dovesti u pitanje, po dva osnova. Najpre, površine na koje prijanjaju dlan i prsti su udubljene prema određenoj veličini šake, a to je individualna kategorija bukvalno svake ljudske jedinke ponaosob. Posmatrali smo kako se ovako profilisanom rukohvatu prilagođavaju testni strelci, zaista „mesnatih“ perifernih ekstremiteta, ali i vaš novinar izrazito tankih prstiju. Iako su fabrički majstori uložili dosta truda u oblik i spoljni izgled drvenih površina, tokom testa je konstatovano kako je najbolje rešenje „personalizacija“ rukohvata. U tom smislu, podsetili smo se kako je na domaćoj snajperskoj pušci M76 rukohvat takođe predimenzioniran, pa su neki od nas svojevremeno tražili saglasnost starešina, da struganjem promene bazični oblik radi prijatnijeg prihvata.

Dalje, Pardini HP ima možda i prenaglašeno zakošen rukohvat u odnosu na osu cevi, što veći deo sportskih strelaca izrazito ceni pri tradicionalnom jednoručnom stavu. Ali, postoje i oni koje takav ugao zakošenosti zamara kao neprirodan i nešto teže održavaju oružje mirnim tokom nišanjenja. Bez obzira na sve ostalo, izvanredna nišanska linija, jasno definisano okidanje i znalački izrađen sklop pokretnih delova, rezultirali su briljantnim grupama pogodaka municijom „Prvog partizana“ .32 S&W Long sa zrnom tipa wadcutter mase 6,35 grama.

Pojam vrhunskog modela

Želeći nešto više, uputili smo pogled, ka produktu fabrike koja u našim umovima i srcima još uvek predstavlja sinonim esencijalnog kvaliteta. Najnoviji pištolji s natpisom „Walther“ namenjeni službenoj upotrebi i samoodbrani, potpuno su druga priča u odnosu na modele koji su proslavili fabriku iz Ulma, ali na taj prolazni trend dobronamerno ćemo zažmuriti. Takmičarski model GSP (Gebrauchs Sportpistole) je nastao u ogranku fabrike poznatom kao „Walther Sportwaffen“.

Baziran na prethodniku OSP, uz nešto uvećanje dimenzija, pojavio se krajem šezdesetih godina 20. veka najpre u kalibru .22 Long Rifle, a nešto kasnije i za .32 S&W Long sa zrnom wadcutter. Radi toga ćemo pojasniti i našu želju da isprobamo oba pištolja, upravo u varijantama sa metkom centralnog paljenja, a ne popularnom (i mnogo jeftinijom) „dvadeset dvojkom“. Bez obzira što je .22 LR i dalje najprisutniji i najpopularniji metak na svetu, uvek je bilo i biće korisnika oružja, koji jednostavno, ne vole oružje kalibra manjeg od 7,62 mm/.30 i za municiju ivičnog paljenja. Iako će se pojedini čitaoci začuditi, ne možemo zaboraviti briljantne rezultate koji su svojevremeno ostvarivani modifikovanim pištoljima u kalibru 7,65×17 mm ili revolverima 7,62 mm Nagant.

Kao i prilikom manuelnog upoznavanja prethodnog pištolja italijanske produkcije, kada uzmete Walther GSP u šake – najviše pažnje privlači rukohvat od kvalitetne orahovine. Opisivani ugao drške prema osi cevi je drugačiji, pa smo bez obzira na veličinu šaka nešto veštije baratali ovim modelom. Okidač je podesiv po svim parametrima (sila otpora, momenat otpuštanja, tačka relaksacije i ugao povlačenja), a naročito nam se svideo oblik obarača, lagano zakrivljenog, na koji jagodica prsta savršeno naleže. Uz masu od 1.280 grama i dužinu cevi 115 mm, od tehničkih karakteristika još treba naglasiti da je otpor okidača moguće podesiti u rasponu od 1.000 do 1.360 grama, prema afinitetu konkretnog korisnika.

Savršen na meti

Tipično za ranije oružje ovog proizvođača, svaki detalj, poput komandi i najsitnijih delova je filigranski precizno izrađen i estetski dopadljiv, tako da je rukovanje pravo zadovoljstvo. Rukohvati se izrađuju u veličinama označenim kao XS, S, M, L, XL, što je dodatna prednost, jer svako može izabrati koji mu lično odgovara.

Kapacitet okvira oba pištolja je 5 metaka .32 S&W Long, što je prilagođeno uobičajenim propozicijama takmičenja u predviđenim disciplinama. Prilikom repetiranja, mehanizam nemačkog pištolja naprosto klizi kontinuiranim hodom, dok je italijanski nešto grublji. Ipak, merodavan je jedino rezultat na strelištu. Na daljinama od 15 metara grupe pogodaka bile su istog ranga – samo se razlikuje onaj lični osećaj koje oružje nam bolje „pasuje“.

Skoro neosetni trzaj lagane i laboraciono odmerene municije ne opterećuje korisnika, tako da čak nismo koristili antifone, iako je opitni tunel malih ukupnih dimenzija. Istini za volju, nismo uspeli da proteramo po pet metaka kroz istu rupu na meti, ali dobijene su slike pogodaka koje je nemoguće ostvariti serijski izrađenim borbenim pištoljima, koje najčešće koristimo. Jedino vrhunskim revolverima u kalibru .38, sa municijom predviđenom takmičenjima, uspevali smo, ranije da „naštampamo“ pogotke, ali ovi rafinirani pištolji su s razlogom izbor svetskih i olimpijskih šampiona.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ