Preuzeto iz knjige “Oružje naših pobeda” Branislava V. STANKOVIĆA

Vatreno krštenje na srpskom frontu

Glavna artiljerijska uprava (GAU) carske ruske vojske osnovala je 1883. godine, „Komisiju za ispitivanje višemetnog oružja“. Glavni zadatak komisije bio je da ispita razne sisteme pušaka sa magacinom i eventualno, predloži neki za naoružanje ruske vojske. Iste godine, artiljerijski kapetan Sergej Ivanovič Mosin (1849-1902) podneo je komisiji na uvid svoju konstrukciju višemetne puške. U suštini, ovo oružje bilo je zasnovano na sistemu Berdan 2, kome je Mosin ugradio magacin kapaciteta osam metaka, smešten u glavu kundaka, a nešto kasnije je predstavio i varijantu sa magacinom od 12 metaka. Ovaj sistem komisija je ocenila vrednim pažnje.

M-91 sa bajonetom
M-91 sa bajonetom

Kako je tehnički razvoj oružja u to vreme vrtoglavo napredovao, komisija je ubrzo promenila ime u „Komisija za razvoj oružja malog kalibra“. Jer, usvajanje municije sa bezdimnim barutom od strane Francuske i Nemačke nagnalo je i Rusiju da usvoji moderan sistem oružja. Ubrzo je nabavljena francuska puška sistema Lebel M-1886 kalibra 8 mm, sa nekoliko metaka bez baruta koji je u to vreme bio državna tajna, kao i austrougarska puška sistema Manliher M-1888 kalibra 8 mm, sa municijom punjenom kompresovanim crnim barutom. Počela su podrobna ispitivanja oba sistema, uz istovremeno testiranje drugog oružja koje su komisiji podnosili domaći i strani fabrikanti i konstruktori. Istovremeno, fabrika municije u Sankt Peterburgu i Ohtenska barutana počeli su razvoj domaćeg „malokalibarskog“ metka, kalibra 3,15 linija (8 mm) i nitroceluloznog, bezdimnog baruta.

Prvi primerci

Posle kraćeg vremena, komisija se odlučila za kalibar od 3 linije (7,62 mm) i cev sa zadnjim nišanom, izrađenim po uzoru na pušku Lebel. Konstruktorima je naloženo da svoje konstrukcije projektuju oko ove cevi i novog metka 7,62x54R. Kao glavni favoriti na konkursu za novu pušku, izdvojili su se S. I. Mosin i poznati belgijski industrijalac Leon Nagan (Nagant). Nagan je prvi model svoje puške predao komisiji 11. oktobra 1889. Posle niza uporednih testova Mosinove i Naganove puške, ali i lobiranja za domaću ili stranu konstrukciju, zaključak komisije bio je da Naganov model ima prednosti nad Mosinovim, ali je skuplji za proizvodnju. Pored toga, zatvarač je imao dva vijka koja su morala da se odviju odvijačem radi rasklapanja. Zamerka se odnosila i na kočnicu koja je lako mogla da se izgubi pri rasklapanju i čišćenju.
Sve ove „mane“ Mosinov zatvarač nije imao, ali nije imao ni kočnicu. Kočenje se obavljalo okretanjem udarača u sanduku. Bravljenje se vršilo sa dve bradavice postavljene na odvojivoj glavi zatvarača, koje su, za razliku od Mauserovih, stajale horizontalno u zabravljenom položaju, slično francuskoj pušci Lebel. Dodatno osiguranje činila je vodeća šina sa ručicom zatvarača, koja se bravila za sanduk.
Komisija je dala prednost Mosinovom zatvaraču koji se rasklapao bez upotrebe alata i bio jeftiniji za proizvodnju. Mehanizam za okidanje takođe je Mosinovo delo, dok je magacin bio predmet sporenja između ova dva konstruktora. U vreme dok je nastajala ruska brzometna puška, u svetu je postojalo tek nekoliko modela kutijastih magacina, dok se punjenje okvirima, svodilo na samo dva do tri dizajna – „Mauzerov“, „Lijev“ i „Manliherov“. Nagan je Rusima ponudio svoju konstrukciju okvira sa pet metaka i jednoredni magacin. Problem je nastao kada se komisija odlučila da novi metak ima čauru sa obodom. Postojala je opasnost da obod čaure gornjeg metka, potisnut zatvaračem, zakači za obod čaure metka ispod, što je uglavnom dovodilo do zastoja. Mosin je taj problem rešio jednim zadržačem, koji je, pod dejstvom zatvarača, oslobađao jedan po jedan metak iz magacina. Ovo izvanredno rešenje dalo je i Naganu inspiraciju, pa je nešto izmenjen zadržač primenio i u svom magacinu. U svakom slučaju, Nagan je imao patent za okvir od pet metaka, kao i dogovor sa ruskom vladom da će mu se isplatiti 200.000 rubalja nagrade, bez obzira da li će njegova puška biti prihvaćena u celosti ili samo delimično.

Detalj sanduka puške Mosin-Nagan M1891
Detalj sanduka puske Mosin Nagan M91

Nova puška carske ruske vojske zvanično je usvojena 16. aprila 1891. pod imenom: „Trjohlinejnaja vintovka obrazca 1891 goda“. Iste godine u francuskoj fabrici „Šaterlo“ („Shatellerault“) naručeno je 503.539 pušaka, koje su do 1895. i isporučene. Ovo je bilo neophodno da bi se dalo vreme domaćim fabrikama da nabave neophodne mašine i da se pripreme za proizvodnju. Ipak, 1891. godine, počinje proizvodnja i u dve ruske fabrike: Tuli (Imperatorskij Tuljski oružejni zavod – ITOZ) i Iževsku (Iževski oružejni zavod IOZ), a naredne, 1892. i Sestroretsku (Sestrorecki oružejni zavod SOZ) koji su do 1896. isporučili vojsci 1.470.470 pušaka. Ovim tempom kompletna ruska armija preoružana je do 1901. godine.
U toku proizvodnje rađene su manje modifikacije u cilju što veće funkcionalnosti. Tako je već polovinom 1893. godine, ukinut metalni oslonac za prste na vratu kundaka, zatim je 2. februara 1894. uvedena gornja drvena obloga i modifikovane grivne radi njene montaže. Potom je produžena šipka za čišćenje, dok su 1908. ukinute i pređice postavljene na prednji kraj magacina i prednju grivnu. Umesto njih, uveden je kundak sa prorezima za remnik, po ugledu na kozačku i dragunsku varijantu puške.

Presek mehanizma puške Mosin-Nagan
Presek mehanizma puške Mosin-Nagan

Značajnije modifikacije obavljaju se 1909, odnosno 1910. godine. Najvažnija izmena uslovljena je uvođenjem novog, lakšeg, špicastog zrna M-1908. Kako je novo zrno imalo znatno drugačiju balističku putanju, bilo je neophodno prilagoditi nišane. Iz tog razloga usvojen je novi preklapač zadnjeg nišana. Tehničar Sestroreckog zavoda I. P. Konovalov, konstruisao je lučni preklapač zadnjeg nišana sa gajkom, kojim su od 1909. opremane sve novoproizvedene puške, a od 1910. godine i modifikovane one iz ranijih godina proizvodnje. Sem toga, propisan je i čelični šraf za ojačanje usadnika kundaka, kao i nove, kompaktnije grivne.
Iževska fabrika 1893. godine počela je i proizvodnju dragunskog, a 1894. i kozačkog modela puške. Od pešadijskog oružja, ove varijante razlikovale su se manjom dužinom cevi i prorezima u kundaku za remnik. Sem toga, kozački model nije imao mogućnost montiranja bajoneta. Ista fabrika je od 1907. godine proizvodila još kompaktniji karabin.
Vatreno krštenje pušaka Mosin-Nagan desilo se u Rusko-japanskom ratu 1904-1905. Iako je test u borbenim uslovima prošao relativno dobro, osetila se donekle inferiornost u odnosu na japanske puške sistema Arisaka. Naročito u balističkom smislu. Ovaj rat je bio jedan od razloga zbog čega su Rusi, odmah posle Francuza i Nemaca, uveli šiljato zrno, sa većom početnom brzinom i razantnijom putanjom.

Mosin-Nagan M-1891 u srpskom naoružanju

U rovovima Prvog svetskog rata Mosin-Nagan je, zahvaljujući robusnoj konstrukciji, bio superiorniji od austrougarskih pušaka Manliher M-88/90 i M-95, ali i inferiorniji od nemačkih Mauser M-98. U svakom slučaju, ruska pešadija imala je u rukama solidno borbeno oružje. Veliki gubici u puškama kod svih zaraćenih strana, u toku ratnih dejstava primorali su rusku vladu da i u SAD, u firmama „New England Westinghouse“ i „Remingoton“, 1915. godine naruče izradu pušaka M-1891. Veliki broj ruskog oružja je tokom borbi pao u austrougarske ruke. Dvojna monarhija je ovim trofejnim puškama naoružala pomoćne trupe i pozadinske jedinice, a deo je prepravljen i na standardni kalibar 8x50R Mannlicher.

Natpis na sanduku puške M-91
Natpis na sanduku puške M-91

Prva mogućnost da ruskim brzometnim puškama M-91 bude naoružana i srpska vojska pojavila se početkom 1894. godine. Tada je srpska vlada pokušala da od Rusije nabavi 100.000 pušaka sa 60 miliona metaka. Ali kako je Srbija već dugovala 2.000.000 dinara, a dug bi se isporukom pušaka popeo na 6.000.000 dinara, ovaj zahtev je odbijen. Sem toga, ruska vojska je tek počela sa preoružanjem i isporuka pušaka Srbiji samo bi usporila taj proces.
Sledeća prilika ukazala se dve godine kasnije. Srpski poslanik u Sankt Peterburgu uputio je, u februaru 1896. ruskom ministru inostranih poslova zahtev za 100.000 pušaka. Nekoliko meseci kasnije, ministar vojni Dragutin Franasović bio je istim povodom u Petrogradu. Međutim, pregovori nisu urodili plodom. Sa istim rezultatom završilo je i nekoliko pokušaja srpskih predstavnika u toku te godine. Suština je bila da Rusi nisu hteli da daju kredit, već su tražili da puške budu isplaćene gotovinski, ali Srbija nije imala novca. Najzad, od ruske strane dat je novi predlog koji nije bio prihvatljiv za Srbe. Pored nepovoljnih finansijskih uslova, rok isporuke bio je 4-5 godina. Ipak, ruski stav je donekle ublažen, pa je postignut dogovor da, do proleća 1897. godine, Rusija isporuči Srbiji nužnu količinu pušaka, a da se ostatak izradi u francuskoj fabrici u Šaterlou. Planirano je da se nabavi 102.000 pušaka, 8.000 karabina, 6.000 rezervnih cevi, 3.000 rezervnih kundaka, 1.000 rezervnih bajoneta i ostalih delova.

Beogradsko pristanište 1915, vojnik u pozadini sa okrenutim bajonetom na M-91
Beogradsko pristanište 1915, vojnik u pozadini sa okrenutim bajonetom na M-91

Međutim, ispostavilo se da bi cena po komadu bila mnogo veća nego za rusku vojsku. Problem je bio i u tome, što francuski propisi nisu dozvoljavali prisustvo srpske komisije za prijem i kontrolu u fabrici. Pored toga, ni Rusi nisu bili u stanju da isporuče traženih 100 miliona metaka, potrebnih za puni borbeni komplet (po novim normama iznosio je 1.000 metaka po pušci). Nuđeno je 75.000.000 i to u dve partije. Prva, od 35.000.000 metaka 7,62 mm isporučila bi se iz magacina odmah po uplati 625.450 rubalja, dok bi druga partija od 30.000.000 usledila tek u maju 1898. godine. Sve ovo, uključujući i dug period isporuke pušaka iz Francuske (do avgusta 1899), nateralo je srpsku vladu da odustane od nabavke pušaka M-91 i usmeri se ka sistemu Mauser.

Ekspedicija posebne namene

Posle balkanskih ratova i proširenja države, osetio se veliki nedostatak pušaka u srpskoj vojsci. Za nove vojne obveznike iz novooslobođenih krajeva i popunu gubitaka u balkanskim ratovima, potrebno je bilo čak oko 200.000 pušaka. Iznenadni početak Prvog svetskog rata zatekao je Kraljevinu Srbiju u najgorem momentu. Finansijski i materijalno iscrpljenoj zemlji nedostajalo je svega. Srpska vlada se odmah, 28. jula 1914, obratila Francuskoj i Rusiji za neophodnu pomoć i novčane kredite.
Kao rezultat toga, pored drugog ratnog materijala i opreme, u Srbiju je iz Moskve poslato 72.000, a iz Kazanja još 47.980 ruskih brzometnih pušaka, što je ukupno iznosilo 119.980 pušaka M-91. Sa puškama je, u prvi mah, isporučeno i 90.500.000 metaka za njih. Pristigle puške bile su različitih modifikacija i godišta izrade, iz sve tri ruske fabrike. Tako su neke puške starije proizvodnje imale stari tip grivni sa pređicama za remnik smeštenim na magacinu i prednjoj grivni, dok su one iz novije proizvodnje, ili remontovane, posle 1908, odnosno 1910. godine, imale novi tip grivni i kundak sa prorezima za remnik. Obe varijante su uglavnom bile opremljene Konovalovim preklapačem zadnjeg nišana, namenjenim za municiju sa šiljatim zrnom, što je bilo u suprotnosti sa isporučenim tipom municije. Iako je manji broj pušaka još zadržao i originalne nišane.

Puške iz Rusije transportovane su iz Odese flotilom brodova sa šlepovima, nazvanom „Ekspedicija posebne namene“. Prvi kontingent municije, stigao je u Radujevac 8. avgusta, zatim su 16. i 17. avgusta stigla još četiri šlepa sa puškama i municijom.
Svih 119.980 pušaka M-91 stigle su u Srbiju do 1. septembra 1914. godine. Jedan deo je odmah iskorišćen za naoružanje trupa koje su imale najveći manjak. Prva jedinica koja je dobila „ruske puške“ bila je Timočka divizija II poziva, kojoj je samo 60% ljudstva bilo naoružano puškama M-1880/07, dok ostali uopšte nisu imali oružje. Preoružanje je izvršeno u toku završne faze Cerske bitke, kada je ova divizija upućena kao pojačanje jedinicama čiji je zadatak bilo oslobađanje Šapca. U borbama za Šabac, „ruska puška“ imala je svoje prvo vatreno krštenje na srpskom frontu. Puškama Mosin-Nagan M-91 direktno je raspolagala Vrhovna komanda. Držala ih je u rezervi i postepeno preoružavala pojedine jedinice. Tako se i od zamenjenih srpskih brzometnih pušaka formirala rezerva.

Tehničke karakteristike puške M1891Kalibar (mm): 7,62 Dužina cevi (mm): 802 Ukupna dužina (mm): 1.305 Težina (kg): 4.370 Način punjenja: okvirom sa 5 metaka
Tehničke karakteristike puške M1891
Kalibar (mm):                         7,62
Dužina cevi (mm):                 802
Ukupna dužina (mm):          1.305
Težina (kg):                            4.370
Način punjenja:                  okvirom sa 5 metaka

Sledeća na redu za preoružanje bila je Timočka divizija I poziva, koja se početkom septembra nalazila na odmoru u Mačvi posle Cerske bitke. Divizija je preoružana samo nekoliko dana pre nego što je upućena na prelaz preko Save kod Čevrntije 6. septembra 1914. Par dana pre borbe, samo su vojnici iz 13. i 15. pešadijskog puka izvršili jedno bojevo gađanje. Kao jedan od uzroka poraza kod Čevrntije, smatrala se i nedovoljna obučenost trupa u rukovanju novim puškama. Ruskim puškama su zatim, sa početkom bitke na Drini, preoružane i Dunavska divizija II poziva kao i Drinska divizija II poziva. Kako je rat odmicao sve više srpskih pukova, mahom drugog poziva, preoružavan je puškama M-1891. Većina prvog poziva je i dalje imala privilegiju da koristi srpske mauzerke. Međutim, zbog gubitaka u puškama 1914. godine, naredne, 1915, skoro polovina operativnih jedinica srpske vojske imala je u rukama Mosin-Nagan. U međuvremenu, iz Rusije je pristiglo još oko 50 miliona metaka kalibra 7,62x54R. Na taj način je stvorena pristojna rezerva i do kraja upotrebe ovog oružja, 1916. godine, nije bilo problema u snabdevanju municijom.
Treba reći da srpski vojnik, naviknut na izvanrednu Mauserovu pušku, nije bio nimalo oduševljen ruskom puškom. U dokumentima iz tog vremena, često se to spominjalo, naročito na početku borbene upotrebe. Na primer, kod trupa Timočke divizije I poziva, već posle prvog bojevog gađanja 3. i 4. septembra 1914, vojnici nisu bili zadovoljni i smatrali su se degradiranim, što im je oduzeto oružje, sa kojim su dva rata prošli i u koje su imali poverenja. Uzalud su bila uveravanja oficira da ovo oružje ima dobru preciznost i pouzdanost ako se pravilno koristi. Čak su i pojedini oficiri smatrali da je borbena vrednost M-91 „ravna motkama“. Ponekad i uz otvoreno negodovanje zbog preoružanja: „Dajte vi meni one gromove (misleći na M-99) u ruke, pa da vidite“, izjavio je jedan oficir. Postavlja se pitanje, da li su ovi protesti srpskih vojnika bili opravdani? Po našem mišljenju jesu. Mosin-Nagan M-91 je, u poređenju sa srpskim Mauzerima M-99, M-99/07 i M-10, bila nešto duža i teža. Istovremeno, službeni metak od 7 mm za srpske puške, spadao je među najbolje u svetu, sa vrlo položenom putanjom zrna.

Pregled pristiglih pušaka Mosin-Nagan M-91
Pregled pristiglih pušaka Mosin-Nagan M-91

M-91 je opremljena zatvaračem koji nije imao klasičnu kočnicu i kod koga je prvi metak posle punjenja morao ići u cev, jer je magacin primao četiri metka ispod zadržača. Okvir je posle punjenja morao rukom da se izvuče iz ležišta (nije ispadao pritiskom čela zatvarača) što je usporavalo paljbu. Dugi, četvorobridi bajonet sa cevčicom se, po ruskim pravilima, nosio stalno na pušci, tako da nije ni imao kaniju. Ovo je samo doprinosilo opštoj dužini puške i njenoj glomaznosti. Posebno što se bajonet nije mogao koristiti i za neke druge praktičnije poslove, sem eventualno kao držač za sveću u rovu. Srpski vojnici su ga na maršu ili u pozadini stavljali na pušku natraške da im ne bi smetao. Ovo je, naravno, dovodilo do toga da se bajonet lako mogao izgubiti. Prema našim procenama, zasnovanim na fotografijama i istraživanjima na terenu, već u prva dva meseca borbene upotrebe ovih pušaka, za vreme bitke na Drini, u rovovima u Mačvi, vojnici Timočke divizije ostali su bez skoro četvrtine bajoneta. Bilo da su polomljeni, izgubljeni ili prosto odbačeni preko ivice rova kao neupotrebljivi, zato što im je spao prsten za bravljenje.

Pokazala se dobro u svim bojevima

Veliki broj pušaka je u tom periodu ostao bez gornjih drvenih obloga na cevi, koje su bile tanke i lako se lomile. Takođe i duge šipke za čišćenje cevi su iz nekog razloga često ispadale iz ležišta u usadniku, pa su odbacivane kao suvišne. U samo jednoj pešadijskoj četi mogle su da se sretnu različite varijante pušaka sa obe vrste zadnjih nišana, pređica i grivni. Najveći problem bio je problem tačnosti gađanja. Jer, Rusi su nam isporučili puške koje su uglavnom imale zadnji nišan tipa Konovalov, namenjen municiji sa lakim šiljatim zrnom. Dok je sva isporučena municija bila starije izrade, zaključno sa 1909. godinom, odnosno, imala je teško i sporo oživalno zrno. Na bliskim i srednjim rastojanjima, balistika ova dva zrna znatno se razlikovala.
Može se zamisliti samo frustracija srpskih vojnika pri pokušaju da nameste potrebnu daljinu gađanja na podeok zadnjeg, neodgovarajućeg nišana, koja je, pritom, umesto u metrima bila izražena u koracima (1 korak = 1,4 metra). Da nevolja bude veća, nišani su podešeni za gađanje sa bajonetom na pušci, koji je uticao i na tačnost pogađanja. Međutim, mnogo bajoneta je izgubljeno već u prvim mesecima upotrebe. Sve ovo je uticalo na lošu reputaciju Mosin-Nagan pušaka u srpskoj vojsci, bar u prvim mesecima rata. Kasnije, posle izvesnog vremena borbene upotrebe i sticanja praktičnog iskustva u podešavanju zadnjeg nišana, pritužbe srpskih vojnika na puške M-1891 su prestale.
Ipak, bez obzira na sve mane, ruske puške su vrlo dobro poslužile i prošle kroz sve bojeve srpske vojske. Među 55.000 prenesenih brzometnih pušaka preko Albanije, procenjujemo da je između 15.000 i 20.000 bilo Mosin-Nagan. Zajedno sa svojim vlasnicima, prevežene su na Krf, gde su zamenjene francuskim puškama. O daljoj njihovoj sudbini nismo pronašli podatke.

Tekst i slike: Branislav V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Potomci samuraja

Nakon Drugog svetskog rata, nova japanska država se obavezala da više nikada ne učestvuje u ratovima osim kada i ako njena teritorija bude neposredno napadnuta