Glasija

Glasija (engl. glacis) je blag zemljani nasip ispred spoljnog rova utvrđenja. Isti naziv koristi se u engleskoj literaturi za čeonu (prednju), kosu oklopnu ploču kod oklopnog vozila.
Glasija kao fortifikacijski objekat nastala je od srednjevekovnog spoljašnjeg utvrđenja (engl. bailey), koje je ležalo ispred utvrđenog zamka i bilo obično zaštićeno palisadom. U epohi glatke artiljerije (do sredine 19. veka) glasija je imala uglavnom odbrambeni značaj, služeći za zaštitu skrivenog puta, eskarpe i objekata u rovu. Obrnutu glasiju predložio je krajem 18. veka francuski inžinjer Lazar Karno za olakšavanje juriša iz tvrđave. Unutrašnju glasiju je predložio francuski inžinjer F. Šumara za sprečavanje stvaranja breša u eskarpi.

U periodu olučne sporometne artiljerije (druga polovina 19. veka) glasija je najpre služila za zaštitu eskarpnog zida i postrojenja u rovu od direktnih pogodaka oruđa sa položenim putanjama, a posle pojave brizantne granate (krajem 19. veka) – i kao pešadijski bedem. U savremenim utvrđenjima se više ne primenjuje.