Izum koji je sve promenio
Cepelin je tip balona vazduhoplova na motorni pogon, kojeg je razvio grof Ferdinand fon Cepelin početkom 20. veka, baziranog na ranijim nacrtima Davida Švarca. Oblikom i aerodinamičkim karakteristikama je sličan dirižablu ali za razliku od njega, poseduje krutu noseću konstrukciju. U pitanju je letelica lakša od vazduha, vretenastog, izduženog oblika na sopstveni pogon. Njome upravlja pilot pomoću velikog kormila. Za donji deo letelice pričvršćena je gondola, u koju staju posada i putnici. Za gondolu je pričvršćen motor, koji pokreće propelere. Kretanje letelice ne zavisi od vetra. Za ispunu se ranije koristio vodonik, a danas se koristi helijum. Danas je putovanje njima ugodno, bezbedno i tiho. Obično može da primi do 20 putnika. S obzirom da može da miruje u vazduhu, cepelin je pogodan za fotografisanje, nadgledanje,snimanje tla, kao i prenos sportskih takmičenja iz ptičije perspektive. Koriste se i kao leteće dizalice, kojima se teret može izuzetno precizno spustiti na željeno mesto.
Najpoznatiji događaj iz istorije ovih letelica je tragedija cepelina „Hindenburga“ (LZ129), najvećeg cepelina na svetu, dugog 245 m. Proizveden je u Nemačkoj 1936. godine. Imao je 61 članova posade i 36 putnika, sa dve palube za putnike, jednokrevetnim i dvokrevetnim kabinama, trpezarijom, bibliotekom i salonom i mogao je da leti brzinom od 125 km/h. Svoj poslednji let započeo je iz Frankfurta 3. maja 1937. Preleteo je Atlantik za 65 sati. Međutim, 6. maja, na pristaništu kod Lejkhersta, Nju Džerzi, u ranim jutarnjim satima, hiljade gledalaca prisustvovalo je pristajanju vazdušne lađe, koja se u roku od par sekundi pretvorila u ogromnu leteću buktinju, kada je stradalo 35 od 97 putnika i članova posade. Tada se radijski prenos pristajanja čuda nemačkog inženjerskog savršenstva, pretvorio u prvi medijski spektakl direktnog prenosa velike katastrofe. Taj događaj je zapečatio sudbinu ove grane vazduhoplovne industrije. Od tada se za ispunu više nije koristio vodonik.
