Loša taktika federalaca (2)

Proročanstvo je zasnovao na delu „Otkrovenja“, poznatom kao „Sedam pečata“, koje proriče niz apokaliptičkih događaja koji vode ka kraju sveta. Davidijanci veruju da su proročanstva data Hristu da ih otkrije ljudima. Koreš je za sebe verovao da upravo on predstavlja drugi dolazak Hrista. Objavio je da napad ATF predstavlja ostvarenje jednog od pečata i da će ga uskoro pratiti i sedmi pečat, a zatim i kraj sveta. Godinama je Koreš propovedao da se treba opirati vladi SAD kao sili zla. Verovao je da je to vreme upravo došlo. Posle neuspele akcije i pogibije agenata ATF, operaciju na farmi Gora Karmilska u Vejku preuzeo je Federalni istražni biro (FBI – Federal Bureau of Investigation), koji je doveo 25 pregovarača, obučenih za učešće u rešavanju talačkih situacija (Hostage Negotiator), koje je predvodio iskusni agent Bajron Sejdž. Oko farme se nalazilo preko 300 policajaca, agenata i rendžera koji su držali blokadu. Operacijom je komandovao specijalni agent Džef Džamar, šef kancelarije FBI u San Antoniju, a na mesto incidenta je prebačen i FBI Tim za spasavanje talaca – HRT (Hostage Rescue Team), koji je stigao iz Kvontika na čelu sa komandantom Ričardom Rodžersom. Dejvida Koreša su rane oslabile, pa je FBI počeo da pregovara s njegovim zamenikom Stivom Šnajderom, bivšim adventističkim sveštenikom koji je napustio crkvu i pridružio se Korešu. Pregovarači su odlučili da je za mirno okončanje krize najbolje da utiču na Korešov ego. Zato su mu ponudili da se obrati javnosti preko medija. Tačnije, moći će da snimi poruku koju će emitovati nacionalni radio. Za uzvrat, on i njegovi sledbenici će se predati. Koreš je prihvatio uslove i zatražio je kasetofon. Trećeg dana opsade, 2. marta 1993. u 16.30 časova, počeo je da snima svoju poruku. Posle samo nekoliko sati, FBI je ostvario veliki napredak. Koreš je obećao da će se posle emitovanja poruke, zajedno sa sledbenicima predati pred novinarima i TV ekipama.

U 13.30 časova, radio stanica Američka hrišćanska radio-mreža emitovala je poruku Koreša. Dok je teklo emitovanje, pregovarači su bili uvereni da je to kraj krize i da će, konačno, moći mirno da izvedu ljude napolje. Kada je Korešovo obraćanje završeno, novinarske ekipe namestile su se za snimanje direktnog prenosa predaje iz Vejka. Ali, to se nije desilo. Dejvid Koreš, vođa sekte Loza Davidijanaca, uprkos dogovoru sa pregovaračima FBI, zabranio je svojim sledbenicima da napuste kuću. Tvrdio je „da mu je Bog, koji ga vodi celog života, rekao da čeka“. U to su poverovali njegovi sledbenici, koji su slepo sledili svog vođu, pa su ostali u kući. Praktično, taoci, odnosno sledbenici Koreša, nisu odlučivali o svojim životima ili smrti. U njihovo ime o tome je odlučivao „mesija“. Posle tri dana, pregovaračka strategija FBI je propala. Rukovodioci operacije su zato odlučili da se poveća pritisak na zabarikadirane Davidijance. Zatražili su vojnu tehniku od armije SAD, konkretno od Nacionalne garde Teksasa (Texas National Guard). Farmu je opkolilo desetak oklopnih vozila: oklopna borbena vozila pešadije Bredli M2 BFV (Bradley Fighting Vehicles) naoružana automatskim topom od 25 mm i mitraljezima 7,62 mm, inžinjerijska oklopna vozila M728 CEV (Combat Engineering Vehicles), čiju osnovu čini šasija tenka M60 Paton, a na kraju su stigli i tenkovi Abrams.M1A1 Od tog trenutka, taktika FBI postaje sve tvrđa, sa pogrešno preduzetim potezima, što je otežavalo uspešno rešenje krize. Četvrtog dana opsade, 24 časa pošto se Koreš, uprkos dogovoru, nije predao, FBI je okružio imanje tenkovima. Naravno, nisu svi iz FBI bili zadovoljni tom odlukom, posebno vođa pregovaračkog tima Bajron Sejdž.
– Sećam se kako sam mislio: Kako smo, za ime sveta, došli dotle da tenkovi kruže oko crkve na teksaškoj visoravni? Kako je to moglo da se desi u SAD? Na taj način ćete ih konačno naterati da još više zbiju svoje redove. Nećete ih isterati napolje, nego ćete ih uterati unutra – svedočio je kasnije Sejdž. Tako je i bilo, to je bio pogrešan i kontraproduktivan potez. Opkoljeni Davidijanci su našli novu snagu. Četiri dana posle ranjavanja, njihov vođa Koreš naizgled se čudesno oporavio i činilo se da sve šanse nisu bile izgubljene za ljude na frami. U naredna tri dana FBI je pregovarao o oslobađanju dece i to je dalo rezultate – oslobođeno je još 15 dece, ali bez roditelja. U kući je ostalo još 98 ljudi, uključujući preostalu decu. Izuzimajući Koreša i Šnajdera, FBI je znao veoma malo o njima. Onda je, devetog dana od izbijanja krize, došlo do velikog preokreta. Davidijanci su agentima FBI poslali video-traku na kojoj su snimili poruke za svoje porodice, da dokažu da nisu taoci Koreša i da su na farmi ostali svojom voljom, veličajući svoga vođu. Bilo je očigledno da su rešeni da ostanu unutra, bez obzira šta se desilo i kakve posledice bile. Zajedno sa porukama porodicama, na zaprepašćenje agenata FBI, na traci se nalazila i posebna poruka za njih. Prvi put se FBI suočio sa svojim protivnikom Korešom „lice u lice“: predstavio im je 14 svoje dece koje su mu rodile žene koje su pripadale njegovoj sekti! Koreš je rekao sledbenicima da mu je Bog naložio da uzme više žena i da postane „otac armije posebne dece“, koju je on zvao „kuća Dejvidova“.
Dejvid Koreš je verovao da mu Bog govori da pravi decu određenim ženama, a on je mislio da su ta deca posebna, odabrana i da će biti deo Sudnjeg dana. Ali, Koreš je otišao još dalje. Naredio je svim bračnim parovima da raskinu brak i objavio da samo on može da ima seksualne odnose sa ženama u zajednici. I oni su to prihvatili, jer su verovali da je on njihov Bog! Veliko prisustvo medija na mestu događaja, stavljalo je FBI pod rastući pritisak da što pre okonča opsadu. Desetog dana krize, na farmi se nalazilo 95 sektaša, od toga 21 dete i 41 žena. Po pitanju buduće taktike delovanja, u FBI dolazi do neslaganja i stvaraju se dve frakcije. Jedna, koja smatra da treba nastaviti pregovore, bez nepotrebnih zatezanja. I druga, koja promoviše veću upotrebu sile. Prvi su smatrali da je u situaciji, kada sa druge strane imate pripadnike sekte kakva je Loza Davidijanaca, primena vojnih sredstava i metoda radi zastrašivanja – pogrešna. I da se to loše odražava na tok pregovora, odnosno otežava posao pregovaračima, što je bilo tačno.

Trinaestog dana krize, FBI je pribegao drugoj opciji i još više povećao pritisak. S obzirom da je noćna temperatura padala na -4 stepena Celzijusa, presekli su vodove za struju i grejanje na farmi. Davidijanci su odgovorili prekidom svih kontakata sa pregovaračima. Kraj opsade i rešenje krize delovali su dalje nego ikada, pogotovo kada je FBI primenio novu taktiku psihološkog iscrpljivanja – puštanje jakih i oštrih zvukova (preko zvučnika), zaslepljivanje jakim reflektorima i kruženje helikoptera oko farme. Moguće je da su ovi manevri uticali na odluku Koreša da odobri grupi od 11 pristalica, uglavnom žena, da izađu napolje i predaju se policiji. I to je bilo sve. Tokom sledećih nedelja niko se više nije predao, a situacija se odugovlačila – prošlo je punih mesec dana. Do šeste nedelje opsade, na farmi su bile zabarikadirane 83 osobe, bez struje, sanitarija i vode. Bili su prisiljeni da žive na zalihama vojnih sledovanja. Vodu za piće predstavljala je kišnica koju su sakupljali u kantama proturenim kroz prozore, a dnevno sledovanje predstavljalo je pola čaše vode po osobi. Uprkos oskudici, Koreš je i dalje imao punu kontrolu nad svima koji su ostali u kući. Njegovi kontakti sa pregovaračima postajali su sve tvrđi. Bilo je jasno da pregovori neće dati rezultate i da Koreš više nikome neće odobri da napusti farmu. Pregovarački tim FBI je sedam nedelja pokušavao na miran način da okonča opsadu, ali svi njihovi napori su propali. Uz rastući strah od masovnog samoubistva Davidijanaca, rukovodioci operacije zaključili su da kriza, posle 51 dana trajanja, može da se završi jedino upotrebom sile. U Vašingtonu su Direktor FBI Vilijam Sesins i državni tužilac Dženet Rino, uz prethodnu saglasnost predsednika SAD Bila Klintona, odobrili napad gasom suzavcem na farmu u Vejku, da bi se isterao Koreš sa sledbenicima. Plan je bio da se gas ubacuje sa svih strana u objekat, sve dok unutra postane neizdržljivo i Davidijanci odluče da se sami predaju i izađu napolje. Zato su 18. aprila 1993. oklopna vozila počela da udaraju i buše glavnu zgradu i da ubacuju suzavac unutra. Ali, na farmi su imali određeni broj zaštitnih maski, pa su ostali sposobni da deluju i četiri minuta posle ubacivanja prvih kutija sa suzavcem počeli su da pucaju prema tenkovima i policiji. Državni tužilac je ovlastila FBI da upotrebi „adekvatnu smrtonosnu silu“ ako bude oružanog otpora. Zato je napad suzavcem, koji je trebalo da traje 48 sati, ubrzan. Kada bi Davidijanci zapucali na tenkove i policiju, ubacivali bi suzavac tamo odakle su pucali na njih. Sve više suzavca je ulazilo u objekat, pa je Koreš naredio ženama i deci da se sklone u podzemno sklonište. Preživeli Davidijanci su, kasnije, ispričali da su hteli da izađu napolje i da se predaju, ali su se plašili da će policajci pucati na njih. Zato su ostali unutra i pružali su otpor. Posle dva sata ubacivanja suzavca, plan FBI nije uspeo. Operacija je nastavljena ujutro sledećeg dana, ali opet niko nije izašao napolje. Zato su u štabu akcije odlučili da tenkom provale unutra, kroz vrata na glavnom ulazu i ubace suzavac u središte objekta. Oklopna vozila su pokušala da naprave rupe za izlaz, bušeći zidove kuće da bi ohrabrili Davidijance da izađu. Umesto toga, ovaj manevar je izazvao rušenje delova zgrade. Tokom 4 sata napada, FBI je ispalio preko 300 patrona i upumpao u zgradu dvadeset kanistera suzavca. I pored toga, 83 Davidijanca se unutra čvrsto držalo uz svog vođu. Nakon šest sati od početka napada, plan je krenuo katastrofalno loše.

Jugozapadni deo zgrade se zapalio i gusti dim počeo je da kulja napolje. Ostalo je nepoznato kako je požar započeo i šta je izazvalo vatru. FBI je tvrdio da su Davidijanci namerno podmetnuli vatru, ali preživeli članovi sekte su ispričali da su požar izazvali kanisteri suzavca ubačeni u zgradu. Ubrzo se požar proširio na veći deo zgrade i okolne pomoćne objekte, koji su skoro svi bili izgrađeni od drveta i i lako zapaljivog materijala, pretvarajući ih u plamenu buktinju. Tragičan bilans operacije „isterivanja“ Davidijanaca sa farme u Vejku, koja je ukupno trajala 51 dan, bio je zastrašujući: 76 ljudi je izgorelo i ugušilo se u požaru, uključujući i 21 dete i dve trudnice, a samo 8 osoba je preživelo. Računajući i prethodne žrtve – 10 poginulih u obračunu sa ATF (6 članova sekte i četiri agenta ATF) – u Vejku su ukupno poginule 86 osoba, od toga 22 iz Velike Britanije! Za članove sekte Loza Davidijanaca, dešavanja na farmi u Vejku bila su ostvarenje svega onoga što je „mesija“ Koreš proricao – o dolasku Sudnjeg dana. Vođa sekte, Dejvid Koreš i njegov zamenik Stiv Šnajder nađeni su mrtvi sa po jednom prostrelnom ranom u glavi. Verovatno nisu hteli da se predaju i izvršili su samoubistvo ili je jedan od njih prvo ubio kolegu, pa onda i sebe. Sve što je danas ostalo od Gore Karmilske je mala kapela za preostale Davidijance na farmi u Vejku sa spomen pločom na kojoj se nalaze imena poginulih. U februaru 2013. godine, povodom obeležavanja 20 godišnjice od tragedije na farmi u Vejku, u organizaciji Muzeja policije SAD – NLEM (National Law Enforcement Museum“s), održana je tribina na kojoj su govorila trojica učesnika ove akcije – Pit Maslin – zamenik komandanta ATF snaga u Vejku, Džeri Petrili – vođa interventnog tima ATF iz Dalasa, koji je učestvovao kao vođa jednog od podtimova u Vejku i Bil Buford – vođa ATF tima iz Nju Orleansa, koji je takođe bio vođa jednog od podtima koji je pokušao da uđe na farmu. Oni su izneli sledećih šest „naučenih lekcija“ (lessons learned), odnosno počinjenih grešaka iz akcije u Vejku (doduše samo za nivo ATF): 1. potcenili su protivnika – akcija je bila previše samouvereno planirana, a o protivniku – apokaliptičnoj i teško naoružanoj sekti znali su nedovoljno; 2. nepostojanje posebno obučenih snajperskih timova, 3. slaba bezbednosna (kontraobaveštajna) zaštita tajnosti operacije; 4. nedostatak sanitetskog tima sa opremom, koji je trebalo da bude deo interventnih snaga; 5. manja vatrena moć prepadnih snaga ATF u odnosu na sektaše na farmi i 6. nepostojanje rezervnog plana za nepredviđene situacije („šta ako stvari krenu loše?“).

R.K.