Noževi „zlatne groznice“
Ime Bowie, većinu onih koji poznaju noževe asocira na veliki, široki nož sa clip point sečivom, dvostrukim branikom i relativno pravom, okruglom drškom. Iznenadili bismo se raznolikošću tipova noževa, koji su nosili ime Bowie u 19. veku, kada su i bili veoma popularni. Prvi Bovi noževi su imali sečiva koja su oblikom podsećala na kuhinjske noževe, sa ravnim leđima bez klipa. Čak su se i velike dvoseklice, ravnih ivica sečiva, nazivane i Arkanzas Toothpick, zvale Bovijima. Svi Boviji su na početku bili borbeni, a tek kasnije su se razvili u lovačke i noževe za prirodu, kakve ih znamo danas. Sedamdesetih godina 19. veka, u vreme kalifornijske „zlatne groznice“, počeli su da se pojavljuju prvi zakoni o ograničenju prava na nošenje i upotrebu oružja u Americi. Upravo ograničenja, koja su tom prilikom uvedena u Kaliforniji, podstakla su razvoj kalifornijskog Bovija – koncepta noža koji i danas privlači pažnju svojom upotrebljivošću. Početak „zlatne groznice“ je u Kaliforniju doveo mnogo avanturista, razbojnika i uopšte, ljudi željnih lake i brze zarade i po cenu primene sile. U velikim gradovima, kao što je San Francisko, stalne tuče i dvoboji
počeli su da ometaju normalno funkcionisanje, pa su gradski čelnici doneli više pravila, koja su definisala, šta od oružja sme da se nosi u gradu. Zabranom pištolja i drugog vatrenog oružja, prešlo se na noževe, pa su uskoro i za njih uvedena ograničenja. Zabranjena su sečiva dužine preko 6″ ili 15 cm. Odmah zatim, reagujući na nove slučajeve ubistava, zabranjeni su i dvosekli noževi. Ova nova zabrana, stavila je kalifornijske proizvođače Michael Pricea i Niliama Finka, u nezavidnu poziciju. Imali su gomilu otkovanih polufabrikata spremnih za kratke dvoseklice, koje su odgovarale prethodnim zakonima, ali više nisu mogli da ih prodaju. Odgovor je bio jednostavan: neko se dosetio da samo, potpuno ravno prebrusi polufabrikat i dobije jednosekli nož, sa kratkim lažnim sečivom, koje nikada nije bilo oštro, pa je tako i zaobilazilo nova ograničenja. Zahvaljujući gomili pripremljenih branika, drški, novi noževi su opremljeni identično starim dvoseklicama. Sečiva su kompletirana drškama oblika flaše koka-kole, bočice za miris ili mrtvačkog kovčega, uz male, eliptične branike. I Price i Fink su razmišljali o ovom rešenju, kao privremenom i planirali da prestanu proizvodnju ovakvih bastarda, čim potroše zalihe pripremljenih materijala. Međutim, tržište ih je vrlo brzo ubedilo u suprotno… Jednostavno, ovakvi noževi su imali odličnu prođu i uvrstili su ih u svoje proizvodne linije, kao stalne modele. Prolaskom kalifornijske „zlatne groznice“, smanjila se potreba za San Francisko Bovijima, kako su se ovi noževi zvali, a ekonomska depresija
posle Prvog svetskog rata, dovela je do zatvaranja obe kompanije koje su ih proizvodile. Samim tim je i ovaj tip noža polako pao u zaborav. Međutim, popularnost Kaubojskog akcionog pucanja – CAS, probudilo je i interesovanje za malo poznate modele vatrenog oružja, ali i opreme i noževa, iz vremena Divljeg zapada. Svi takmičari su želeli da se pojave sa jedinstvenim komadom opreme, upotrebljavanim u to vreme, pa su tako vraćeni i San Francisko Bovi noževi. Zahvaljujući savremenim zakonima, koji (kao i kalifornijski), zabranjuju nošenje dvoseklica i veličini koja omogućava udobno nošenje – San Francisko Bovi noževi su i danas popularni. Većina noževa napravljenih za CAS radi se od nekvalitetnih materijala, s idejom da samo oblikom podsećaju na originale, ali na tržištu ima i nekoliko veoma kvalitetnih verzija. Mike Mann, vlasnik „Idaho Knifeworksa“ (o kome smo već pisali), među prvima je napravio savremenu verziju San Francisko Bovija. Bez obzira na lepotu ovog noža, ne radi se o potpunoj kopiji Priceovih ili Finkovih noževa, već o interpretaciji rešenja. Drška je zaobljena, ali bez praćenja originalnog oblika, dok je sečivo brušeno kao sablja, ravno do polovine visine. Zahvaljujući ovome, Mike Mannov nož još više podseća na dvoseklice, ali ga to i udaljava od originalnog oblika. Mike Mann za svoj model koristi švedski L6 čelik, sa 0.6% ugljenika i 5% nikla, što ga čini izuzetno žilavim, ali donekle i otpornim na koroziju. Vrlo brzo sečivo noža od ovakvog čelika će patinirati, približavajući izgled originalima. Mike Stewart iz „Bark River Knife & Tool“ je prošle godine takođe napravio malu seriju od oko 200 komada San Francisko Bovija. Slično Mike Mannu i Mike Stewart je napravio svoju interpretaciju, ovoga puta znatno bližu originalu, sa sečivom identičnog oblika Priceovim modelima, dužine 15 cm, brušenog ravno celom visinom. Kao i na originalu, na gornjem delu sečiva se nalazi mala, lažna oštrica. Oblik drške na ovom nožu modifikovan je sa Finkovog rešenja (oblik boce koka-kole). Tang ili rep noža je skriven, ali se radi o rešenju kod koga su u oblogama drške iskopana ležišta za masivni tang, pa čvrstina nije ništa manja, nego kod noževa sa punim repom. Za materijal sečiva, Mike Stewart je izabrao nerđajući, takođe švedski 12C27.
Iako na prvi pogled izgledaju kao pravi borbeni noževi i Mike Mannov i Mike Stewartov nož, brzo uveravaju korisnika u upotrebljivost i u druge svrhe. Bez obzira na relativno usko sečivo, ravno brušenje sve do leđa na BRKT modelu rezultira u tankom rezu, koji seče odlično. Drške na modelu koji smo imali prilike da probamo su od kosti, obrađene da izgleda kao rog, relativno neravne površine koja obezbeđuje sigurno držanje noža u ruci, čak i kada je drška masna ili mokra. Kost se isporučuje u tankim pločama, što je uslovilo da ova drška bude relativno tanka, jednake debljine celom dužinom. Kod drški od drugih materijala, debljina se povećava prema kraju drške. Mali elipsasti mesingani branik zaobljenih ivica, omogućava čvrsto uporište za prste i iznenađujuće, nije neudoban, čak i kod poslova koji zahtevaju dosta snage, kao što je sečenje drveta. Brušenjem samo s jedne strane, umesto kao dvoseklice, sečivo je dobilo Spear Point oblik, koji ponešto smanjuje krivinu sečiva. To smanjuje i efikasnost u sečenju. Međutim, brušenje sečiva celom visinom, to više nego nadoknađuje. Debela leđa prema dršci omogućavaju udobno držanje i s palcem prebačenim na sečivo, prilikom pripremanja hrane ili čišćenja divljači. Drška oblika boce koka-kole, bez obzira koliko je uobičajena na noževima koji se koriste u prirodi, sasvim lepo se pokazala i u ovoj ulozi, iako uz ograničenja u dužini rada, pre svega zahvaljujući manjim dimenzijama. San Francisko Boviji su retki primer kako ograničenja nametnuta zakonom i bastardi napravljeni da im udovolje, na kraju mogu da rezultiraju upotrebljivim alatom. San Francisko Boviji, mogu sasvim lepo da se koriste i na terenu i u lovu. Iako manje efikasni od specijalizovanih noževa, završiće posao bez problema. Uz sve to, predstavljaju deo tradicije za sve koje zanima Divlji zapad.
R.K.
