Prekaljeni ratnik

 

 

Moše Dajan (1915-1981), rođen je kibucu Deganja Alef (Deganja „A“), u Palestini, tada još delu Osmanskog carstva, blizu Kineret-a, Galilejskog mora. Njegovi roditelji su bili Šmuel i Devora, a on je bio prvo dete u novoosnovanoj zajednici. Sa 14 godina pridružio se Hagani u vrlo ranoj fazi. Bio je pod velikim uticajem vojnih učenja engleskog prozionističkog oficira Ordea Vingejta kada je Dajan bio narednik pre Drugog svetskog rata. Otišao je u Bugarsku, gde je diplomirao na vojnoj akademiji.
Britanci su ga uhapsili deset godina kasnije (kada je Hagana zabranjena), ali je pušten posle dve godine kao deo Haganine obnovljene saradnje sa Britancima tokom Drugog svetskog rata. Dok je bio pripadnik Australijske 7. pešadijske divizije, koja se borila sa snagama Višijevske Francuske u Siriji, Dajan je izgubio levo oko (metak od francuske strane je probio kroz dalekozor, kroz kojeg je Moše Dajan upravo tada gledao) i počeo da nosi povez koji je postao njegov zaštitni znak. Na preporuku australijskog oficira, Dajan je primio orden za istaknutu službu, jednu od najviših vojnih počasti Britanske imperije.
Za vreme Arapsko-izraelskog rata 1948., Dajan je zauzimao razne značajne pozicije, prvo kao komandant defanzivnih napora u Jordanskoj dolini; data mu je komanda nad brojnim vojnim jedinicama na centralnom frontu. Prvi izraelski premijer, David Ben-Gurion ga je izuzetno cenio i on je postao Dajanov „zaštitnik“.
Posle ovog rata, Dajan je ubrzano počeo da stiče sve više činove. Od 1955. do 1958. bio je načelnik štaba Izraelskih odbrambenih snaga. U ovom svojstvu je komandovao izraelskim snagama tokom Suecke krize.


1959, godinu pošto se povukao iz Izraelskih Odbrambenih Snaga, Dajan je pristupio MAPAI-u, levom bloku na izraelskoj političkoj sceni koji je tada vodio David Ben-Gurion. Do 1964. je službovao kao ministar poljoprivrede. Levi Eškol, sledeći Premijer Izraela ga nije voleo; ipak, kada su napetosti počele da rastu rane 1967, Eškol je odlučio na mesto ministra odbrane (koje je prethodno Eškol držao, iako nikada nije služio vojsku) rasporedi harizmatičnog Dajana. Mada Dajan nije učestvovao u većini planiranja pre Šestodnevnog rata njegovo imenovanje je doprinelo izraelskom uspehu. Nakon rata, Dajan, koji nije bio poznat po skromnosti, uložio je marketinški napor da većinu borbenih zasluga pripiše sebi.
Kada je Golda Meir postala premijer, 1969, Dajan je postao ministar odbrane u njenoj vladi. Još je bio na toj poziciji kada je Jom Kipurski rat katastrofalno počeo 6. oktobra, 1973. Kao najviši zvaničnik odgovoran za vojno planiranje, i posebno za obaveštajne organe, nesumnjivo je da je Dajan, koji je postao simbol pobedničkog samozadovoljstva posle Šestodnevnog rata, snosio deo odgovornosti za to što je izraelsko rukovodstvo bilo nesvesno znakova rata koji se pripremao. U časovima koji su prethodili ratu, Dajan je bio protiv pune mobilizacije ili vršenja preventivnih udara protiv Egipćana i Sirijaca; on je verovao da je Izrael sposoban da lako pobedi čak i ako Arapi napadnu a nije hteo da ispadne da je Izrael agresor.


Nakon teških poraza tokom prva dva dana, Dajanovi stavovi su se radikalno preokrenuli; zamalo da objavi „pad Trećeg Hrama“ na konferenciji za novinare, ali mu je Golda Meir zabranila da govori. Takođe je otvoreno počeo da govori o korišćenju oružja za masovno uništenje protiv Arapa.
Ipak, Dajan je uspeo da povrati samokontrolu i da vodi izraelsku vojsku tokom ostatka rata. Mada raport Agranat Komiteta koji je objavljen posle rata nije značajnu odgovornost svalio na sloj političara – kome je Moše Dajan pripadao, talas javnih protesta je doveo do njegove i ostavke Golde Meir.
Dajan je napustio levičarsku MAPAI/Radničku stranku, kojoj je pripadao 15 godina i prešao u desničarski Likud. 1977, postao je ministar spoljnih poslova u vladi Menahema Begina. Kao ministar spoljnih poslova učestvovao je u sklapanju Sporazuma u Kemp Dejvidu, mirovnog ugovora sa Egiptom. Dajan se povukao 1980, zbog neslaganja sa Beginom oko pitanja da li su palestinske teritorije unutrašnje pitanje Izraela (u sporazum iz Kemp Dejvida su bile uključene odredbe o kasnijim pregovorima sa Palestincima; Begin, kome se nije svidela ideja nije stavio Dajana na čelo pregovaračkog tima). 1981, Dajan je formirao novu stranku, Telem, koja se zalagala za jednostrano odvajanje od Zapadne Obale i Pojasa Gaze. Stranka je osvojila dva mesta u Knesetu, na izborima održanim 30. juna, 1981, ali je Dajan umro ubrzo potom u Tel Avivu, od raka debelog creva. Sahranjen je u Nahalalu u mošavu (kolektivno selo), gde je odrastao. Dajan je nesumnjivo bio veoma komplikovana i kontroverzna ličnost; njegovi stavovi nikad nisu bili strogo crni ili beli. Imao je malo bliskih prijatelja; njegova mentalna blistavost i harizmatični stav su često bili praćeni cinizmom i manjkom samoobuzdanosti. Arijel Šaron je o Dajanu rekao: Probudi se sa stotinu ideja. Od njih, devedeset pet su opasne; dodatne tri su loše; ali preostale dve su briljantne.
Dajan je bio i pisac i arheolog amater, što je dovelo do kontroverzi, jer je sakupljajući istorijske artefakte, često uz pomoć svojih vojnika, prekršio više zakona. Kad je umro, njegova arheološka zbirka je prodata državi.
Njegova ćerka, Jael Dajan je takođe godinama bila aktivna u politici u nekoliko izraelskih levičarskih partija.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još