Zmaj od Avale
Vasilije „Vasa” Čarapić, (1768 – 1806), bio je jedan od najistaknutijih boraca i junaka u ustanku protiv dahija. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku protiv Osmanskog carstva. Ovaj znameniti vojskovođa rođen je 1768. godine u Belom Potoku ispod Avale, a poginuo 29. novembra 1806. u borbi za oslobođenje Beograda. Njegova porodica poreklom je bila iz plemena Kuči u Crnoj Gori, a zanimljivo prezime dobila je tako što je jedan od njegovih predaka slučajno ubio psa nekog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Kada je skupio pare njegov predak je novac, umesto u kesi poslao u čarapi, pa su prozvani Čarapićima. Otac Vase Čarapića zvao se Velimir Čarapić.
U Austrijsko-turskom ratu, 1788–1791, borio se kao dobrovoljac na strani Austrijanaca, protiv Turske. Nakon rata izabran je za kneza Gročanske nahije. U Srpskoj narodnoj vojsci, organizovanoj 1797. godine, bio je buljubaša. Za vreme Seče srpskih kneževa 1804. pobegao je na Avalu i organizovao četu, sa kojom je u martu 1804. kod Leštana iz zasede ubio janičare pod dahijom Alijom Kučukom i krdžalije pod Alijom Gušancem. Izabran je zatim za gročanskog vojvodu
Kao frajkor Vasa Čarapić je učestvovao u Kočinoj krajini. U ratu između Turske i Austrije Vasa se borio kao dobrovoljac protiv Turaka. Tom se prilikom odlikovao izuzetnim junaštvom, pa je stekao i veliki ugled. Zbog toga je na nahijskoj skupštini izabran za kneza gročanske nahije. Vasa je bio poznat i po jednoj stvari – velikoj mržnji prema Turcima, koja je postala poslovična. Čarapić je postao vojvoda gročanske nahije u ustaničkoj vojsci.[5] U početku je trebao da sa Avale prati na kretanje dahija u Beogradu. Nakon sukoba kod Drlupe, Karađorđe se dogovorio sa četama Janka Katića, Sime Markovića i Vase Čarapića da sprečavaju ispade Turaka iz Beograda. Kada je u pomoć dahijama iz Jagodine prema Beogradu krenuo Kučuk Alija sa Gušancem i krdžalijama Karađorđe je poručio Janku Katiću i Vasi Čarapiću da naprave zasede sa obe strane Avale i da ga sačekaju. Turci su usput zaplenili veliku stoku, a Vasa Čarapić im je pripremio zasedu u Leštanima. Kada ih je Vasa napao iz zasede Turci su se uspaničili, smatrajući da se radi o napadu glavnine ustaničke vojske. Poginulo je mnogo Turaka, a ostali su se dali u beg prema Beogradu ostavivši mnogo blaga i oružja.Ta velika pobeda proslavila je Čarapića. Tada je on spalio turski han i odmetnuo se u hajduke. U planini je proveo jednu tešku zimu i jedva je preživeo. Priča se da je, kada je gora počela da lista, stavio srebrnjak u prvo olistalo drvo koje je video, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: „E, čik sad Turo, Vasa steče krila!”.
Okupio je oko sebe četu hrabrih ljudi u borbi protiv Turaka. Ime Vase Čarapića posebno se pročulo kada je presreo kod Leštana Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na čelu, razbio ih i stekao veliko blago. Sve što je dobio podelio je narodu šakom i kapom.
Po početku ustanka postaje jedan od glavnih vojskovođa, a Karađorđe ga je toliko cenio da je bio jedan od retkih koji je u njegov čador smeo da uđe nenajavljen. Po legendi bio je malo nagluv, ali čak i u snu, kada bi čuo da neko izgovara reč Turci, skakao je, povlačio oroz i nišanio spreman da opali. Karađorđe se 1806. dvoumio da li da krene na Beograd. Ipak, po nagovoru samog Čarapića, rešio je da napadne. Ostale starešine nisu verovale da je moguće osvojiti Beograd, ali Vasa je dobro poznavao prilike i nagovarao Karađorđa da udare. Napad je počeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Vasa je sa 3.000 svojih vojnika napao šanac kod Stambol kapije, otprilike kod početka Skadarske ulice, međutim, kada je trkom krenuo ka Stambol-kapiji i viknuo „Za mnom, braćo!” turski kuršum ga je pogodio u krsta.
„Gle, izede me pas, zakon mu njegov! … Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!” rekao je tad hrabreći svoje saborce. Milosav Čamdžija je baš u tom trenutku uzjahao turski top na bedemu i zapevao na sav glas. Prenet je u Karađorđev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda je izdahnuo. Pred smrt pozvao je brata Tanasija i rekao da ga sahrani u manastiru Rakovica. Želja mu je ispunjena, a po naredbi kralja Petra I čitav vek kasnije (1910) podignut mu je spomenik. Beograđani su u čast junaka nazvali ulicu od Trga republike do Studentskog trga. Spomenik Vasi Čarapiću je upravo na mestu gde je poginuo, nedaleko od ulice koja dobila ime po njemu.
Tokom borbe za oslobođenje Beograda 1806. godine, Vasa Čarapić je smrtno ranjen u jurišu na Stambol kapiju. Borba za oslobađanje Beograda 1806. godine nije imala izrazitog heroja, lik oko koga bi se konstituisao mit o pobedi. Srpski gubici u borbama nisu bili veliki, a smatra se da je poginulo oko pedeset boraca, od kojih je najugledniji bio vojvoda Vasa Čarapić, komandant vojske Gročanske nahije. Pogibija proslavljenog junaka mnogih bitaka uklapala se u opštu i popularnu predstavu o nacionalnom heroju koji daje svoj život za otadžbinu, što je iniciralo da se Vasa Čarapić proizvede u centralnog heroja za oslobođenje Beograda 1806. godine i kao takav uvede u kolektivnu memoriju.
