Od invazije do pobede
Dvajt Dejvid Ajzenhauer (Denison, 14. oktobar 1890 — Vašington, DC, 28. mart 1969), američki general, političar i predsednik. U Drugom svetskom ratu bio je pomoćnik načelnika Generalštaba, a juna 1942. postavljen je za komandanta Savezničkih snaga u Evropi. Predvodio je invaziju saveznika na severnu Afriku, iskrcavanje na Siciliju, invaziju na Apeninsko poluostrvo i invaziju na Normandiju, kao i operacije na zapadu do sloma Trećeg rajha. Od kraja 1950. bio je komandant snaga Severnoatlantskog pakta (NATO), a 1952. i 1956. biran je za predsednika SAD. Napisao je memoare „Rat za oslobođenje Evrope” i „Od invazije do pobede”. Nakon japanskog napada na Perl Harbor i ulaska SAD u Drugi svetski rat, Ajzenhauer je u decembru 1941. doveden u Vašington da u Generalštabu planira ratne operacije protiv Japana i Nemačke. Tamo je ostavio snažan utisak na načelnika štaba Džordža C. Maršala, koji je odlučio da ga preporuči za najviše komandne funkcije uprkos tome što nije imao nikakvog ratnog iskustva. U junu 1942. Ajzenhauer je postavljen za komandanta svih američkih snaga u Evropi i otputovao je u London, gde će biti njegov štab. Kada je doneta odluka o iskrcavanju savezničkih snaga u severozapadnoj Africi, Ajzenhauer je postavljen za vrhovnog komandanta svih savezničkih snaga na tom pozorištu. Posle uspeha operacije „Baklja“, u februaru 1943. Ajzenhauer je preuzeo britansku Osmu armiju generala Montgomerija pod svoju komandu i rukovodio operacijama uništavanja snaga Osovine u Tunisu. Nakon toga, pod njegovim vođstvom, izvršen je desant na Siciliju, a potom i na italijansko kopno.
U decembru 1943. Ajzenhauer je postavljen za komandanta svih savezničkih snaga u Evropi i narednih nekoliko meseci se posvetio konačnom planiranju i pripremama za iskrcavanje u Normandiji – jednu od najsloženijih vojnih operacija u istoriji. Upravo on je doneo odluku o izvršenju desanta 6. juna 1944. Posle uspešnog iskrcavanja savezničkih snaga u Francusku, rukovodio je operacijama kojima su nemačke snage isterane iz Zapadne Evrope i konačno prinuđene na kapitulaciju 8. maja 1945. godine. Ajzenhauer nikada nije imao priliku da pokaže ličnu hrabrost, a većina veruje da nije bio naročito nadahnut vojni komandant. Međutim, uživao je veliku popularnost među svojim potčinjenima, a pokazao je, za prirodu svog posla, daleko važnije, diplomatske veštine na osnovu kojih su ogromni vojni resursi pod njegovom komandom odneli pobedu, uprkos mešanju često suprotstavljenih političara kao što su Čerčil i De Gol, ili nezdravom rivalstvu njemu potčinjenih generala kao što su Montgomeri i Patton.
