Elitna „sečiva“

Ovi stihovi poeme “Zlatni put za Samarkand” engleskog pesnika Elroy Flecker-a uklesani u sivi granit sahat-kule ispred zgrade štaba u Herefordu verovatno najbolje ilustruju kako pripadnici legendarnog SAS doživljavaju sebe. Možda najčuvenija specijalana jedinica u svetu poslovično je veoma štura kada deli bilo kakve informacije o svojim akcijama, selekciji, obuci i opremi a pripadnici potpisuju obavezu o čuvanju svih informacija. Savremeno doba je ipak podstaklo neke od bivših specijalaca da napišu knjige o svojim doživljajima. To im je donelo tužbe i zabranu pristupa svečanostima u bivšoj jedinici. Ova mera nije zaobišla čak ni najodlikovanijeg britanskog vojnika u istoriji. Sir Peter De La Billiere, bivši komandant SAS penzionisan u činu generala izbačen je iz udruženja veterana zbog autobiografske knjige “Looking for Trouble”.

U javnosti postoje mnoge pogrešne pretpostavke u vezi SAS. Tako se napr. i grb jedinice sa čuvenim logom “Who Dares – Wins” opisuje kao krilati bodež mada u samoj jedinici kažu da je reč o prikazu legendarnog mača Ekskalibur okruženog plamenom na pozadini krstaškog štita. Šta možemo da saznamo analizirajući dostupne informacije? Nesumnjivo, na raspolaganju ovakvoj formaciji je vrhunska oprema, ali težište je oduvek bilo na kvalitetnom ljudstvu i adekvatnoj obuci. Iako je SAS svojim neposrednim iskustvom znatno doprineo unapređenju mnogih delova opreme i naoružanja ovi vojnici uglavnom koriste standardnu opremu poput svojih kolega u regularnim formacijama. Ovoga puta, tema našeg priloga biće noževi koje koriste ovi elitni komandosi. Kuriozitet je da u okviru same jedinice zvanično postoji podela na “skvadrone” ali ih u slengu nazivaju “sabre” (tj. sablja) dok je za pojedinačne operativce uobičajen naziv “blade” (sečivo). Iako ovo ukazuje na skoro fetišistički odnos prema hladnom oružju, u stvarnosti SAS komandosi noževima ne pridaju poseban značaj i posmatraju ih kao deo alata, poput ašovčića. Ali, da pređemo na “hladni čelik”.

Fairbairn–Sykes bodež se najčešće direktno povezuje sa SAS komandosima iako je nastao kao pokušaj da se kolonijalna policija u civilu na službi u Šangaju opremi efikasnim oružjem za blsiku borbu. Dizajneri ovog noža razvili su jednostavan borilački sistem i time privukli pažnju oružanih snaga. U osvit Drugog svetskog rata, F-S bodež najpre su dobili elitni pripadnici “Teritorijalne Armije” tajne formacije stvorene da predvodi pokret otpora u slučaju nemačkog iskrcavanja na ostrvo. Ubrzo potom, opremljeni su Royal Marine Commandos (mornarička pešadija) a nakon njih i novoformirani Special Air Service u pustinji severne Afrike. Sam nož pleni jednostavnim, vitkim linijama i nesumnjivo je efikasan ubilački alat. Ipak, nizak kvalitet korišćenog čelika zbog čega se sečivo lako deformisalo i tupilo, tanka, potpuno okrugla drška koja korisniku ne pokazuje kako je orijentisano sečivo i loše osmišljena futrola doveli su do toga da vojnici ubrzo zatraže alternativu za ovaj nož. Barem oni koji su ih stvarno koristili u borbi. Ipak, sve do početka 2000-ih zadržao se u pojedinim spec. formacijama a graviran, pozlaćeni F-S bodež se dodeljivao kao počasni nož pripadnicima britanskih specijalnih snaga. Kovnica kompanije Wilkinson iz Šefilda i dalje ih ima u ponudi po ceni od 60-ak evra za standardni, vojni model.

U pokušaju da odgovore na zahteve korisnika. Willian Fairbairn i njegov kolega puk. Rex Applegate iz američkih oružanih snaga koji se nalazio na commando obuci osmislili su 1941. godine novi borbeni nož nazvan po tvorcima Applegate-Fairbairn. Klasična dvoseklica nalik na srednjevekovne evropske kame sa udobnom drškom i malim dvostranim štitnikom od mesniga bila je daleko bolje rešenje od F-S bodeža ali je zahtevala kvalitetniji čelik i više vremena za proizvodnju što tokom ratnih napora jednostavno nije moglo da se obezbedi ni za daleko važnija sredstva. Ovaj nož tek po završetku rata stiče ograničenu popularnost u odrećenim formacijama specijalnih snaga a proizvode ga AlMar, Blackjack i u novije vreme nemački Boker koji ih jedini nudi po relativno pristupačnoj ceni ispod 200 evra. Postoji nekoliko ograničenih serija ovih noževa posvećenih specijalnim akcijama SAS, GSG-9 i GIGN ali to nisu oficijelni komadi već kolekcionarski primerci bez direktne veze sa tim jedinicama.

Tokom Drugog svetskog rata, jedan od najimpresivnijih borbenih noževa svakako je bio Smatchet koji se mogao videti u rukama operativaca SOE, OSS a krajem rata i kod SAS. Reč je o teškom nožu sa simetričnim, relativno tankim sečivom, u obliku širokog lista lovora dugom oko četvrt metra i naošternom samo sa jedne strane. Osmislio ga je naravno Willian Failbairm inspirisan kratkim keltskim mačem i radnom alatkom Velških strelaca iz sa početka XX veka. Osnovna ideja je bila da se dobije efikasno oružje za blisku borbu uz minimum obuke za korisnika. Smatchet je ipak bio popularniji u SAD a posle rata Rex Applegate ga je modifikovao načinivši od njega dvoseklicu impresivnih dimenzija. Ove noževe izrađivali su custom majstori a mušterije su osim civilnih kolekcionara bili plaćenici, često bivši specijalci raznih jedinica, dok je ovaj nož viđen i kod pojedinih SAS komandosa u Africi krajem ’80-ih i pretpostavlja se da je reč o preostalim količInama iz ratne proizvodnje. Cene savremenih verzija su različite, od 300 pa do preko 1000 evra.

Po okončanju rata, poslednji nož koji je W. Fairbairn dizajnirao za potrebe oružanih snaga nazvan je “Cobra”. Iako tvrdi da je za inspiraciju imao Smatchet za korišćenje u drugačijim okolnostima, rezultat je bitno različit. Cobra ima 25 cm dugačko, zakrivljeno sečivo poput kandže neke grabljivice, naoštreno sa unutrašnje strane. Zbog manje mase, nož ima žleb do skoro 2/3 dužine i dršku sa izraženom “kukom” na kraju koja sprečava ispadanje iz ruke pri zamahu ili rezanju povlačenjem. Zamišljeno je da se nosi sa leve strane, na kaišu u visini kuka. Uz nož je štampano kratko uputstvo u stilu ratnih priručnika. Zvanično, koristila ga je policija na Kipru, tokom suzbijanja nasilnih protesta ali je zabeleženo prisustvo Cobre kod SAS tokom kampanje u Omanu kada su operativci u tradicionalnoj arapskoj odeći naoružani pištoljima HP-35 i noževima Cobra likvidirali pobunjeničke vođe na javnim mestima i potom se gubili u gomili prisutnih posmatrača. Originalne Cobre su jako retke a cena replike zavisi od proizvođača.
U današnje vreme, kandidati koji su prošli selektivnu obuku za SAS opremaju se standardnim noževima koje koriste oružane snage Velike Britanije. Na prvom mestu, to je bajonet za ya automatsku pušku SA-80. Sečivo je očigledno inspirisano bajonetom sa ruske AK-47 i predstavlja mnogo više alatku nego oružje. Zasečen, konkavno profilisan vrh, rupa u sečivu koja omogućava da se u kombinaciji sa futrolom naprave makaze za sečenje žice i sklopiva testera u plastičnoj futroli ukazuju na to. Iako deluje atraktivno, korisnici ovaj nož generalno loše ocenjuju prvenstveno zbog neudobne, asimetrično pozicionirane drške koja se doslovce navlači na usta cevi. Opšti kvalitet bajoneta ocenjuje se kao “prihvatljiv” i to je najniža prelazna ocena za neki deo opreme.

Još jedan nož koji dobija svaki britanski vojnik je preklopni “Clasp knife” koji izrađuje kompanija “Samuel Stanforth” i u NATO evidenciji vodi se pod brojem 7340 99 975 7403 (ako je ovaj podatak nekome od ikakvog značaja). Reč je o jednostavnom preklopnom nožu kompletno izrađenom od nerđajućeg čelika, sa ravnim “sheepfoot” sečivom i otvaračem za konzerve. Mornarička verzija sa zadnje strane ima preklopni šiljak koji olakšava drešenje čvorova na konopcima. Nivo kvaliteta je nešto ispod popularnih “švajcaraca” ali više nego dovoljan za pretpostavljenu namenu i prilično je popularan i među civilima. Cena ovog noža u slobodnoj prodaji je oko 15-20 evra pa se često nalazi u opremi kampera ili ribolovaca. Verzija koja se proizvodi posle 1990. godine ima bravu sečiva koja je testirana na skromnih 15 kg opterećenja ali je svakako napredak u dizajnu starijem od jednog veka.

Čuveni “MOD Survival knife” svoje ime duguje Ministarstvu odbrane (Ministry of Defence) i činjenici da ga je prvo RAF usvojio kao deo opreme za preživljavanje posada vazduhoplova. To je masivan (skoro 0,5 kg) komad debelog karbonskog čelika 1085 okaljen na relativno mekih 50 HRc. Kvalitet materijala je na nižem nivou od napr. Ka Bar noža ali zahvaljujući robustnoj konstrukciji sa punim usadnikom i jednostavnoj dršci od dva komada drveta spojena bakarnim zakovicama ovo je veoma izdržljiva alatka. Sve na ovom nožu je jednostavno ali se može unaprediti pa vojnici neretko upravo to i rade. Drška se može preoblikovati zaobljavanjem ivica i tako postaje znatno udobnija a sečivo je najbolje ravno izbrusiti i konveksno naoštriti. Time se efikasnost sečenja značajno povećava. Novije verzije imaju dršku od crnog polimera i sintetičku futrolu umesto doskorašnje od tanke, jeftine kože. Sečivo se uvek štiti od korozije crnom fosfatizacijom. Ali bez obzira na sve to, MOD je vrlo upotrebljiva alatka čak i za vrlo grube poslove i u svetu ima veliki broj zadovoljnih korisnika. Ovaj nož je vrlo često u rukama SAS specijalaca iz jednostavnog razloga – obavlja posao. Cena mu se kreće oko 70 evra.

Kada započne ciklus obuke u džungli svi kandidati za SAS dobijaju tanku uniformu koja se brzo suši, čizme za džunglu i mačetu Golok koji po ugovoru za britanske oružane snage izrađuje kompanija Ralph Martindale. Za više od 40 godina koliko je u opremi armije Golok je dobio i nadimak “Krokodil”. Inspirisan indonežanskim radnim i borbenim sečivima, Golok ima proširen vrh i 330 mm dugo sečivo od opružnog čelika 1075. Ima jednostavnu, dvodelnu dršku od svetlog drveta i futrolu od zelenog platna u koju je upakovana i turpija za oštrenje. Nož je težak 850 grama a ceo komplet oko 1 kg. Iako u šali kažu da “Golok dolazi potpuno tup da ne bi povređivao vegetaciju” u SAS ga smatraju esencijalnim delom opreme za boravak u džungli. Neretko, koriste ga tokom cele karijere ili po ugledu na Golok naruče od lokalnog kovača težu mačetu i uz kvalitetan folder imaju kombinaciju za većinu situacija. Donjih 7-8 cm uz dršku nikada se ne oštre da bi u slučaju potrebe za finijim radovima na taj deo mogli da se oslone prsti. Cena ovog Goloka je oko 40 evra. Inače, Martindale pravi i “Jungle machete” sa sečivom od 55 cm, daleko efikasniju alatku ali ne naročito podesnu za vojnu upotrebu. Nije na spisku oficijelnih vojnih sredstava pa se kod vojnika uglavnom viđa tokom obuke na Borneu ili u džunglama Belizea.
Od operacije “Nimrod” tj. oslobađanja talaca u Iranskoj ambasadi u Londonu 1980. godine, svet su preplavile slike maskiranih SAS komandosa iz jurišnog “Pagoda” tima koji se u crnim uniformama konopcima spuštaju niz zgradu i upadaju kroz prozore. Uspeh ove akcije doprineo je popularnosti jedinice a stručnjaci su analizirajući korišćenu opremu primetili da su svi specijalci nosili neobičan nož postavljen visoko na levom rukavu kombinezona, omah ispod ramena. Reč je tyv. “padobranskom” nožu koji za RAF proizvodi kompanija “Joseph Rogers” kao Aircrew Emergency Knife. Neobičan oblik i pozicija ovog noža rezultat su njegove osnovne namene. To nije borbeno sečivo već alatka koja treba da vam pomogne u slučaju da se konopci padobrana umrse. Evoluirao je od daleko jednostavnijeg, srpastog fiksnog noža, nalik na kalemarski. Blago zakrivljeno, 100 mm dugo nerđajuće secivo sa tupim vrhom, oštreno sa unutrašnje strane neće poseći uniformu (niti onoga ko je nosi) dok se uvlačI iispod konopaca. Prvi korisnici bili su “Crveni sokolovi” padobranski tim RAF koji testira padobrane i razvija nove tehnike njihove upotrebe. Tokom operacije “Nimrod” SAS komandos Robin Horsfall ostao je upetljan u konopce neposredno iznad prozora ambasade. Oslobođen je upravo zahvaljujući ovom nožu. Njegova plastična drška ima dva neobična čelična ispusta poput krila leptira. Povezani su sa oprugom koja se u otvoru na kraju drške drži za metalni klin i tako sprečava ispadanje noža iz futrole kada se nosi za drškom nadole. Na štitniku sečiva je rupa kroz koju se provlači kanap i tako se nož vezuje za futrolu pa ukoliko ispadne iz ruke ipak neće biti izgubljen. Futrola od platna se najčešće ušiva za kombinezon pa tako nema dileme gde se ovaj deo opreme nalazi, bez obzira na okolnosti. Cena ove neobične sprave na kolekcionarskom tržištu je oko 200 evra.

Prilično dugo, sve do intenziviranja avganistanske kampanje, specijalne snage V. Britanije nisu imale čisto borbeni nož. Zato je informacija da američka kompanija Blackhawk proizvodi nož upravo za njih predstavljala prilično iznenađenje. Model UK SFK (United Kingdom Special Force Knife) je eklektički dizajnarana kama, integralno izrađena od komada alatnog čelika D-2, sa širokom, 158 mm dugom, ravno brušenom dvoseklom oštricom. Štitnik predstavlja proširenje rikasa (baze sečiva) sa donje strane ima po tri široka ureza koja predstavljaju oslonac za palac pri tzv. “mačevalačkom hvatu”. Drška sa stranicama od G-10 ima pomalo anahron oblik kakav se nekada viđao na borbenim noževima a ceo nož je pljosnat i podesan za nesmetano nošenje u polimerskoj futroli. Model UK SFK može se nabaviti po ceni od oko 200 evra. Uobičajeno, službeni nož je “sterilan” tj. bez ikakvih oznaka sa crnim epoxy finišem. Priložene fotografije ovog noža sa amblemom SAS pripadaju mom poznaiku, članu HAHO tima koji ga je dobio kao interno priznanje, nakon učešća u operaciji “Barras” (Sijera Leone u septembru 2000-te). I zbog toga je njegov identifikacioni broj uklonjen sa slika. Upravo on mi je i dao dobar deo informacija o ovoj temi.

Osim formacijskih sečiva, u SAS-u nije retkost da se nose noževi koje članovi tima nabavljaju privatno, od svog novca. Ubedljivo najčešći su “švajcarci” i višenamenske alatke Leatherman i Victorinox. Takođe, popularni su kvalitetni folderi jer mogu da obave većinu poslova a da se pri tome diskretno nose i u civilnoj odeći jer operativci SAS neretko rade prikriveno u urbanim uslovima (napr. u Sev. Irskoj). Jedan od najpopularnijih modela bio je Spyderco Tuff dok nije prestala proizvodnja, a jednako zastupljeni su Emerson CQC-8 i pojedini Zero Tolerance modeli.

Kada je reč o noževima sa fiksnim sečivom, čini se da je izbor raznovrsniji. Tokom ’80-ih, dok je ponuda specijalizovanih noževa u Evropi bila nešto skromnija među elitnim vojnicima bio je popularan model Dartmoor (ime je dobio po oblasti u kojoj SAS izvodi obuku u preživljavanju), ali za razliku od “Rambo” modela imao je jednostrani štitnik, usadnik celom dužinom drške sa otvorom u koji su mogle da se pakuju korisne sitnice i gumenm drškom koja se navlačila sa donje strane i fiksirala zavrtnjem na kraju. Na zadnjoj strani sečiva nalazi se upotrebljiva testera ali geometrija noža nije bila zadovoljavajuće efikasna pa ni proizvodnja nije potrajala. Povremeno, u dizajniranje noževa uključivali su se i bivši pripadnici jedinice, ponekad iz entuzijazma ali češće u želji za zaradom. Među prvima bio je Piter Mason, bivši komandos, obaveštajac i pisac romansirane biografije u stilu James Bonda. Za svoja sečiva nije koristio puno mašte, jednostavno je skratio i proširio sečivo F-S bodeža, opremio ga boljom futrolom i ponudio “vrhunski borbeni nož”. Naravno, željeni uspeh je izostao. Mike Loder, član novozelandskog SASR potrudio se da osmisli borbeni nož sa ergonomskim rešenjima “prepisanim” sa ručnog oružja. Pištoljska drška sa rupom za kažiprst nalik na štitnik okidača pruža siguran hvat i dobru kontrolu kod pravolinijskih pokreta ali znatno ograničava način upotrebe. Trenutno, popularni su kompaktni modeli Cold Steel-a iz “Spike” serije koji se nose na grudnom segmentu balističke zaštite i pojedini Extrema Ratio noževi sličnog formata. Nekako ima logike u tome da elitna “sečiva” biraju sečiva za sebe, zar ne? Ipak, treba imati na umu izreku za koju kažu da dolazi sa Orijenta “šta je kaljeni, uglačani čelik naspram ruku koje su ga oblikovale”.
Dragan Šaponjić