Važnost nišanskog sklopa

Generalno, nišani se dele na mehaničke i optičke. Svaka od ovih grupa ima neke svoje podele i podgrupe, u zavisnosti od tehničkih rešenja i načina upotrebe. Precizno može da se puca sa svakom vrstom nišana, stvar je u utreniranosti strelca i tehnici upotrebe. U nekim zemljama još uvek su popularna takmičenja sa mehaničkim nišanima na 1.000 jardi – ostvaruju se fantastični rezultati. Oni su mogući zbog povezanosti oblika i veličine mete, sa oblikom i veličinom nišana. Konkretno, ako se puca sa dipoterom, usklađen je prečnik crnog kruga na meti sa veličinom otvora blende, pa je moguće tehnikom poklapanja koncentričnih krugova, ostvariti fantastične rezultate na velikoj daljini. Ako se puca sa otvorenim nišanima, usklađuje se širina prednjeg nišana sa prečnikom crnog kruga na meti.

Kada ovi parametri nisu usklađeni, nema visokih rezultata. Kod optičkih nišana to nije slučaj, nisu toliko zavisni od oblika mete, da bi mogli da ostvare visoke rezultate. Zbog toga su u velikoj ekspanziji i nalaze sve veću primenu u sportu. Prividno su lakši za korišćenje nego mehanički nišani, jer stvaraju lažnu sliku lakoće postizanja pogotka, samo se postavi končanica na metu i pogodak je siguran. Praksa pokazuje sasvim suprotno. Pokušaćemo da utvrdimo zbog čega svako postavljanje končanice na metu ne uzrokuje siguran pogodak. Kada u razmatranju eliminišemo strelca kao najslabiju kariku u sistemu, dolazimo do nekih tehničkih činilaca koji imaju veliki uticaj na efikasnost nišana i pripadajuće montaže, jer da bi optički nišan mogao da se koristi, mora adekvatno da bude pričvršćen za oružije.

Bitna razlika

Deo koji omogućava povezivanje oružja i optičkog nišana je montaža. Osnovna svrha je da ostvari čvrst sklop oružja i nišana, sa pravilnim pozicioniranjem nišana u odnosu na strelca i oružje. U odnosu na strelca postoje dve komponente, jedna je odstojanje oka od okulara, a druga je visina ose optičkog nišana u odnosu na obrazinu na kundaku. Odstojanje oka od okulara propisuje proizvođač optičkog nišana i kod montiranja treba poštovati fabričke podatake. Kada je sve dobro urađeno imate punu sliku na okularu, kada glavu normalno, bez naprezanja, postavite na kundak, prvi signal da nešto nije uredu je pomeranje glave napred nazad da bi se dobila puna slika.

Montaže se dele na fiksne i skidajuće, a u skorije vreme se jasno pojavljuje razlika između taktičkih i lovačkih. Što je i normalno, jer je i način upotrebe drugačiji. Osnovna razlika je u estetskom aspektu, lovačke montaže ipak imaju izražen estetski aspekt, tako da je ružno videti vitak lagani lovački karabin za planinski lov, sa teškom robusnom taktičkom montažom. Kvalitetne skidajuće lovačke montaže tipa švenk ili sul, ubrajaju se u sam vrh oružarskog zanata i traže stručnog majstora za ugradnju i pasovanje. Zbog toga im je i cena u klasi optika srednjeg cenovnog razreda. Sul montaža ima dvanaest površina, koje moraju da budu napasovane, da bi montaža radila glatko kod skidanja i stavljanja, a da svaki put zadrži poziciju. Osnovne ploče su letovane na oružije, a onda se postupkom tuširanja površina, polako sve upasuje. Mnogo sati skupog, majstorskog ručnog rada.

Masovna produkcija današnjice je izbacila standarde jeftine za proizvodnju i korišćenje. To je Pikatini 1913 standard, nazubljena letva sa sa prizmatičnim stranama (ugao po strani je 2×45 stepeni) i odgovarajući prstenovi. Praktično je Viver baza u detaljima izmenjena i postavljena za militari standard. Bitan podatak je da svi Viverovi prstenovi i prihvati za uređaje idu direktno na pikatini, dok suprotno nije moguće, jer su poprečni kanali na šinama kod pikatinija širi nego kod Vivera, tako da poprečna čivija ca pikatini prstenova, ne može da upadne u poprečni kanal na Viver šini. Nevezano o kojoj vrsti montaže je reč – lovačkoj ili taktičkoj, konfekcijskoj ili ručno pravljenoj, osnovni problem je njeno pozicioniranje na oružiju. Da bi imali lakši i sigurniji precizan pogodak, a kod takmičarske upotrebe manju i pouzdaniju grupu, kada se postavi montaža na oružje, njene ose koje prolaze kroz centar prstenova, moraju da se u obe ravni (vertikalnoj i horizontalnoj) poklope sa osom cevi. Svi ozbiljni problemi nastaju kada se to ne uradi i kada priučeni „šrafciger majstor“ pokuša da montira optiku. Uzećemo za primer često pominjani Mauser. Nevezano da li je vojna ili neka od civilnih verzija, on ima dve površine – prednju i zadnju, na kojoj su po standardu izbušene rupe za pričvršćivanje montaže.

Nestručno montiranje

Na prvi pogled, sve izgleda jednostavno, zavijete pločice ili šinu, stavite prstenove, u njh spustite optiku, uhorizontalite končanicu, privijete gornju stranu prstenova i – na pucanje. Svi očekuju da sa točkićima za finu korekciju pogodaka po pravcu i vertikali, sve doteraju i pucaju centre. Na žalost, to nije moguće i dešavaju se velika oštećenja optika. Oštećenja nastaju na dva načina i oba su fatalna za optiku. Prvi je kada se u procesu upucavanja, žargonski rečeno, optika „otklikuje“ u krajnji položaj po pravcu ili visini, a često i u oba istovremeno, posle nekoliko hitaca ili u toku kasnije eksploaracije, dolazi do nekontrolisanog klaćenja ili prevrtanja končanice. To se nije desilo zbog lošeg kvalitete optike, nego loše i nestručno urađenog montiranja. Opruga koja drži unutrašnji cilindar sa sočivima i končanicom je fizički pretegnuta, a onda je zbog trzaja pucnja pukla. Znači da treba da tražite novac za novu optiku, od majstora koji vam je montirao. Drugi način oštećenja nastaje fizičkim krivljenjem spoljnjeg tubusa, prilikom stezanja prstenova, jer visina prednje i zadnje bazne površine nije odgovarajuća ili je iskošena. Interesantan slučaj je bio kada je prodata taktička optika Kahles 6×42 starije generacije, čeličnog tubusa, skinuta sa vojne verzije Steyr 69, gde je perfektno radila. Posle ugradnje u Crnoj Gori, reklamirana je kao neispravna, nisu mogli da se okreću doboši po pravcu i visini. Zbog neodgovarajuće razlike u visini prednje i zadnje baze, optika se stezanjem iskrivila.

Svuda u svetu se prodaju pločice u različitim debljinama, za ujednačavanje i podešavanje visine prednje i zadnje baze. Razlika visine prednje i zadnje baze, treba da bude 4 mm (kod Mausera) da bi kada se postave standardne pločice, bile na istoj visini. Tu stvar malo popravlja korišćenje šine, umesto odvojenih pločica, jer na sebe može da preuzme sitnu razliku u visini, da se ona fizički ne odrazi na optiku. Stvar dodatno komplikuju optike nove generacije za daleko pucanje, koje su konstruktivno rešene tako, da traže montažu sa tačno određenim nagibom u odnosu na osu cevi. Problem usaglašavanja saosnosti ose optike i ose cevi, postoji oduvek i rešavan je na puno načina. Najbolji primer tih napora je švenk montaža koja ima mogućnost potpunog podešavanja po obe ose. Komplikovana montaža sa puno pozicija, ali apsolutno rešava neusaglašenosti po obe ose. Ovaj problem postoji i kod skupih i kod manje skuph pušaka, nije po opšte uvreženom mišljenju vezan samo za domaćeg proizvođača. Ovaj problem imaju i sistemi gde su površine za montažu u ravni, gde je odstupanje po vertikali manje, ali po horizontali može da bude prilično veliko. U kratkom vremenskom periodu sam radio dva „Browningova“ poluautomata nove generacije jedan .30-06 i drugi 9,3×62 sa puno gravure i zlata, solidno skupe i vredne puške. Na oba su išli nišani Swarovski Z6 i EAW švenk montaže. Ni čuveni „Browning“ se nije proslavio sa upravnošću navoja za montiranje optike i cevi. Problem je što kod tako skupih i finalno urađenih komada, nisu moguće intervencije na oružju, što je u principu najkvalitetnije rešenje. Tako da su tu rešenje samo montaže sa podešavanjem po obe ose. Sreća je da imamo domaćeg proizvođača, radionicu „Hamerles“ u Kragujevcu, koji radi švenk montaže, solidnog kvaliteta po pristojnoj ceni.

Pre svega provera

Da se vratimo na naše precizno pucanje na velike daljine, gde skidajuće komplikovane montaže imaju ozbiljne probleme, oko zadržavanja tačke pogotka, konstantno na istom mestu. One su savršene za lovačku upotrebu, gde je grupa od 2MOA perfektna, ali nisu za priču od 1/2 ili 1/4 MOA. Evo u grubim crtama kako bi trebalo da se postavi optika za F-class ili neku dalekometnu disciplinu: Prvi korak je da se proveri da li je optika u optičkoj osi ili nije. To znači, da se proveri da li su ose spoljnjih stakala (objektiva i okulara), u optičkoj osi sa unutrašnjim kompleksom stakala i končanice (da li se končanica nalazi na sredini opsega po pravcu i visini).
Drugi korak je da se proveri da li površine na oružju imaju odgovarajuće radijuse i visinske mere. Ako nema velikih odstupanja, lagano, bez stezanja, postavlja se montaža i odgovarajućim kontrolnim alatima, proveri se saosnost prstenova. Ako i tu nema odstupanja, postavi se optika i pomoću kontrolne mrežice ili laserskog umetka, utvrdi se gde gleda cev, a gde optika. Ako se poklope tačke sa minimalnim odstupanjem, sve je u redu i pristupa se završnoj montaži. Šina se letovanjem i šrafovima pričvrsti za oružje, optika se pomoću viska i libele, apsolutno postavi u odgovarajući položaj u odnosu na oružje i lepkom se osiguraju šrafovi na prstenovima.

Ovakvu situaciju još nisam sreo u praksi i može se svrstati u kategoriju nemoguće misije. U principu se ne poklapaju ose cevi i optike po obe ravni, horizontalnoj i vertikalnoj. Ako se radi o disciplinama do 300 m, dovoljno je postaviti optički nišan paralelno sa osom cevi po vertikalnoj ravni. Kod podešavanja oružja da na 300 m ima nulu, to jest da pogađa na 300 m u centar mete, nećemo se primaći graničnim vrednostima optičkog nišana. To se postiže brušenjem prednjeg ili zadnjeg radijusa na šini, u zavisnosti na koju je stranu šina nagnuta. To je lakša varijanta problema, ozbiljnija je stvar kada se ne prate ose optike i cevi po pravcu. Tada je potreban ozbiljniji zahvat na šini, da se prilagode prednji i zadnji radijus, tako da se šina izravna po pravcu sa osom cevi. Za daljine veće od 300 m, potrebno je da optika ima određen prednagib, koji se kreće u rasponu od 10 do 20 MOA. Ovo se rešava na dva načina – ili se postavi šina sa potrebnim prednagibom ili horizontalna šina, a onda na nju postavi se montaža sa potrebnim prednagibom. Nove generacije optičkih nišana, kao što je Night Force za daleko pucanje, konstruktivno su rešeni tako da i pored hoda turete od 400 klikova 50 MOA, treba da budu postavljeni sa prednagibom od 25 MOA, da bi pokrili opseg od 100 do 1.000 m za standardne kalibre.

Ustvari, za vrhunske rezultate, optiku treba postaviti tako da je u apsolutnoj optičkoj osi, kada je upucana na takmičarsku daljinu. Razlozi su vrlo jednostavni – manje problema sa paralaksom ili direktnim svetlom u objektiv, imate ako su sva sočiva i sočivo u oku u jednoj optičkoj osi, nego ako su unutrašnja sočiva, u čijem je kompleksu končanica zbog upucavanja smaknuta u stranu. To se lako uočava kod optika starije generacije, gde gde se kod podešavanja ne pomera slika koju vidi strelac, već položaj končanice. Pomeranje u krajnje položaje, ima mnogo uticaja i na jasnoću slike, pogotovo u otežanim svetlosnim uslovima. Teško se uočava razlog zamućene slike ili je zona bistre slike mala, tako da minimalna pomeranja oka mute sliku. Opaljenje u takvim uslovima ima za posledicu veliko odstupanje pogotka, od standardnog mesta grupisanja. To je takozvana uglovna greška, kod nišanjenja koja je mnogo veća od paralelne greške, koja nastaje zbog laganog kretanja oružja kada su nišani poravnati. Prevedeno na mehaničke nišane, opalili ste kada prednji i zadnji nišan nisu bili poravnati. O tome ćemo više, kada se bude pričalo o tehnici nišanjenja. Rezime je sličan kao i za prethodne teme. Sve mora da bude perfektno izvedeno da bi se očekivao odgovarajući rezultat.

Kada proizvođači preteruju

Same po sebi, optike su široka tema i velika rasprava se vodi od kada su se pojavile. Svako od nas ima svog favorita u ogromnoj paleti današnje ponude. Dele se u tri kategorije po načinu primene i u moru cenovnih razreda. Po načinu upotrebe osnovna podela bi bila na lovačke, sportske i taktičke. Svaka od ovih kategorija ima posebne zahteve i načine korišćenja, tako da su teško unakrsno upotrebljive. Zamislite situaciju da u proseci lovite divlje svinje se optikom za benč rest, fiksnog povećanja 36x ili pucate 1.000 m sa optikom povećanja 1,5x. Tako da je od same marke i cene optike, mnogo bitnije da je dobro postavljena i da je namenska za ono čime se bavite. Ni najskuplje i najrenomiranije optike nisu zaštićene od preterivanja samih karakteristika i mogućnosti, koje navodi proizvođač. Ne treba previše verovati u ono što navode u uputstvima i reklamnim flajerima. Običan korisnik nema mogućnosti da proveri navode o povećanju, svetlosnoj moći i drugim tehničkim parametrima.

Nedavno je bio zanimljiv slučaj u Srbiji. Privatna firma je za potrebe vojske, uvezla snajperske puške sa pripadajućim optikama. U pitanju je bio čuveni „Schmidt & Bender” PV II 5-25×50, jedan od svetski priznatih top modela. Sve bi bilo u redu, da ne postoji propis koji nalaže da svako sredstvo koje treba da se uvede u naoružanje Vojske Srbije mora da prođe prijem u „TOC” (Tehnički opitni centar – kuća sa laboratorijama svih mogućih profila). Niko nije očekivao problem, sve dok strčnjaci za optičke uređaje iz „TOC” nisu dali negativno mišljenje o čuvenom nišanu, koga svuda hvale. Digla se velika prašina, sve dok nije ozbiljnije pogledan izveštaj. Negativno mišljenje nije bilo zato što nišan nije dobar, već što navodi proizvođača o tehničkim karakteristikama ne odgovaraju rezultatima, dobijenim merenjem u optičkoj laboratoriji. Verovatno da je proizvođač naveo stvarne tehničke karakteristike, ne bi mogao da prodaje taj nišan po svetu, za takvu cenu po kojoj ga prodaje. Ne treba puno bežati od jeftinijih optika tipa „Super Sniper” i sličnih, koje za nekoliko stotina evra sasvim lepo rade. Kada uporedo pucate sa nekom takvom i nekom od velike četvorke, teško uočite razliku od 2.000 evra u ceni.

tekst i foto: Predrag IGRUTINOVIĆ