Penzionisanje legende

Američko Ratno vazduhoplovstvo, istina tada pod drugim imenom i kao integralni deo Kopnene vojske još u periodu Drugog svetskog rata zainteresovalo se za opremanje posada vazduhoplova kompletima za preživljavanje. Jer, letovi su postajali sve duži i češći, sa povećanom verovatnoćom da će se završiti obaranjem. Samim tim, ukoliko posada napusti pogođenu letelicu i završi na neprijateljskoj ili nenaseljenoj teritoriji, morala bi dobro da se potrudi da dođe do prijateljskih položaja ili civilizacije. Pritom očigledno su članovi posade morali da budu adekvatno opremljeni kako bi u tome uspeli.

Tako su nastali razni kompleti za preživljavanje, u zavisnosti od zone operacija za koje su predviđeni. Jedan od važnijih delova opreme u njima bio je, kao što je i sada – nož. Verovatno je svim našim čitaocima poznato da je u pitanju vrlo univerzalan deo opreme koji može poslužiti i kao oružje i kao alat. Jasno je da je u ratnom vihoru bilo mnogo proizvođača sa još većim brojem modela, od koji su neki standardizovani, dok su druge često nabavljali sami vazduhoplovci u skladu sa svojim afinitetima ili platežnim mogućnostima. Ipak, rat je prestao, pojavili su se novi mlazni avioni, a i vojska, generalno, voli da je sve unifikovano i u skladu sa njenim standardima.

Tako je još 1953. godine američki pandan Ministarstva odbrane poslao dopis brojnim domaćim proizvođačima noževa da se jave sa svojim predlogom novog noža za preživljavanje koji bi bio standardni deo opreme svakog vazduhoplova. Kako je vreme odmicalo, zahtevi su menjani a potencijalni proizvođači su odmah obaveštavani. Na primer, već 1954, je zatraženo da zadnji deo vrha bude tzv. „clip point“, a da futrola dobije dodatne nitne radi zaštite. Iste godine je čuveni proizvođač noževa „Marble“ počeo radove na svom prototipu. Sopstveno viđenje je zasnovao na svom „idealnom lovačkom nožu“. U pitanju je dizajn nastao još 1899. godine i koji je, ako ne idealan, onda barem odličan lovački nož. Uostalom i Teodor Ruzvelt, koji je bio pasionirani lovac vrlo rado ga je koristio. Posle mnoštva peripetija, stručna komisija je 1957. godine odlučila da se usvoji „Marble“ rešenje uz napomenu da su vremenom moguće određene izmene radi poboljšanja krajnjeg proizvoda.

U periodu od 1957. do 1959. godine rađena su brojna testiranja u okviru Ratnog vazduhoplovstva. Za potrebe ovih testova „Marble“ je izradio nekoliko hiljada primeraka noževa koji su „muški“ podvrgnuti proveri koncepta i kvaliteta. Po završetku testova i dobijanju pozitivne ocene, odlučeno je da novi nož ipak ne radi kompanija koja ga je razvila, već njihov ljuti takmac – „Kamilus“. Naredne dve godine „Kamilus“ je proizvodio nož sa sečivom dužine šest inča (152 mm). Ipak, 1961, usledile su nove izmene dizajna, te je dužina redukovana za jedan inč (25,4 mm). Ova firma je nož izrađivala sve do 2006. godine kada je novi ugovor dobio „Ontario“ koji je dao novi naziv nožu – 499. Pored pomenutih, postojao je i niz drugih američkih i japanskih firmi koji su se priključili proizvodnji. Naravno, njihovi noževi nisu imali zvanični status. Ipak, kako su bili rađeni po specifikacijama i mogli su povoljno da se nabavi u prodavnicama po vojnim bazama širom sveta, ubrzo su postali vrlo popularni među vojnicima i civilima. Za ovo je posebno zaslužan sam „Marble“. S obzirom na to da nije dobio priželjkivani ugovor, odlučio je da izvuče bar deo novca koji je uložio u istraživanje i razvoj. Tako je ponuđena civilna varijanta sa poliranim sečivom i završetkom kao i sa mesinganim štitnikom. Ovi noževi su doživeli instant uspeh kod lovaca, izviđača i svih koji vole boravak u prirodi. Tako je Jet Pilot Survival Knife,(JPSK) ili samo JPK (nož za preživljavanje pilota mlaznih aviona), kako je prvobitno nazvan, postao omiljen mnogih, kako uniformisanih osoba, tako i civila. U stvari, mnogi smatraju da je ovo bio najmasovnije viđan nož u rukama američkih vojnika u Vijetnamskom ratu. Čak i ako ovo nije istina, dovoljno govori koliko je bio opšteprisutan. Da se razumemo, na stranu povoljna cena, ali bilo koji proizvod ipak mora da ima i neke druge kvalitete (osem cene) da bi stekao tako široku popularnost.

Ovde je potrebno naglasiti da je JPK prvenstveno dizajniran da bude upravo ono što njegovo ime implicira – nož za vojne pilote koji su prizemljeni na neželjen način. Znači, nije pravljen za lovce, savremene buškraftere ili preživljavače i zbog toga izgleda – tako kako izgleda. Pritom u stanju je da vrlo dobro odradi posao. Sa stanovišta spomenute civilne populacije, nož ima niz osobina koje ga čine“ recimo, ne baš najoptimalnijim izborom. Ali krenimo sa opisom noža i funkcija pojedinih delova. Na taj način ćemo najlakše objasniti šta pod ovim mislimo.

Na prvom mestu je sečivo. Izrađeno je od visokougljeničnog valjanog čelika 1095 koji je svojevremeno predstavljao zlatni standard američkog nožarstva. U pitanju je alatni čelik koji sadrži 0,95% ugljenika tako da po klasifikaciji spade u alatne. Termička obrada za njega nije komplikovana te se lako postižu željene karakteristike, odnosno zahtevanih 55 Rokvela. Sečivo je debljine 5 mm a dugo oko 130 mm. Rez je ravno brušen i kreće tek od trećine sečiva. Ovo u kombinaciji sa vrlo debelim i ne preterano širokim sečivom čini da rezni deo bude prilično neefikasan, pogotovo kada se još doda sekundarni ugao radi formiranja direktnog reznog dela. U stvari, verovatno najtuplji primerci noževa sa fabričkom oštricom sa kojima smo se susretali u životu su upravo kod ovog modela i ovo je jedina stvarna zamerka koju imamo. Naravno, ovo se lako rešava i to tako da posle malo dorade nož može da brije, bilo da reprofilišemo kompletan rezni deo ili samo sekundarni ugao.

E sada“ Zašto se dizajner odlučio za ovako plitko i očigledno neefikasno brušenje sa stanovišta „ureznosti“? Odgovor je jednostavan, da bi se sačuvala strukturalna otpornost sečiva, odnosno sprečilo lomljenje. Jer, ovaj nož je trebalo bukvalno da bude alat kojim bi se po potrebi probijao lim aviona ili da se odvaljuje kabina kako bi pilot mogao da se izvuče iz olupine. A to je za pilota u tom trenutku mnogo bitnije nego da li će neki komad drveta pripremiti za potpalu u roku od jednog minuta ili čitava dva, zar ne? Iz tog razloga su i leđa noža dobila oblik testere. Ideja je bila da se na taj način omogući isecanje komad aluminijumskog lima od rezervoara za gorivo (na primer), kako bi se dobio materijal koji posle može da se iskoristi pri izradi skloništa. Baš iz tog razloga je urađena i jedna od prvih izmena u dizajnu, odnosno da nož mora imati zasečen i relativno oštar zadnji deo vrha – „clip point“, a ne ravan. Naravno, takav vrh može da služi i kod pravljenja fine strugotine za potpalu ili neku sličnu namenu.

Sečivo ima i tzv. fuler – „krvoslivnik“ (koji to nije), kako bi se dobila nekakva sumnjiva ušteda na masi. Postoje i komercijalne verzije noža, prvenstveno iz Japana i nekih drugih zemalja jugoistočne Azije, koje su jednostavno ovaj deo izbacile ili su ga radili toliko plitkog i uskog da je očigledno služio samo kao ukras.

Da bi se ugljenični čelik koliko-toliko zaštitio od vlage i posledične korozije, zaštićen je fosfatizacijom. Iako i ovde postoje komercijalni primerci poput onih „Marbleovih“ koji su imali polirano sečivo ili zaštićeno postupkom toplog bruniranja.

U produžetku sečivo prelazi u tzv. „rat tail“, odnosno skriveni tang. Ovde je posebna pažnja poklonjena termičkoj obradi. Jer, da bi se sprečilo lomljenje u najkritičnijem delu, odnosno na prelazu između sečiva i tanga, urađeno je otpuštanje na 50 Rokvela, te je nož na tom delu vrlo žilav. U prevodu, ukoliko jako zapnete, verovatnije ćete saviti nego slomiti nož na tom delu, tako da i dalje imate koliko-toliko upotrebljiv nož. Naravno, sa stanovišta savremenog pristupa (kod civila, pogotovo onih koji daju „mrsne“ svote za nož), ovo se može smatrati neprihvatljivim. Ipak, ne zaboravite, pilotima ovaj nož treba stvarno da posluži samo jednom i da ih tada ne izda.

Tang se proteže do samog kraja gde je smešten šestougaoni završetak. U zavisnosti od proizvođača on je fiksiran bilo raskivanjem bilo varenjem. Ipak, kod vojnih varijanti je prvenstveno primenjena prva tehnika. Sam završetak je vrlo masivan i zamišljen je da, po potrebi, može da se koristi kao svojevrstan čekić. Iz iskustva možemo reći da je ovo praktična osobina, iako zahteva određenu pažnju u radu. Takođe, na ovom delu su utisnute oznake proizvođača i kada je nož proizveden.

Štitnik je kod većine primeraka prvenstveno rađen od prilično dugog komada fosfatizovanog čelika, a na prednjem delu su izbušene dve rupe. Ne postoje tačni podaci koja bi bila njihova namena, no pretpostavlja se da su namenjene za izradu improvizovanog koplja. Ne zaboravite, tadašnja filosofija preživljavanja u prirodi je ovaj postupak smatrala validnim, dok je danas to jedna od većih jeresi ove veštine“ Iskreno, dokle god takvo koplje ne koristite za bacanje već isključivo iz ruke, da bi povećali ubojiti radijus, ne vidimo kako bi se moglo desiti da ostanete bez noža. Bilo kako bilo, pomenuti otvori su i dalje prisutni na svim primercima JPSK.

Još jedan od zahteva, od samog početka, bio je da na nožu bude drška od slagane kože. Ovo je u prošlosti bio vrlo popularan izbor i prava je šteta što više nije „in“. Jasno je da savremeni materijali obaraju cenu koštanja i skraćuju vreme potrebno za izradu. Ipak, malo koji je tako prijatan u ruci kao dobro obrađena koža. Istina, mana kože je da se vremenom skupi ili da truli, pogotovo u vlažnom okruženju. Zato ju je potrebno povremeno tretirati mešavinom rastopljenog voska i lanolina. Na taj način joj se može značajno produžiti životni vek.

Futrola je kožna i na početku je prošla kroz nekoliko faza. Najpre je rađena za noževe sa sečivom od 6 inča i lako se prepoznaje po tome što nema čeličnu zaštitu za vrh noža. Kod kraće, odnosno standardne varijante, vrh je ravan i zajedno sa leđima futrole je zaštićen tankim čeličnim limom. Ovo je vrlo promišljen i rekli bi potreban deo. Na taj način je sprečeno da oštri vrh noža prilikom nošenja probije prilično tanku kožu futrole i povredi korisnika. Upravo zbog toga su dodate i nitne – da spreče presecanje konca kojim je koža šivena. Zanimljivo je da je još od početka futrola dobila i dodatni džepić za smeštanje kamena za oštrenje (od silikon karbida finoće granulacije 280). Ovo je dovoljno da se u terenskim uslovima uz malo truda sečivo može doterati na upotrebljiv nivo. Generalno, iako futrola ne pleni estetikom, svoju osnovnu funkciju radi dobro i ne predstavlja skupo rešenje, ili barem nije predstavljala u vreme kada je dizajnirana.

Iako je junak naše priče još uvek u igri, polako počinje da se nazire njegov kraj. „Ontario“ je još 2003. ponudio savremeno viđenje ovog noža, koje je, iako estetski daleko neprihvatljivije od klasičnog, ipak primerenije novom dobu. „Gerber“ je takođe ponudio svoju verziju novog noža za pilote. Kako su obe verzije odobrene, jasno je da će staro rešenje polako početi da ide u „penziju“. Za sve ljubitelje klasičnog dizajna, teško da će se brzo naći zamena za vremešnog ali žilavog veterana kao što je to „nož za preživljavanje pilota mlaznih aviona“.

Ninoslav Trifunović

foto: privatne zbirke