Tajna livenog damaskusa

Proces izrade „bulata“, čuvenog ruskog damaskus čelika, izgubljen je tokom vremena. Čovek koji je otkrio ponovo, posle nekoliko vekova, zove se Sergej Baranov i živi i radi u ruskom gradu Zlatoustu, poznatom po brojnim proizvođačima vrhunskih noževa

Priča o damaskus čelicima, manje-više je poznata svima. U potrazi za kvalitetnijim čelicima za svoje oružje, čovek je došao na ideju da zajedno skuje najtvrđi čelik koji ima, sa mekim čelikom ili čak običnim gvožđem. Tako se postigalo da novodobijeni metal bude istovremeno dovoljno tvrd da drži dobar rez i istovremeno dovoljno žilav, da ne bude krt, odnosno da se ne lomi lako. Ovako napravljen čelik, od običnih se razlikovao teksturom različitih nijansi u boji metala i njegova šara, je zavisila od načina na koji je kovan.
Ovakav čelik je nastao na istoku, u islamskom svetu, a najpoznatiji i najkvalitetniji od svih izrađivan je u Damasku u Siriji i po ovom gradu je i dobio ime. Kasnije je ovo ime postalo opšte prihvaćeno za sve ovakve čelike, bez obzira na to gde i ko ih je napravio.

Statusni simbol u Rusiji

Za razliku od ostatka sveta, u Rusiji je situacija bila malo drugačija i Rusi su vremenom razvili svoj damaskus čelik, drugačiji od svih ostalih. Rusija se sa damaskus čelicima srela posredstvom raznih hordi, koje su je napadale sa istoka. Shvativši koliko su sečiva od damaskusa superiornija od običnih, poželeli su ih naravno i sami. Pre svih drugih, bez poznatih znanja o tome kako se prave, kupovali su damaskus iz Indije, koji su tamošnji majstori komercijalno izrađivali i prodavali. Rusi su shvatili da je ovaj damaskus drugačiji, ali i superiorniji od drugih, pa je potražnja za njim postala tako velika, da su vremenom pojedini ruski majstori došli do tajne kako se izrađuje i počeli i sami da ga prave. Ovo je bio sitnozrnasti, liveni, a ne kovanjem izrađeni damaskus, koji je dozvoljavao izradu neverovatno tvrdih i otpornih sečiva (kaljenih na neverovatnih 64-65 stepeni skale Rokvela), koja se nisu lomila ni pod najvećim opterećenjem. Takav čelik je poznat pod nazivom „bulat“ (wootz na engleskom) i do danas se smatra jednim od najsavršenijih čelika poznatih čoveku.

Sečiva izrađena od njega, vremenom su postala statusni simbol u Rusiji jer su bila tražena kako od plemstva, tako i od najpoznatijih boraca i vojskovođa. Ipak, vatreno oružje je vremenom sve više potiskivalo sečiva, pa se potražnja za „bulatom“ sve više smanjivala, dok na kraju nije potpuno nestao tokom 19. veka, zajedno sa poslednjim majstorima koji su poznavali tajnu njegove izrade. Poslednji su opstali kindžali (vrsta bodeža poreklom sa Kavkaza) i poneka šaška (vrsta tradicionalne sablje bez štitnika za ruku), na kojoj je umesto serijskog, modernog, bilo staro, generacijama čuvano sečivo.
Inspiracija u „bulatu“

Brojni su bili pokušaji otkrivanja tajne „bulat“ čelika, ali tokom 20. veka to nikome nije uspelo, sve do Sergeja Baranova, iako je sam proces izrade svojevremeno opisao čuveni majstor Anosov.
Sergej Baranov, do 1999. godine, radio je kao metalski radnik u fabrici „Metalplast“ u Zlatoustu. Znao je da je proizvodnja čelika, čak i raznih vrsta damaskusa relativno laka, ali da niko ne može da napravi pravi „bulat“ i to je bio pravi izazov kome se čitav posvetio. Polazna tačka bio mu je zapis Anosova, a eksperimentisao je u peći koju je sam sagradio. Eksperimentisanje je oduzelo godine njegovog života, a prvi ohrabrujući rezultati su došli tek 2006. godine. Često su ga u međuvremenu pitali: „Kako to da ne može da se napravi „bulat“, kada je Anosov detaljno opisao postupak dobijanja?“ Na šta je odgovarao da je Anosov govorio da će „bulat“ napraviti majstor sposoban da recept pročita i između redova, što je on na kraju i uspeo. Te iste 2006. godine, Baranov je svoj čelik dao na ispitivanje „Fabrici za konstruisanje mašina u Zlatoustu“ i njihov izveštaj je delovao jako ohrabrujuće.

Nastavivši sa ispitivanjima, tokom 2008, Baranov je svoj čelik poslao Institutu za metaluršku fiziku, u sastavu Uralskog odseka Ruske Akademije nauka, pod kontrolom V. Šastivtceva, koji su visoko ocenili njegov rad. Tokom 2010. zahvaljujući saradnji sa Ausferrom iz Holandije i profesorom Katznelsonom, Baranov je bio predložen za Nobelovu nagradu iz oblasti fizike. Sada već sasvim siguran da vlada procesom dobijanja bulata“ tokom 2011. godine, Baranov standardizuje proizvodnju i tokom te godine postaje dopisni član „Petrovski Akademije Nauke i Umetnosti“. Iste godine postaje i član „Ruske Kovačke Unije“, kao i član „Zimin Kovačke Akademije“.

Ogroman broj modela…

Konačno u toku 2014. sa svojim dobrim prijateljem i saradnikom Jurijem Kandalovim, pokreće proizvodnju noževa i drugih sečiva u Zlatoustu. Od tada, do danas, on proizvodi ogroman broj raznih sečiva, isključivo od „bulata“ po čemu se izdvaja od svih drugih poznatih nožara u Rusiji, ali i u svetu.
Tehnika proizvodnje je uglavnom poznata i svodi se na to da se u peći dobije liveni „bulat“, od koga se odsecaju komadi za iskivanje sečiva. Posle kovanja, čelik se kali i otpušta na 62-64 stepeni Rokvelove skale, a zatim fino brusi do konačnog oblika. Tek tada se pristupa izradi drške i futrole.

Sam proces livenja ovog čelika je i dalje proizvodna tajna majstora Baranova. Poznato je da se u peć ubacuju jako usitnjeni delovi veoma tvrdog visokougljeničnog čelika i komadići mekog gvožđa, koji se kasnije, tokom procesa livenja stapaju zajedno. Rezultat je čelična kugla u čijem se centru nalazi jezgro od „bulata“. Ove kugle se zatim, posle uklanjanja površinskog sloja, seku i rasparčavaju na komade potrebne veličine.
Od osnivanja radionice ovi majstori su razvili ogroman broj modela raznih namena, izrađujući istovremeno i tradicionalne, ali i moderne noževe, sablje i bodeže. U ponudi su razni izletnički, lovački, ribolovački, kuhinjski, borbeni, darovni i luksuzni kolekcionarski primerci. Svi su napravljeni od čelika istog kvaliteta, dok se drške i korice razlikuju i idu od tradicionalnih do ultra modernih. Među lovačkim dominiraju standardno dizajnirani ruski noževi prepoznatljivog oblika i stila, kakve uglavnom viđamo i kod drugih proizvođača iz Zlatousta, ali ima i originalnih, sa sasvim individualnim oblikom. Posebnu kategoriju čine finski noževi, koje rusi jednostavno zovu Finka. Rusi su finski tradicionalni nož Puukko sreli tokom rusko-finskog rata (pred sam Drugi svetsk rat) i ubrzo prepoznali i zavoleli sve njegove kvalitete. Ubrzo je ovakav nož postao jedan od najomiljenijih i najrasprostranjenijih noževa u Rusiji uopšte, pa ne čudi što Sergej Baranov proizvodi više modela.

Ipak, ruski Finka se od originala razlikuje nešto drugačijom drškom, sa integralnim branikom i najčešće nešto drugačijom geometrijom reza. Ovi noževi imaju na sečivo navučenu, tradicionalnu dršku, najčešće od brezove kore, roga, brezovog drveta ili ređane kože i naravno, kožnu futrolu. Tradicionalne, najčešće na otanjeni rep sečiva navučene drške, karakteristike su i većine ostalih modela, a materijali od kojih su izrađeni su kao i kod Finki, drvo, kost, rog, koža, brezova kora i slično.
Posebno vredni i skupi su modeli za kuhinju, predviđeni za korišćenje od profesionalaca, sa luksuznim drškama i raznolikim rezovima raznih specijalizovanih namena.

Vrhunska klasa

Najvišu kategoriju predstavljaju noževi namenjeni darivanju i kolekcionarski, čije su drške i sečiva načinjeni od najplemenitijih materijala i ukrašeni zlatom, srebrom i drugim materijalima. Tu dominiraju tradicionalni bodeži i paradne šaške, čija se cena kreće do nekoliko hiljada dolara. Opseg cena noževa ovog majstora, ide od pedesetak, do više stotina dolara za standardne i više hiljada dolara za posebno poručene ili ukrašene komade. U tom rasponu cena, svako za sebe može da pronađe odgovarajući, a da pritom bude siguran, da je dobio i više nego što je platio, jer je kvalitet materijala i izrade vrhunski u svakom pogledu. Realno i pošteno govoreći, u kategoriji ispod sto dolara, kod ovog se proizvođača može dobiti vrhunski nož najviše moguće klase, koji objektivno vredi možda i nekoliko puta više.

Interesantno je da se noževi poručuju po šiframa iz kataloga, zatim plaćaju u potpunosti, a onda se na isporuku čeka prosečno oko mesec dana. Nož se može poručiti i van kataloške ponude, po sopstvenom odnosno dizajnu ili na osnovu nekog postojećeg modela drugih proizvođača (ne kao kopija već samo kao inspiracija), a može da se naruči i samo sirovo sečivo, za sopstvenu doradu.

Ako se ima u vidu da je čelik od koga su izrađeni apsolutno superioran u odnosu na bilo koji drugi danas postojeći, a da je kvalitet ostalih materijala koje ova radionica upotrebljava takođe prvokloasan, uz vrhunsku izradu i objektivno ogroman broj modela u ponudi, onda noževi Sergeja Baranova zaista predstavljaju vrhunske proizvode kakvima je teško naći pravu konkurenciju.

Boris VOJVODIĆ
Foto: Sergej BARANOV