Taktičke svetiljke

U uslovima slabe osvetljenosti uobičajeno je da se koriste razni modeli lampi i drugih naprava poput termovizijskih naočara i kaciga, kojim je primarna uloga da omoguće uočavanje prostora i živih bića kada to ljudski vid ne može. Ovome se pridaje dužna pažnju u smislu kako se većina savremenog oružja oprema integralnim šinama ili drugim mogućnosti nadogradnje takozvanih taktičkih svetljiki, ali još uvek je najčešći način upotrebe pridržavanjem „običnih“ lampi slabijom šakom, dok dominantna ruka služi za obavljanje nekih drugih radnji.

Ovom prilikom nećemo fokusirati pažnju na tehničke karakteristike takvih sredstava, jer je to preobimna materija koja može da se analizira čitavim serijalom tekstova. Osvrnućemo se samo na modalitet držanja uobičajenih lampi koje su najčešće na tržištu i mogu se koristiti za različite namene. Počev od pripadnika vojnih i policijskih jedinica, raznolikih službi obezbeđenja, pa sve do naoružanih civila u situacijama odbrane života i imovine – svima se dešavalo kako moraju da osvetle određeni prostor, dok u jednoj ruci drže neko oružje. Nećemo tretirati montirane lampe postavljene na lovačko oružje za potrebe noćnog lova, jer je to tema koja zadire u jednu sasvim drugu problematiku koja bi mogla da rasplamsa žučnu raspravu oko etičkih primesa.
Inicijalna asocijacija kada se pomene kretanje naoružane osobe u mraku je Vijetnamski rat i „tunelski pacovi“ američke vojske koji su morali da iznalaze specifične tehnike i prodaberu sredstva koja će koristiti prilikom kretanja kroz skučene tunele koje su prokopali gerilci Vijetkonga i pripadnici regularne armije Severnog Vijetnama. Na početku tih krajnje neobičnih poduhvata pokušavalo se primeniti iskustvo rudara sa svetljikama postavljenim na čelu, čak je osmišljena naprava koja je omogućavala prekid svetlosti pomoću tastera koji se nalazio na kraju kabla i aktivirao se zubima ili jezikom. Naravno, ubrzo se uvidelo kako takve improvizacije mogu samo da posluže za propagandni pozeraj na fotografijama, dok kod iole upućenih izazivaju podsmeh. Neuporedivo ozbiljniji nedostatak lampe koja se nalazi na glavi korisnika je to što rudar ne dolazi u situaciju da se susretne sa nekakvim živim i opasnim protivnikom koji može da ga povredi, prethodno ga uočivši upravo pomoću toga što mu se izvor svetlosti nalazi u zoni glave.

Upravo vođeni tom problematikom, određeni autoriteti u ovoj oblasti preporučuju različite tehnike pridržavanja lampi, pomoću kojih korisnik neće izložiti kritične ranjive tačke sopstvenog tela i na taj način olakšati posao protivniku. Poznata i često preporučena je „Heris tehnika“ držanja lampe, koja podrazumeva ukršten položaj ruku, odnosno poziciju gde jača šaka pridržava kratkocevno vatreno oružje, a slabija se pozicionira bočno prislonjena tako da cev oružja i snop svetlosti budu usmerene ka istom smeru. Objektivno posmatrano, ovo je prilično loše rešenje usled činjenice kako takva primena vodi ka neizbežnom nespretnom postupanju kad i ukoliko korisnik dođe u situaciju da se odbrani od napada u skučenom prostoru. Instinktivna ljudska reakcija je da raširi ruke kada se brani, a prilikom korišćenja ove tehnike praktično može da bira želi li da bude lišen oružja ili izvora svetlosti. Osim toga, vrlo malo osoba može da ovlada sinhronizacijom očiju i ruku, pa se opisana tehnika loše iskazala u konkretnoj praksi.
Sa druge strane, još sedamdesetih godina su znameniti strelci Rej Čepmen i Masad Ajob lansirali preporuku kako je najpreporučljivije koristiti manju svetiljku koja se može držati bočno paralelno sa pištoljem, praktično umetanjem između palca i kažiprsta tokom prihvata dvoručnim stavom. Naknadno je ova tehnika modifikovana od strane bivšeg FBI agenta i instruktora Bila Rodžersa, koji je zagovarao tezu kako je najbolje staviti lampu između kažiprsta i srednjeg prsta, ali to je samo varijacija koja ne donosi bitno poboljšanje.

Znatno smislenije nam deluje „FBI tehnika“ koja podrazumeva držanje svetiljke visoko iznad glave, ali ona nije izvodljiva u prostorijama koje imaju niži plafon ili kada se krećemo kroz vegetaciju. Za američke policijske službe se povezuje i starija tehnika koja sugeriše pridržavanje lampe u zoni vrata i vilice kao oslonca, ali kasnije je preovladala krajnje razumna preporuka kako je najbolje da svako ponaosob odabere i odluči na koji način može efikasno da dejstvuje u uslovima loše vidljivosti i nužne upotrebe veštačkog izvora svetlosti manjih dimenzija.
Ukoliko dopustimo sebi slobodu kranje subjektivnih opservacija, smatramo kako je uputnim pridržavanje lampe što je moguće dalje od tela čime se ne odaje sopstvena pozicija i smer kretanja. Doduše, na taj način se onemogućava vidljivost nišana svog oružja, ali treba naglasiti kako se u takvim situacijama uglavnom instiktivno reaguje na malim udaljenostima i precizno nišanjenje gotovo da nije moguće bez obzira na koji način nosimo lampu.
Montiranje svetljiki na samo oružje je problematika oko koje se mnogi spore upravo iz razloga sopstvenog otkrivanja koje smo opisali, ali stoji notorna činjenica kako sve odreda jedinice specijalne namene opremaju svoje pripadnike opremom koja ima tu opciju. Uz iskrenu želju da apsolutno niko od naših čitalaca dođe u situaciju gde mu je potrebno osvetljavanje prostora u uslovima slabije vidljivosti potencijalne neposredne opasnosti, ipak bismo kao najdelotvornije preporučili korišćenje kompaktnijeg oružja koje se dominatnom rukom drži uz bok, dok se svetljika nalazi u šaco druge ruke udaljeno od tela u visini pojasa. Ovo se u praksi pokazalo kao najmanje problematično rešenje, bez obzira da li je u pitanju uniformisano lice ili civil koji se suočava s riskantnim scenarijem.
Milan Milanović