Vatreni trotočkaši

Koncept mobilne malogabaritne platforme za montažu automatskog oružja je star više od veka, ali nalazi poklonike i svrhu i u najnovijim oružanim sukobima. Junaci naše priče su u određenom momentu bili vrlo atraktivni i cenjeni i to po ledenim bespućima Istočnog fronta i na peščanim dinama severnoafričkog ratišta

Prilikom analize borbenog potencijala određene naoružane formacije, tradicionalno se prioritet daje raznolikim oružjima i oruđima, a kao po nekom pravilu, premalo se pažnje poklanja sredstvima koja obezbeđuju mobilnost jedinica i njihovu logističku podršku. Iskustva s terena i iz konkretnih dejstava i u naše doba govore upravo suprotno, jer su akteri vrlo često oslonjeni na svojstva motornih vozila raznolikih tipova i namene, bez obzira na to da li se radi o visokotehnološki opremljenim grupacijama velikih sila ili neregularnim skupinama „pobunjenika“. Prizori s kriznih područja ukazuju da je od ogromnog značaja doslovno svako prevozno sredstvo koje se može primeniti u vojne svrhe, pa ćemo ovog puta više pažnje posvetiti jednom interesantnom modifikovanom vozilu.

Smišljanje raznih varijanti

Motocikl s pridodatom bočnom prikolicom većinu nas najčešće asocira na neki od nemačkih proizvoda tog tipa iz perioda Drugog svetskog rata, jer su (naročito u periodu operacije „Blickrig“) motorizovane jedinice nacističke vojne sile dominirale na svim ratištima. Međutim, Nemci nisu rodonačelnici upotrebe naoružanog motocikla u vojne svrhe, niti su njihove oružane snage u smislu motorizacije bile toliko dominantne u poređenju s „konkurentima“.

Još otkako je Hajram Maksim 1885. godine koncipirao prvi zaista upotrebljivi mitraljez, vojni krugovi više zemalja su se susreli s problemom prenosa tog borbenog sredstva do položaja. Bez obzira nа то da li su u pitanju bili mitraljezi zasnovani na sistemu hlađenja vodom ili protokom vazduha – ukupna masa od preko pedeset kilograma s postoljem je iziskivala angažovanje višečlane posade i veliki napor. Najčešće se taj problem rešavao upotrebom tovarnih grla, koja su prenosila rasklopljeni mitraljez, postolje, municijske kutije, kanistere s vodom, rezervne delove, alat i pribor. Na osnovu želje da se taj princip unapredi, nastali su prvi pokušaji stvaranja mobilne platforme za mitraljeze, ali je inicijalna ideja bila upotreba vozila. Britanska kompanija „Humber&Co Limited“ je najpre predstavila prototip kvadricikla koji su pokretala trojica poslužilaca okretanjem pedala u jednoj ravni. Međutim, ovaj četvorotočkaš je nakon prezentacije, u vojniм krugoviмa ocenjen kao nebezbedan, jer je cev montiranog mitraljeza bila preblizu glave dvojice od tri „vozača“.

Baterija od 18 motocikala

Poslednјih godina devetnaestog veka, francuska fabrika „De Dion“ je koncipirala slično prevozno sredstvo, ali s pogonom zasnovanim na motoru s unutrašnjim sagorevanjem i ovaj pronalazak je kopiralo više firmi širom Evrope. Pronalazač firme „Beeston Motor Cycles“ Frederik Sims iz Koventrija je uskoro prepravio jedan motorni kvadricikl u platformu s postavljenim „Maksim“ mitraljezom na prednjem delu, a pozadi su bile postavljene municijske kutije. Dodat je i manji oklopni štit za zaštitu vozača, što ipak nije uverilo tamošnju vojnu vrhušku da je u pitanju perspektivno borbeno sredstvo.

Široka primena motocikla u početnim godinama prošlog veka je iskristalisala stav prema kom vozaču ne sme biti pridodata i uloga poslužioca mitraljeza iz više razloga. Najpre, vozilo na dva točka je nestabilno usled limitiranog oslonca po jednoj osi, pa je jednostavno nemoguće da se iz stojećeg stava „pridržava“ motocikl i otvara paljba. Sa druge strane, ovo je statična pozicija, čime se gubi jedna od prednosti montiranja oružja veće vatrene moći na prevoznom sredstvu jer je prvobitno bilo planirana i mogućnost dejstvovanja iz kretanja. Stoga je rešenje nađeno u pridodatoj bočnoj prikolici na trećem točku, čime je dobijena sasvim upotrebljiva platforma. Izvesni narednik Nortover, pripadnik Kanadske milicije, 1908. godine je usavršio motocikl „Harley-Davidson“ postavljanjem „Maksim“ mitraljeza na dodatnu prikolicu, koja je bila zaštićena oklopljenim pločama u vidu štita s prednje i zadnje strane. Sprovedena je zamisao da motocikl praktično bude prevozno sredstvo za dopremanje mitraljeza u zonu dejstva, a potom bi se cilj angažovao sa zaklonjenog položaja i vozač je dobijao ulogu poslužioca. Identičan princip su preuzeli i Amerikanci, samo što su koristili mitraljeze Colt i Hotchkiss 1916. godine tokom dejstava protiv snaga Panča Vilje u zoni granice s Meksikom. Kontingent pod vođstvom generala Džona Peršinga se u dostupnoj literaturi smatra prvim regularnim vojnim korisnicima naoružanih motocikala, ali istini za volju treba istaći da je vojska Velike Britanije još u prvoj godini Prvog svetskog rata oformila odred nazvan „Motor Machine Gun Service“, sastavljen od baterija motocikala s prikolicom na koje je bio montiran mitraljez „Vikers“. Od novembra 1914. do marta 1915. godine ove jedinice su korišćene u sastavu Kraljevske poljske artiljerije, tako što je jedna baterija pridodata svakom artiljerijskom divizionu Britanskog ekspedicionog korpusa. U originalnoj formaciji, baterija se sastojala od 18 motocikala s bočnom prikolicom (šest je bilo naoružano mitraljezima, ostali su služili za prenos municije i rezervnih delova), zatim osam motocikala bez prikolice i dva do tri automobila ili kamiona za ostalo ljudstvo i opremu.

Na ulicama američkih gradova

Najćešće su korišćeni motocikli marke „Scott“, nešto ređe „Royal“ „Enfield“ i „Clyno“, a kasnije se kao najpouzdaniji pokazao „Triumph“. Ali sam tip ratovanja na frontu Zapadne Evrope nije pogodovao efikasnoj upotrebi ovakvih platformi, jer statične rovovske borbe nisu davale prednost sredstvu osmišljenom kao podrška manevarskom tipu mobilnih jedinica. Pošto su mitraljezi u Velikom ratu uglavnom služili kao sredstvo zaprečne kontinuirane paljbe s određenog vatrenog položaja fiksnog tipa, jasno je zašto se ovaj novitet nije proslavio u početnoj fazi upotrebe. Ipak, tokom nemačke ofanzive tokom 1918. godine se pokazalo da se mogu efikasno „začepiti“ pojedine kritične tačke odbrane nastale iznenadnim prodorima i na osnovu tih iskustava su brojne armije nakon okončanja sukoba razmatrale uvođenje naoružanih motociklističkih grupa u svoje jedinice.

Sa druge strane Atlantika, u Sjedinjenim Američkim Državama se ranih dvadesetih godina razbuktavao sasvim drugačiji „rat“ – između snaga reda i naglo osnaženih kriminalnih grupacija. Policijske formacije Njujorka, Los Anđelesa i Nju Orleansa su uvele u opremu svojih patrolnih jedinica motocikle sa i bez bočnih prikolica, opremljene štitovima od oklopnih ploča, a ljudstvo je koristilo automate „Thompson“. Na ulicama tih gradova su se u to doba mogle videti patrole policajaca na motociklima, gde je strelac u prikolici mnoge asocirao na ne tako davnu prošlost i Divlji zapad – pratioca diližanse ili zaprežnih kola s dvocevnom sačmarom u rukama (takozvani shotgun rider). Javnost je obaveštena kako ovo novo sredstvo treba da pomogne policiji da se obračuna s razbojnicima, ali i u slučaju potrebe suzbijanja uličnih nereda usled teške socijalne krize tokom Velike depresije.

Obično su to bili motocikli „Harley-Davidson“, koji su se dopali i Japancima u toj meri da je po licenci kompanija „Sankyo“ od 1935. godine počela da proizvodi svoj model Type 97. Proizveden je mali broj, a upotreba je bila sporadična i tokom Drugog svetskog rata, kada je na postolje prikolice obično postavljan puškomitraljez Type 11 u kalibru 6,5x50mm Arisaka.

Strahopoštovanje na frontu

Mnoge nacije su počele da u većim količinama uvode motocikle u opremu svojih oružanih snaga: Amerikanci Harley-Davidson i Indian, Britanci modele Triumph, BSA i Norton, Italijani Guzzi i Gilera, Francuzi Terot i Gnome Rhone, Belgijanci FN i Gillet. Gotovo svi su imali varijacije s pridodatom prikolicom na kojoj se nalazio neki od puškomitraljeza ili mitraljeza tog doba, ali najmasovnija primena karakteristična je za vojnu silu koja je prednjačila u modernizaciji skoro svih ostalih vojnih dostignuća. Nemci su u predvečerje Drugog svetskog rata svoje motorizovane formacije upotpunili velikom količinom motocikala s prikolicom Zundapp KS750 i BMW R75, mada je bilo i onih koje su napravile fabrike „Stoye“, „Royal“ i „Steib“ (praktično britanski „Triumph“ s licencom), a bočne prikolice su se dodavale i na modele nastale u fabrikama DKW and NSU. Korisnici su tokom eksploatacije najviše hvalili karakteristike modela BMW R75, kojim je bilo moguće preneti skoro pola tone tereta (više od mase samog vozila), a do razaranja fabrike od savezničke avijacije i prestanka proizvodnje 1944. godine ukupno je za vojne potrebe isporučeno 16.500 ovih kvalitetnih tricikala. Sa druge strane, drugi najznačajniji tamošnji proizvođač „Cindap“ je isporučio 18.000 motocikala s prikolicom KS750, koji su kao i BMW opciono imali montiran puškomitraljez MG34. Naglašavamo ovo „opciono“, jer mnoštvo trotočkaša koje su koristili Nemci nije imalo oružje u sklopu bočne prikolice.

Pored nadmoćne taktičke upotrebe avijacije i oklopnih jedinica u početnim godinama rata, jednim delom su i ta vozila izazivala strahopoštovanju prema nemačkoj vojsci na svim frontovima. Mada je nacistička armada u tom momentu bila većim delom oslonjena na konjsku vuču, širom Evrope je sinonim za prethodnicu motorizovane nemačke kolone bio upravo tricikl s prikolicom na kojoj se nalazio puškomitraljez. Kao anegdotski sadržaj možemo spomenuti sećanja stanovnika ruralnih planinskih predela Zapadne Srbije, koji su za potrebe jedne edicije, pre oko trideset godina, prepričavali kako je tokom Aprilskog rata izvidnica Osme tenkovske divizije na ovakvim motociklima stigla u njihova zabačena sela. Gorštaci su ugledali vojnike odevene u dugačke kožne mantile, sa šlemovima na glavama i zaštitnim naočarima na licu, kako vozeći njima do tada nepoznata i neobična sredstva jezde stazama na kojima su se i gorštački konji saplitali. Šok seoskog stanovništva se graničio s nevericom, smatrajući da su ti novi okupatori približniji vanzemaljcima nego nekoj do tada viđenoj vojsci…

Primerci koji su odoleli vremenu

Naravno, nije prošlo više od nekoliko meseci, a ustaničke jedinice, upravo iz ovog dela naše zemlje, zaplenile su nekoliko motocikala naoružanih puškomitraljezima MG34 od „nadljudi“ s kukastim krstom. Tokom četiri godine ratovanja na našem prostoru, po pravilu, mitraljezi su skidani s motocikala i korišćeni u svojoj izvornoj ulozi, jer partizanskom modelu ratovanja nije bilo potrebna mobilna vatrena platforma. Osim samog demontiranog oružja, borci NOVJ su izrazito cenili i činjenicu da je svaki „naoružani“ motocikl obično imao po tri ili četiri municijske kutije s redenicima za mitraljez, što im je tokom većeg dela rata bilo najpotrebnije.

Na Balkanu se u poznom ratnom periodu našao i jedan motocikl sličan nemačkom BMW R71, jer su u zavodu „Ural“ proizvođeni motocikli s prikolicom M72 po licenci. Vizuelno gotovo identični uzoru, Crvenoj armiji su isporučeni u količini većoj od deset hiljada primeraka, a osnovno naoružanje je bio puškomitraljez DP28. Najčešće su dodeljivani izviđačkim jedinicama motorizovane pešadije, a to je na današnjem kolekcionarskom tržištu i najčešće dostupan model, jer je dosta primeraka „preživelo“ rat. I dok su Nemci svojim motociklima izazivali divljenje prvih ratnih godina, ponajviše na osnovu zaista impresivnog vizuelnog izgleda „naoružanog“ motocikla, Sovjeti su (kao i uvek) prioritet davali funkcionalnosti i upotrebnoj vrednosti samog sredstva.

Pasionirani „bajkeri“ bi verovatno voleli da pročitaju detaljnije podatke o tehničkim performansama pobrojanih motocikala, ali to je primerenije nekim drugim specijalizovanim revijama. U tom smislu, ostalo je dokumentovano da su karakteristike belgijskog FN M12 prevazilazile svojstva ostalih konkurenata i zato su sve zaplenjene primerke (nešto manje od hiljadu) Nemci rado koristili nakon okupacije Belgije. Ovaj motocikl se odlikovao širim i robusnijim točkovima, sistemom zaštite motora koji je obezbeđivao prelazak i dubljih vodenih prepreka, kao i izuzetnom stabilnošću na neravnoj podlozi.

Pokretna mitraljeska gnezda

Nas trenutno najviše interesuje da li su motocikli s prikolicom i postavljenim mitraljezom zaista bili ubitačno borbeno sredstvo ili samo vizuelno dopadljivi „ukrasi“ motorizovanih jedinica. Vratićemo se opet na Britance, pionire upotrebe ovih sredstava. Uvidevši ranije pomenutu limitiranu upotrebu na bojnom polju usled nemogućnosti efikasnog dejstvovanja iz pokreta, još veću zamerku su imali na ograničene „uglove“ angažovanja ciljeva. Naime, mitraljez je usled montažnog sklopa imao manje polje dejstva u poređenju s klasičnim pešadijskim postoljem, i to po obe ose. Pojednostavljeno, ovi motocikli su bili pokretna mitraljeska gnezda samo formalno gledano. Mogli su ostvariti određeni efekat u prepadnim udarima, kao i da obezbede kakvu-takvu vatrenu moć samoj posadi ili kamionima koje su obično pratili.
To je razlog zašto angloamerički saveznici nisu posvećivali pažnju naoružanim motociklima tokom Drugog svetskog rata, već su se fokusirali na terenska vozila s četiri točka (ranije smo pisali o efikasnosti džipova SAS u Severnoj Africi). Taj stav preovlađuje do današnjih dana, jer smo svedoci u kojoj meri vojske velikih sila razvijaju popularne „kvadove“ kao platforme na kojim se mogu montirati mitraljezi ili automatski bacači granata. Motocikli, doduše bez bočne prikolice, ostaju u upotrebi za potrebe izviđanja ili kurirske službe. Junaci naše priče su u određenom momentu bili vrlo atraktivni i cenjeni među korisnicima, po ledenim bespućima Istočnog fronta i peščanim dinama severnoafričkog ratišta.

Milan MILANOVIĆ