Kao žestok čili

Sa ove strane Atlantika nema puno informacija niti interesovanja za oružje iz Meksika. A jedna od najvećih država sveta, sa svojim specifičnim potrebama i problemima imala je značnajnog udela u industriji streljačkog oružja kroz čitavu svoju istoriju. Među prvima su imali (polu)automatsku pušaku, zatim originalne prerade Browning konstrukcija, uspešne modele domaćih inovatora… sve to karakteriše meksičke proizvođače vatrenog oružja. Meksiko se u pogledu službneih modela u dobroj meri oslanja na rešenja “prepisana” od severnog suseda ali je proizvodnja i dalje u najvećoj meri domaća. Glad za streljačkim oružjem je ogromna ne samo u ovoj državi već i u okruženju pa se Meksiko smatra jednim od svetskih centara krijumčarenja ove smrtonosne robe. U zemlji postoje desetine ilagalnih fabrika koje neretko izrađuju vrlo uspešne kopije popularnih modela. Ali, meksikanci imaju i sopstvene, vrlo zanimljive konstrukcije. Ovo je priča o jednom takvom oružju.

Početkom ’50-ih godina prošlog veka Gabriel Trejo (čita se “Treho”), vlasnik kovačke radionice osnovao je firmu “Armas Trejo S.A.” iz pokrajine Puebla u gradiću Zacatan poznatom po kvalitetnim jabukama i piću spravljanom od njih. Nova firma započela je proizvodnju pištolja a kao omaž rodnom gradu, za amblem je odabrana jabuka sa natpisom “Zacatan de las Manzanas” (Zakatan od jabuka). Obzirom da nije imao ambicija za tržišnu utakmicu u oblasti službenog oružja, Gabriel je zajedno sa svojim sinom Abrahamom odlučio da civilima ponudi “nešto ne baš uobičajeno”. Izboru tipa oružja u dobroj meri su “kumovali” tadašnji propisi koji su regulasali ovu oblast za. Naime, meksički zakon zabranjivao je građanima posedovanje automatskog oružja koje koristi municiju sa centralnim paljenjem, ali se to posledično nije odnosilo na modele koji koriste metak sa ivičnim paljenjem. Najpopularniji svetski kalibar ovog tipa je .22 LR što su Gabriel i Abraham Trejo Solas odlučili da iskoriste.

Na početku, procenili su da je kratkocevnoo oružje tj. pištolj perspektivnije i atraktivnije za korisnike. Zbog toga su odlučili da razviju kompaktan pištolj sa “selektivnom paljbom” tj. oružje koje po izboru korisnika može da funkcioniše poluautomatski ali i da ispaljuje rafale. Rezultat ove odluke je nastanak pištolja Trejo Mod.1 koji je još uvek najmanje serijski proizvedeno automatsko oružje.
Proizvodnja je započela u porodičnoj radionici tokom 1952. godine a osim članova familije uposleno je i nekoliko prijatelja. Oružje je bilo u potpunosti domaći proizvod i objektivno, vrlo dobrog kvaliteta. Početni kapacitet radionice bio je 75 pištolja nedeljno ali je sa “uhodavanjem” i neznatno proširenim kapacitetima produkcija višestruko uvećana.

Dizajnerski, Trejo predstavlja modifikaciju legendarnog Colt M-1911 koji je proporcionalno umanjen i olakšan. Na prvi pogled uočljiv je znatno agresivniji nagib drške u odnosu na osu cevi, primereniji takmičarskom oružju. Naravno, za metak .22 LR nije potrebna brava pa pištolj funkcioniše na principu slobodnog zatvarača. Želja da vizuelno liči na čuvenu “45-icu” plaćena je nepotrebno komplikovanim sklopom i prisustvom tzv. “čaure za bushing” koja u prednjemdelu navlake držI cev. Tu je I karakteristična “kapa” za povratnu oprugu sa krutom vođicom skoro pune dužine a redosled rasklapanja je isti kao kod M-1911. Trejo se proizvodio u četiri verzije – Trejo 1, 2, 3 i 4 (čemu komplikovati, zar ne). Osnovni Mod.1 dug je tik ispod 16 cm i težak 560 grama a jednoredni okvir prima 8 metaka kalibra .22 LR dok je za nijansu veća verzija obeležena kao Mod.2 koristila okvir sa11 metaka u istom kalibru. Model 3 je imao kapacitet od 7 metaka kalibra 9x17mm K namenjen prvenstveno samoodbrani, a 8 mm dužu i 60 grama težu verziju u kalibru 7,65 mm koristila je neko vreme i meksička Armija kao lično naoružanje štabnih oficira koji su izgleda svuda u svetu razvili odbojnost prema težim delovima opreme. Model 4 nastao je nešto kasnije, za metak kalibra 8mm Para i bio je namenjen izvozu jer ovaj kalibar nije bio dozvoljen civilima u Meksiku. Napravljen je manji broj ovih pištolja koji nisu imali zapažen uspeh.
Ono što se izdvaja iz ove ponude su modeli 1 i 2 koji uz oznaku nose i slovo “R” od španske reči “rafaga” (mislim da je prevod suvišan). Ti pištolji nalik na igračke M-1911 sa desne strane rama, ispod udarača, nasuprot kočnici imaju polugu koja u gornjem položaju omogućava neprekidnu automatsku paljbu. Pošto Trejo pištolji nemaju uređaj koji ograničava brzinu paljbe, ona je progresivna tj. ubrazava se do te mere da je za pražnjenje okvira sa 11 metaka potreno ispod 0,4 sekunde! To je teorijska brzina gađanja od 1300 – 1400 metaka u minuti. U “realnom životu” to je značilo da možete da ispalite tri rafala od po osam metaka jer je pištolj dolazio u kutiji sa tri okvira. Naravno, ovakva kadenca nema nikakvu praktičnu primenu čak ni na minimalnim daljinama jer je kontrola oružja misaona imenica. Probe pokazuju da na daljini od 7 stopa (2,1 metar) samo prva 2-3 metka završe u silueti. Pritom, oružje je trpelo sve posledice relativno niske pouzdanosti slabačkog metka sa ivičnim paljenjem.

Ali, ne možete osporiti da je rafalna paljba iz minijaturnog pištolja veoma zabavna. Pritom, različite verzije ručnog automatskog oružja su tradicionalno popularne u latinskoj Americi tako da je to i danas najveće tržište za aktuelne Glock 18 ili Beretta Mod.93R. Treja Armas S.A. je za oko dve decenije proizvela preko 100.000 komada pištolja a od toga je 15.000 komada sa mogućnošću automatske paljbe.
Sa komercijalne strane, oružje je bilo pun pogodak. Zaljubljenici u oružje iz SAD pokazali su veliko interesovanje za posedovanje “džepnog mitraljeza” kako je Trejo reklamiran. Međutim, odredbe Nacionalnog akta o vatrenom oružju iz 1934. godine propisale su taksu od po 200 dolara po komadu što je u to vreme bilo više od cene oružja. Ovaj izdatak je značajno smanjio polet potencijalnih kupaca. U SAD je usledio još restriktivniji “Gun control act” iz 1968. godine a konačno, je i meksička vlada zabranila proizvodnju ovog tipa oružja i prodaju civilima. Proizvodnja je obustavljena 1972. godine i firma je ugašena.

Nova verzija modela Trejo je iskljucivo poluautomatski

U međuvremenu, legalno uveženi primerci u SAD, sa odobrenjem za automatsku paljbu koju izdaje savezna uprava kod kolekcionara dostižu cenu od 4000 dolara za prosečno očuvan komad. Dobar kvalitet materijala i izrade kao i neobično poreklo probudili su interesovanje ljubitelja kalibra .22 LR u SAD pa je unuk osnivača ponovo pokrenuo proizvodnju pištolja Trejo iz Zacatana. Ovoga puta, nema verzije saautomatskom paljbom ali je i dalje reč o kvalitetnom oružjus a atraktivnom pojavom i dobrim ergonomskim rešenjima. Novi Trejo ima kvalitetan finiš, polimerske drške umesto starih drvenih, podesiv zadnji nišan i ventilirajuću šinu duž gornjeg dela navlake kojaima samo estetsku funkciju. Uz neznatno veće dimenzije u odnosu na prvi model, porasla je i cena. U ponudi je verzija sa produženom cevi na koju se po potrebi može montirati prigušivač. Videćemo da li je sve ovo uz poznato ime i egzotičan “pedigre” dovoljno za uspeh.

Dragan Šaponjić