Precizan pogodak

Česta su i krajnje opravdana tumačenja kako lovni odstrel visoke divljači karabinima po više relevantnih osnova i dodirnih tačaka nalikuje snajperskim dejstvima u vojne ili policijske svrhe. Primarno je plasirati kontrolisani hitac u nišanjenjem određenu tačku na cilju, a svako najmanje odstupanje od toga rezultira pogotkom koji donosi neželjeni efekat ranjavanja divljači koja najčešće kasnije skonča u samrtnim mukama. Dakle, ako već razmatramo lovačku etiku i često pominjani viteški pristup, tome ne doprinosi upotreba čojanog tradicionalnog odela i šešira ukrašenog peruškama, kao ni korišćenje jednometnih pušaka koje daju tobožnju šansu životinji da preživi susret s lovcem ubilačkih namera koji ima vatreno oružje. Humani pristup prirodi oko nas je da od nje uzmemo što to nam je zaista potrebno, na način koji ne remeti ustaljenu ravnotežu i ostalim živim bićima ne nanosi bespotrebne patnje.

Sve ovo naglašavamo jer nije retka pojava u ovdašnjim lovnim situacijama da usled dejstva više faktora koji spadaju u subjektivne greške lovca-strelca, umesto odstrela kao posledicu imamo promašaje, nehotična opaljenja i srazmerno česta ranjavanja divljači koja pobegne i u agoniji dugo umire. Bez namere da omalovažavamo većinu kolega lovaca, svedoci smo trenda da se dosta pažnje posvećuje karakteristikama zrna karabinske municije, perfomansama sofisticiranih optičkih nišana i podešavanju okidačkog mehanizma, nego što u adekvatnim uslovima vežbaju svoju streljačku veštinu. Verovatno ste primetili kako se puške ožljebljenih cevi sa ili bez montirane optike u našim uslovima ponajčešće „upucavaju“ u identičnim uslovima retkih otvorenih strelišta: apsolutna usklađenost ravni streljačkog mesta i mete, daljina kao po nepisanom pravilu sto metara do cilja, strelac koristi najčešće sedeći stav s osloncem karabina na sto ili tipsku napravu, nešto ređe se to radi u ležećem položaju.
Budimo iskreni i realni, pa se zapitajmo da li to odgovara upotrebi identičnog sistema oružje-metak u lovnim situacijama? Pokušaćemo da ukažemo na određene tipske probleme i zašto je takav pristup pogrešan. Krenimo od daljine na koju je podešen nišanski sistem našeg karabina, koja je gotovo nikada „okrugla“ kao na strelištu. Podsetimo kako se ovim problemom suočavaju sve vojske sveta od kako je uvedeno vatreno oružje, jer vojnici koji su ostvarivali dobre i neretko odlične rezultate na poligonima tokom redovnih gađanja, kasnije u realnim borbenim situacijama vrlo često nisu bili efikasni. Na strelištu se mete postavljaju na tačno i napred saopštene daljine, pa strelac tome prilagođava svoje oružje.

No, u lovu divljač itekako ume da zauzme pogodnu poziciju za hitac, ali daljina je nepoznata. Laserski daljinometri i drugi napredni uređaji mogu da pomognu, ali onda na scenu stupa naredni problem koji izuzetno često uzrokuje loše pogotke ili totalne promašaje – fenomen kosog hica.
Nadamo se kako će stručni balističari iz stručnog ugla u nekom od narednih izdanja pojasniti kako se visinska udaljenost strelca i cilja reflektuje na putanju projektila, a na osnovu iskustava iz lova u planinskim krajevima bezrezervno možemo konstatovati kako uvek dolazi do prebačaja pogotka. U ravničarskim predelima i uslovima uređenog lovišta rezervatskog tipa, komercijalno nastrojeni lovci najčešće uz saradnju prisutnog lovočuvara praktikuju svojevrsno streljanje divljači jer su uslovi sasvim drugačiji od opisanih. Ali, u brdskim predelima Balkana divlje svinje, srndaći, jeleni i slična krupna divljač se pojavljuje iznad i ispod lokacije lovčeve pozicije i to prilikom možemo zaboraviti šta smo uvežbali na strelištu i kako nam karabin „nosi“. Rešenje bi moglo da predstavlja uvođenje drugačije prakse na otvorenim streljačkim poligonima u budućnosti, gde bi metne situacije bile prilagođene planinskim uslovima. No, dok se to ne uvede u redovnu praksu možemo svoju uspešnost dovesti na željeni nivo upotrebom tipskih pomagala i drugačijim stavovima koje primenjujemo u lovu.

Najpre, u tom smislu vrlo korisne su nožice na karabinu, kao i već od dela korisnika prihvaćeni štapovi kao oslonac. Stojeći stav generalno treba izbegavati, pogotovo nakon hoda kretanjem po zahtevnom terenu. Stabilnost strelca i oružja je od presudne važnosti u jednakoj meri kao i određivanje tačne daljine, korekcija nišanjenja usled dejstva više faktora, umirivanje disanja i iščekivanje idealne pozicije cilja. Neuporedivo bolje je propustiti dugo iščekivanu priliku za plasiranje hica, nego promašiti ili raniti životinju. Naredna greška je oslanjanje puške na tvrdu podlogu kao što kamenito tlo, ograda čeke ili stablo drveta. Vibracija cevi je nužna posledica opaljenja, a u velikoj meri se razlikuje od toga da li metak ispaljujemo oružjem čija cev oscilira zavisno od podloge na koju je oslonjeno. Mnogi dosta pažnje posvećuju kundacima koji su „slobodno plivajući“ i nemaju dodir kontaktnih površina s cevima, ali sve to ne vredi ukoliko gađamo s tvrde podloge.
Ukazaćemo na problematiku ugla pod kojim lovac angažuje cilj tokom pojedinih lovnih situacija. Ponovo ćemo ukazati na neke vojne primere, odnosno gađanje vozila protivoklopnim oruđima kada im je silueta postavljena bočno ili pod drugačijim uglom u odnosu na uvežbane metne situacije s poligona. Identično je i s divljači, koja stoji drugačije nego papirna meta na strelištu prema čijem obliku kojoj smo podesili svoj karabin. Već na daljinama većim od 70 do 80 metara, izuzetno često se dešava da nas „oči vuku za nos“ kada formiramo nišansku sliku ukoliko divljač polubočno izloži svoju siluetu. Iako smo centar končanice optičkog nišana postavili na zonu visoke plećke, pogodak će završiti levo ili desno od željene tačke jer se svetlost prelama u zavisnosti od oblika cilja, a naš očni aparat stvara privid. Ovde nikakva tehnička pomagala ne pomažu, već samo strpljenje da se životinja postavi pod što je moguće pogodnim uglom.

Ma koliko mnogi od nas naprosto obožavali šumski pogon ili prikradanje, vegetacija može biti faktor neuspešnosti ukoliko se ne pridržavamo pravila da granje i lišće ne smeju naći ispred nišanske slike. Valja zanemariti savete kako je neki kalibar s razantnim balističkim svojstvima ili konstrukcija zrna odličan izbor jer projektil tokom svog leta do cilja može da zadrži svoju putanju i nakon prolaska kroz šiblje ili druge drvene prepreke. Osim promašaja, mnogo su opasnije pojave skretanja ispaljenog zrna i nehotična povređivanja. Isto važi i za prostor iza divljači koja nam je projektovani cilj odstrela, te se uvek iznova prisetimo onog što je davno argumentovano izrekao doajen našeg lovstva Despot Vračarić: „Opaljujem jedino kada iza divljači nema apsolutno ničega od šta bi se zrno odbilo i kada sam stoprocentno siguran kako životinju zemlja neće sačekati živu!“.
Sveukupno, to znači da moramo na opisani način spoznati svojstva i mogućnosti svog oružja u raznolikim terenskim situacijama, upotrebljavati razne korisne naprave, primenjivati veštine koje su se dokazale u praksi, biti stabilni, pribrani i svesni situacije, a nadasve uputiti hitac u letalnu zonu koja će osigurati da divljač ostane na mestu nastrela. Uobičajeno je za loš rezultat kriviti municiju, kvar na oružju, vremenske uslove, speficični teren i lošu sreću, ali ubedljivo najčešći uzročnik problema potiče od naših pogrešnih navika.
Dragan Ilić