Autobus u obruču

 

Rolando Mendoza (55), bivši policijski inspektor koji je skoro 30 godina proveo radeći u policiji Manile, obučen u uniformu i naoružan pištoljem i automatskom puškom M16, ušao je tog 23. avgusta 2010, u autobus u parku Luneta, u centru glavnog grada Filipina. Od tog trenutka, dvadeset troje kineskih turista iz Hong Konga i tri Filipinca (vozač, vodič i fotograf), postali su taoci ogorčenog i razočaranog policijskog oficira. Mendoza je otpušten iz policije pod optužbom za ucenjivanje. On je, međutim, uporno tvrdio da su optužbe lažne i nameštene i vodio je dugotrajnu administrativnu i pravnu borbu u nastojanju da se povuku optužbe protiv njega i da bude vraćen na posao.
Upravo je Mendozina frustracija zbog otezanja ovog procesa dovela do očajničkog čina uzimanja talaca. Činjenica da je on gajio nadu da će biti vraćen na posao u policiji, kršeći zakon i uzimajući taoce, jasno govori o njegovom veoma lošem psihičkom stanju u vreme incidenta. Posle nekoliko časova pregovora, koji nisu uspeli da ubede otmičara da se preda i prekinute komunikacije sa njim, Mendoza je počeo da ubija taoce, a SWAT tim policije Manile je pokrenuo traljavu i otegnutu operaciju upada u autobus, u kojoj je načinjeno mnogo grešaka. Operacija je trajala duže od jednog sat i na kraju se tragično završila pogibijom osam talaca i otmičara.  Operacije oslobađanja talaca spadaju u najteže i najsloženije taktičke situacije za specijalne jedinice koje ih izvode. Da bi bile uspešne, one zahtevaju mnogo obuke i planiranja i moraju da budu pažljivo izvedene. Pri tome važnu ulogu imaju tri osnovna taktička principa: brzina, iznenađenje, agresivnost. Sigurno je da će slučaj sa otetim autobusom u Manili biti korišćen u antiterorističkim jedinicama širom sveta kao udžbenička lekcija loše izvedene operacije i poučan primer kako ne treba raditi.
Po zauzimanju autobusa sa turistima, oko 10,00 pre podne, Mendoza je posle samo nekoliko minuta oslobodio dve žene, a zatim još četiri taoca – ženu i tri deteta. Preko mobilnog telefona obavestio je policiju o situaciji i izneo svoje zahteve: da kancelarija policijskog ombudsmana odbaci optužbe podnete protiv njega i da se vrati na posao u policiju. Taoce koje je otmičar oslobodio, vlasti su smatrale kao pozitivan znak za uspešano okončanje krize, jer su pokazivale da Mendoza ima saosećanje prema ženama i deci. Međutim, prevarili su se u procenama… Kao iskusan policajac, Mendoza je vešto koristio sva sredstva koja su mu stajala na raspolaganju. Preko televizora u autobusu pratio je šta se dešava oko autobusa i pokrete specijalaca. Prvo je naredio taocima da namaknu zavese na prozorima, kako bi otežao policiji, pre svega snajperistima, određivanje mesta na kojem se nalazio u autobusu. Ubrzo posle 13,00 časova u zamenu za hranu i vodu, otmičar je oslobodio jednog starijeg taoca, a dva sata kasnije, kada je isticao prvobitno postavljeni rok za ispunjenje otmičarevih zahteva, puštena su i dva filipinska fotografa. Hrana je doneta u autobus nešto pre 17,00 časova. Tokom popodneva, Mendoza je mogao da bude gađan iz snajpera najmanje u dve situacije, kada se prilikom predaje hrane i puštanja talaca pojavljivao na vratima autobusa. Međutim, s obzirom da su pregovori dobro napredovali i nije izgledalo da će otmičar pucati u taoce, odlučeno je da se čeka i pokuša okončanje krize bez njegove likvidacije. Dok je trajala ova teška i napeta situacija, Mendoza je nastavio na TV da gleda kako se događaji odvijaju, a mobilnim telefonom je razgovarao i sa novinarima. Takođe, naredio je vozaču da parkira autobus poprečeno na sred puta, kako bi otežao neprimetan prilaz SWAT tima. Stvari su se pogoršale oko 18,20 časova, kada su se policijski pregovarači u pratnji Mendozinog brata Gregorija (takođe policajca i koji je ranije pomogao da se ubedi Mendoza da produži rok), približili autobusu sa pismom iz kancelarije ombudsmana u kome se nudilo obnavljanje njegovog slučaja. Mendoza je, međutim, odbio da primi pismo, govoreći da on želi da se postupak protiv njega obustavi, a ne da se ponovo razmatra. Ulje na vatru je dolio brat Gregorio, koji mu je poručio da je pismo smeće i da je on u pravu i da ne treba da se preda. Pojedini novinski izveštaji, međutim, kažu da je brat preklinjao Mendozu da njega uzme za taoca i oslobodi turiste, ali da je to ubeđivanje smatrano kao kontraproduktivno za pregovore.


Kakva god da je bila prava priča, Mendozin brat je tada uhapšen i to je uživo prenosila televizija, što znači da je taj čin video i Mendoza u autobusu. Reakcija je usledila vrlo brzo: Mendoza je prvo ispalio dva hica upozorenja, zahtevajući u razgovoru sa novinarom radio stanice da specijalaci SWAT tima policije Manile odmah napuste mesto događaja. Svoje pretnje ponovio je i oko 19,00 h, kada je odbio da razgovara sa članovima svoje porodice, koji su dovedeni na mesto incidenta. I onda je usledio tragičan rasplet događaja. Postajući sve više uzrujan, Mendoza je najpre ubio dva taoca u znak kazne što njegov izričit zahtev za povlačenje SWAT tima nije ispunjen. Nastali metež je iskoristio vozač autobusa, koji je iskočio kroz prozor i pobegao. Oko 19,30 h autobuske gume su izbušene mecima, a SWAT tim je prišao vozilu i počeo teškim čekićima da razbija prozore. Policajci su pokušali da uđu kroz veliki prozor u zadnjem delu autobusa, uvlačeći se kroz razbijeno staklo preko krova policijskog kamiona koji je prišao blizu autobusu sa zadnje strane. U tome ipak nisu uspeli, jer su zbog vatre koju je na njih otvorio otmičar, bili prisiljeni na povlačenje.
Sledeći potez policije usledio je oko 20,40 h kada je u autobus, kroz otvor sa zadnje strane ubačen suzavac. Ponovo je došlo do paljbe i Mendoza je ubijen u kiši metaka. Tokom ove snažne pucnjave, poginulo je još šest talaca. Ostalo je nejasno da li ih je Mendoza namerno ubio ili su stradali od unakrsne vatre. Ovaj kratak opis događaja neizbežno, sam po sebi, postavlja mnoga pitanja o počinjenim greškama policije. Iako izreka kaže „da su posle bitke svi generali pametni“, teško je ne osvrnuti se na njih, bar u osnovnim crtama.
Kada se desi talačka situacija poput ove, primarni cilj policije je da se incident reši bez upotrebe sile. Vešti pregovarači nastoje da otmičaru daju vremena da se smiri i razmisli. Oni pažljivo rade da uklone bilo kakvu prepreku i tenziju koja napadača drži na ivici i lagano slamaju njegov otpor do trenutka predaje. Jedno od važnih pravila u ovom nastojanju je da se otmičar izoluje, tako da ne može da održava komunikaciju sa spoljnim okruženjem, odakle bi mogao da dobije motivaciju, ohrabrenje ili druge oblike podrške koji u trenutku mogu da ugroze pregovore i spasilačku operaciju. Pregovarači u talačkim situacijama moraju da kontrolišu protok svih informacija ka i od mesta incidenta. U ovom slučaju to se nije desilo, jer Mendoza je mogao da priča sa osobama napolju preko svog mobilnog telefona i čak da daje intervjue medijima. Takođe, koristio je i televizor u autobusu, preko koga je pratio prenos incidenta uživo, uključujući i raspoređivanje i prilaz SWAT tima. To mu je dalo značajnu prednost i mnogo više informacija, nego što je mogao da vidi iz unutrašnjosti autobusa, na čijim su prozorima bile namaknute zavese.
Nije poznato zašto policija Manile nije ometala signale spoljne komunikacije, koji su išli iz autobusa i prema njemu. To je nešto o čemu se sigurno raspravljalo u analizi akcije, kao i kontrolisanje medija i radoznalih posmatrača (od kojih je jedan ranjen) tokom incidenta.


Čini se da su pregovarači u početku radili svoj posao prilično dobro, držeći sutuaciju pod kontrolom, sve dok se nije pogoršala uključivanjem u pregovore Mendozinog brata i pokazivanjem pisma iz kancelarije ombudsmana. Jasno je da su vlasti pogrešile što mu nisu poslale pismo u kome se kaže da su obustavile postupak protiv njega. Teško je, zaista, shvatiti zašto je policija bila škrta na rečima i odbila da mu da komad papira koji je on izričito zahtevao. To barem, nije bio nikakav problem. Situacija je, potom, još više otežana javnim hapšenjem Mendozinog brata. Ova dva nepromišljena postupka su dovela do toga da se situacija znatno pogorša i rezultira otvaranjem vatre od strane otmičara. Kada je ubio prva dva taoca, bilo je jasno da su pregovori završeni i da je vreme da se izvede taktičko rešenje problema upadom SWAT tima.
U talačkoj situaciji upotreba sile je poslednje sredstvo. Međutim, ukoliko je sila neophodna, spasilački tim treba da udari brzo, iznenadno, dinamično i precizno. Malo vremena ima (ili ga uopšte nema) za oklevanje i grešku: u pitanju su ljudski životi! I u ovom segmentu su počinjene ozbiljne greške u Mendozinom slučaju. Ne samo da je bilo kašnjenja između ubistva prvog taoca i pokušaja da se pokrene prvi napad, već taj napad nije bio brz, iznenadan, dinamičan i precizan. Spasilački tim mora da dominira mestom ili objektom u koji se ulazi i onda brzo i precizno onesposobi napadača. Kada je SWAT tim počeo da razbija prozore na autobusu maljevima i onda nastavio da udara po prozorima više od jednog minita, Mendoza je imao dovoljno vremena da ubije sve taoce, ako je to želeo. Jedina stvar koja je spasila taoce koji su preživeli je očigledna Mendozina nevoljnost da to uradi.
Iz dosad objavljenih informacija, čini se da je namera SWAT tima bila da najpre razbije veliko zadnje staklo, kako bi obezbedili otvor za upad unutra, a potom nastavili sa razbijanjem bočnih prozora u nastojanju da privuku pažnju Mendoze na prednjem delu, dok upadni tim ulazi kroz zadnji otvor. Kada su specijalaci pokušali da uđu kroz taj otvor na autobusu, koristeći krov policijskog kombija, bio je to spor i traljav pokušaj kojeg je otmičar brzo odbio otvorivši vatru na tim. Oni nisu upali u autobus brzo i dinamično, što je dovelo do toga da izgube elemenat taktičkog iznenađenja, lišivši ih mogućnosti da upotrebe nadmoćnu silu. Istovremeno, dozvolili su otmičaru da razmisli, reaguje i otvori vatru.
Više od sat vremena posle prvog pokušaja upada, SWAT tim je ponovo prišao autobusu i bacio suzavac i šok-bombe kroz razbijeni prozor, na zadnjem delu vozila. To je oteralo Mendozu u prednji deo autobusa, gde je posle kratke razmene vatre ubijen. Ostalo je nerazjašnjeno da li je to učinio neko od članova upadnog tima ili snajperista sa spoljne pozicije.
Dva dana posle tragičnih događaja, filipinska policija je saopštila da je SWAT tim bio veoma loše utreniran i opremljen. Primećene su greške u rešavanju krize sa taocima, uključujući i lošu obučenost i stručnost lidera udarnog tima, kao i neadekvatne sposobnosti, veštine i planiranje akcije. Šef policije u Manili podneo je ostavku 24. avgusta, a četiri visoka oficira SWAT tima su suspednovana sa dužnosti.
D. DŽ.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još