Eksplozivni bričing
Zahteva dobro obučeno ljudstvo, sa visokim stepenom poznavanja eksploziva i eksplozivnih efekata. Na primer, premalo eksployiva nece resiti problem dok ce ga prevelika kolicina mozda ukloniti u potpunosti ali onda nastaju nove nedace i to krivicne prirode.
Po pravilu eskalacije sile, ovaj pristup je poslednji koji se uzima u razmatranje, upravo iz bezbednosnih razloga. Kada je nemoguće trenutno pravljenje prolaza drugim metodama, a taktička situacija to izričito zahteva, onda je ovo prava stvar. Primeri ovakvih situacija su operacije oslobađanja talaca, napadi na terorističke jazbine i slično.
U zavisnosti od toga šta je meta, kao i od njenih konstruktivnih karakteristika, razlikujemo nekoliko vrsta eksplozivnih punjenja. Pošto su vrata najčešća meta u AT operacijama, prvenstveno ćemo se bazirati na punjenja koja se koriste za njihovo razbijanje.
Iniciranje eksplozivnih punjenja se vrši najčešće električnim putem mada u poslednje vreme je sve aktuelnija upotreba tzv. shock tube ili NONEL inicijatora. I to sa punim pravom, ako možemo da dodamo. U pitanju su tanke plastične cevi prečnika oko 3mm u koje je sa unutrašnje strane nanesen vrlo tanak sloj smeše oktogena (brizantnog eksploziva vrlo visoke snage) i aluminijuma u prahu koja prenosi detonaciju brzinom oko 2000 m/s. Sama količina eksplozivne smeše je toliko mala da prilikom aktiviranja ne dolazi do prskanja plastične cevčice. Ukoliko je na radni kraj NONEL-a pričvršćen detonator koji radi na principu prelaska iz deflagracije u detonaciju (za razliku od standardnih det. kapisli br. 8) onda dobijamo izuzetno bezbedan sistem za iniciranje eksplozivnih punjenja što je od velike važnosti prilikom munjevitih akcija.
Fabrički urađeno eksplozivno punjenje. Lepljiva traka omogućava lako i brzo pričvršćivanje za vrata
Punjenja mogu biti improvizovana i fabrički izrađena. Za razliku od mnogih drugih oblasti, ovde navedena improvizovana punjenja nisu u zaostatku za fabričkim. Štaviše, često su fleksibilnija i sveukupno efikasnija, a da ne pričamo o ceni koštanja. Npr. kod pojedinih punjenja, za cenu koštanja jednog fabričkog, moguće je izraditi desetak pa i više improvizovanih. Ako uzmemo u obzir i to da bez vežbe nema savršenstva, jasno vam je koja su prikladnija (barem u očima autora).
Eksplozivna punjenja za bričing se mogu podeliti na nekoliko načina. Jedna od podela bi bila po tipu začepljenja, druga bi bila na pružna i koncentrična, treća bi mogla da bude na tzv. obična ili oblikovana itd. Svejedno, ovde ćemo koristiti podelu na panelna (pločasta ili okvirna), višestruka, trakasta i vodena što je kombinacija pomenutih podela. Ona se najčešće i praktikuje na osnovnoj obuci za bričera.
Pod panelnim ili pločastim punjenjima se podrazumevaju punjenja izrađena od detonirajućeg štapina ili eksploziva u listovima. Njihova izrada je vrlo jednostavna. Na običan komad kartona ili stiropora određenih dimenzija postavlja se eksplozivno punjenje određene snage pomocu lepljivih traka. Postavljanjem i aktiviranjem eksplozivnog punjenja na određene pozicije, dobija se odgovarajući efekat na vratima. Ukoliko govorimo o prozorima, bez obzira da li su od običnog, kaljenog, armiranog ili čak pancirnog stakla, dobija se potpuno čist prolaz što je i najbolja opcija za upadne timove.
Kada su u pitanju vrata, ova punjenja se mogu postavljati sa obe strane, odnosno, na vrata koja se otvaraju prema unutra i prema vani. Njihov zadatak je da „iskruže“ rupu i to takvih dimenzija da kroz njih može proći „tihi profesionalac“ pod punom opremom i sa naoružanjem. Da bi se ovo dogodilo, neophodno je dobro poznavati konstrukcione karakteristike mete. Preslabo ili punjenje neadekvatnih dimenzija neće omogućiti brz upad što može dovesti do tragičnih posledica. Sa druge strane prejako punjenje može biti problematično iz više razloga. Na primer, povećava verovatnoću od neželjenih efekata detonacije na pripadnike(pogotovo u skučenom prostoru), povećava se njihovo rastojanje od mesta proboja, javlja se ili uvećava materijalna šteta od upotrebe eksploziva, moguće je povrediti taoce u unutrašnjosti objekta itd. Jasno je da zbog svega ovoga mora postojati visok nivo znanja kod odgovornog bričera da bi svoj posao odradio na adekvatan način. Da bi se došlo do ovako visokog nivoa profesionalizma potrebno je i mnogo vežbe, eksperimentisanja, materijalnih ulaganja i slično. Jasno je zašto se zbog toga tačne „recepture“ za bilo koje od punjenja ljubomorno skrivaju. Uostalom, ovo je blisko vezano i za bezbednost samih pripadnika upadnih timova.
Drugi tip eksplozivnog punjenja bi bila višestruka. Kod njih je očigledno da postoji više punjenja koja se istovremeno postavljaju i aktiviraju. Ovaj tip punjenja se najčeće postavlja kod vrata koja se otvaraju prema vani mada se u pojedinim situacijama koriste i kod onih koja se otvaraju prema unutra. Ono što je specifično za njih je da se sa njima napadaju tačke poput šarki. Kod starijih tipova vrata se često koriste dvije šarke dok kod novijih su uglavnom u upotrebi tri ili četiri. U zavisnosti od toga će biti potrebno povećavati i broj punjenja međusobno povezanih detonirajućim štapinom. Kao rezultat primene se najčešće javlja izvaljivanje vrata iz šarki i njihov pad u unutrašnjost objekta, mada se uspješnim smatra i ako ostanu da vise u štoku, okačena na jezičak od brave. U tom slučaju je dovoljan udarac ovnom ili nogom, tako da se i ovo smatra uspešnim probojom.
Sama višestruka punjenja se izrađuju od plastičnog eksploziva koji je međusobno povezan detonirajućim štapinom. Kod posebno snažnih vrata, poput bezbednosnih ili pancir vrata, mogu se koristiti i kumulativna pružna punjenja, ali su ovo izuzetno retke situacije.
U narednu kategoriju spadaju trakasta punjenja. Namenjena su za otvaranje svih tipova vrata sem onih najjačih, poput protiprovalnih. Izrađuju se od detonirajućeg štapina ili ređe od plastičnog eksploziva u listovima. Npr. većinu vrata koje srećemo u svakodnevnici je moguće otvoriti sa jednim od ovih punjenja i to sa minimalnom količinom brizantnog eksploziva. Prilikom jedne od demonstracija upotrebe ovakvog punjenja, sa druge strane vrata je postavljena kartonska meta koja je imitirala taoca. Na rastojanju manjem od jednog metra nisu registrovana nikakva oštećenja na kartonu, što je odličan pokazatelj bezbednosti. Naravno, postoje i znatno jača punjenja od ovih i njihova uloga je da vrata preseku po dijagonali. Prvenstveno se koriste kada je potrebno snažnom detonacijom izazvati šok efekat kod terorista sa druge strane vrata i ujedno otvoriti prolaz za upad tima. Mada, sudeći po nekim informacijama kojima raspolažemo, neke od policijskih snaga u SAD-u koriste ovu tehniku ekskluzivno jer su nabavili ovaj tip fabričkih punjenja i ne raspolažu sa drugima. Ako je to istina, onda je to tipičan primer nerazumevanja šta bi bričing trebao da bude.
I na kraju imamo vodena punjenja. Mogu biti jednostruka ili višestruka i spadaju u klasu tzv. začepljenih. U ovom slučaju, tečnost (voda, fiziološki rastvor ili pojedine vrste gelova) služi da prenese eksplozivni udar na metu ali istovremeno i da umanji snagu tog istog udara prema nazad. Tečnost ujedno vrši i određeno začepljenje eksplozivnog punjenja čime se smanjuje potrebna količina ali se ne gubi na efektu na meti. Ovaj tip punjenja se koristi isključivo za razvaljivanje ulaznih vrata najčvršće konstrukcije, kao što su razna antiprovalna ili pojedinih tipova zidova. Za njihovu izradu se uglavnom koriste kese sa infuzijom, mada u zadnje vreme na specijalizovanom tržištu se mogu naći i one koji koriste kese iz Kamelbeka (Camelback). Bilo kako bilo, princip rada je identičan.
Da ne bi ispalo kako su samo improvizovana punjenja vredna pažnje, moramo spomenuti i neke proizvode poput raznoraznih Alfordovih specijalnih punjenja (Breachers boot ili Gatecrasher, npr.) ili vrlo inovativni Wallbanger. Ovaj poslednji omogućava upotrebu standardnih šok bombi za razvaljivanje većine uobičajenih vrata i prozora uz potpuno odsustvo mogućnosti da dođe do požara. Naime , u SAD je registrovano nekoliko slučajeva iniciranja požara prilikom upotrebe tzv. flash-bang ručnih bombi prilikom upada u objekte gde su se nalazili naoružani kriminalci. Za očekivati je da se u budućnosti nađe još ovako dobro osmišljenih proizvoda koji će doprinositi većoj bezbednosti policijskih korisnika pa i onih koji su njihova meta. Jer ne smete zaboraviti, svako je nevin dok se ne dokaže njegova krivica.
Četvrti i konačni metod je termički bričing. Osnovni alat je neka vrsta gorionika koji proizvodi ekstremno visoku temperaturu koja je u stanju da istopi, progori ili naprosto ispari prepreke od čelika ili nekog drugog metala. Najveća mana ovog pristupa je što je izuzetno spor, tako da je uglavnom neprihvatljiv za upadne timove. U ovom slučaju, vreme se ne meri sekundama već minutama. Nekada su korišćene boce sa kiseonikom i acetilenom ali u zadnje vreme sve više su u upotrebi takozvane egzotermne baklje koje su u stanju da razviju temperaturu od 5.500 stepeni Celzijusa. Prednost kod ovih novih rešenja je u tome što su brža za stupanje u dejstvo i nema otpuštanja sekundarnih gasova koji mogu biti opasni po članove upadnog tima. Osim toga, daleko su efikasnije po pitanju brzine pravljenja otvora. Ono što je trajni problem kod termičkog bričinga je opasnost od požara i to vrlo ozbiljan. Zbog toga je neophodno prisustvo vatrogasne ekipe ili barem da pri ruci budu protivpožarni aparati. Sam rukovaoc najčešće mora da koristi posebnu zaštitnu odeću koja je potpuno nepodesna u borbenim situacijama. Jasno je da ovo predstavlja priličan problem. Generalno, ovaj pristup je najnepopularniji od svih ali ipak ima svoje mesto u nekim specifičnim situacijama. Mete poput vrata na bankovnim trezorima, naftne platforme i slično se jedino mogu efikasno otvoriti na ovaj način. Bilo kako bilo, bolje je biti osposobljen i za ovaj pristup i nikada ga ne upotrebiti, nego biti neosposobljen a da imate potrebu za njim, pa makar i samo jednom.
Kao neka forma zaključka, može se reći da kvalitetno izveden bričing može da predstavlja razliku između uspeha i totalnog promašaja jedne operacije. Kao takav predstavlja vitalan taktički „alat“ u rukama upadnog tima. Iako su neke od tehnika izuzetno atraktivne i uzbudljive, po nekada mogu da se pokažu i kao vrlo frustrirajuće. Na primer, ako je površina koja se napada vrlo hladna, mokra ili prašnjava te se eksplozivno punjenje teško učvršćuje. Ili kada posle par minuta lupanja vrata dvoručnim maljem ili ovnom i dalje niste otvorili prolaz. Zato je prva stvar koje bričer treba da uradi da proveri da li su vrata koja treba da razvali uopšte zaključana.
