Misija „noćnih ptica“

Grupa planinskih komandosa – GCM (Groupement Commando Montagne), predstavlja elitnu formaciju francuske vojske specijalizovanu za obaveštajne i izviđačko-diverzantske zadatke na planinskom zemljištu i snežnim uslovima. Jedinica nastavlja tradiciju izviđača-skijaša, koji su se borili protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu, a u periodu Hladnog rata, dugo godina obavljali su zadatke potražno-spasilačke planinske službe, pod imenom Jedinica za traženje ljudi – UHR (Unite de Recherche Humaine). Od 2007, GCM učestvuje u misiji ISAF u Avganistanu, gde deluje i kao borbena formacija, koja se bori protiv talibana i Al Kaide. Obavljajući i dalje svoju primarnu obaveštajnu ulogu, pripadnici GCM su tako postali i ratnici u prvim borbenim linijama protiv terorizma, u visokim planinama i nepristupačnim terenima Avganistana.

Početkom devedesetih godina 20. veka, francuska vojska nije raspolagala operativnim strukturama za obaveštajno-izviđački rad na višem komandnom nivou, sposobnim da po potrebi deluju i van nacionalne teritorije (izuzev određenih formacija Legije stranaca). Glavna jedinica za takve namene – Brigada za obaveštavanje i elektronsko ratovanje, upravo je otpočela da uvezuje svoje aktivnosti sa 13. Padobranskim pukom Dragona (13 RDP), a zatim i sa Drugim pukom Husarda, kao taktičkim izviđačko-diverzantskim jedinicama. Međutim, sukobi na prostoru bivše Jugoslavije i mirovne misije međunarodne zajednice, nametnuli su realnu potrebu za obaveštajnim radom, koji će sprovoditi posebno obučeno ljudstvo na terenu. Tako je odlučeno da se za ove potrebe angažuje 27. UHR (spasilačka jedinica), da bi se pružila kvalitetna obaveštajna podrška francuskim trupama, koje su se nalazile u sastavu mirovnih snaga UN u Hrvatskoj i Bosni (UNPROFOR, SFOR, IFOR). S razvojem krize i proširivanjem novih misija, planinski komandosi su kasnije delovali i u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji, u sastavu međunarodnih snaga. To znači da su dobro „prostudirali“ i upoznali balkanske terene.

Na osnovu iskustava iz balkanskih misija, čelnim ljudima vojske postalo je jasno da koncept upotrebe planinskih komandosa mora da se menja i da će pored izviđačkih i spasilačkih zadataka, morati da se upuštaju i u borbu sa protivnikom. To se kasnije potvrdilo u Avganistanu. Činjenica da se u sastavu timova GCM nalaze vojnici različitih specijalnosti (pešadinci, inžinjerci, artiljerci, vezisti, ABH), omogućava im da izvode širok spektar zadataka u različitim situacijama. S druge strane, svakom pripadniku omogućava se da prođe kroz „ukrštene dužnosti“, odnosno da se obuči za više specijalnosti. Iskustva iz različitih misija i terena primenili su u sistemu obuke i na prilagođavanju opreme i naoružanja. Sada pripadnici GCM prolaze kroz seriju specijalističkih kurseva, od kojih se neki održavaju u Centru za obuku komandosa CNEC Mont-Luis, u Živeu i na poligonu za urbanu borbu u Monpeljeu.

Najveći zaokret u upotrebi GCM desio se početkom 2007, kada su upućeni u misiju ISAF u Avganistan. Planinski komandosi su delovali u malim timovima pod nazivom Operativni timovi za vezu i nadzor – OMLT (Operational Mentoring Liason Teams), koji su na terenu radili u sadejstvu sa jedinicima Avganistanske nacionalne armije (ANA). Pre njih, ove zadatke su obavljali padobranski komandosi GCP iz 11. padobranske brigade (11. BP). OMLT tim sastoji se od šest pripadnika (oficir, dva podoficira, po jedan bolničar, vezista i inžinjerac), koji imaju zadatak da u akcijama prate i pružaju podršku jedinicama ANA, najčešće jačine voda sa tridesetak vojnika. OMLT su raspoređeni po oblastima Avganistana u tzv. Isturenim operativnim bazama – FOB (Forward Operational Base), kao što su one u Kapisi i Wardaku, gde deluju i druge jedinice u sastavu ISAF i NATO. Upravo su iskustva i borbe koje su vodili u Avganistanu, doprineli da se 27. URH transformiše u Grupu planinskih komandosa.
Ponekad se OMLT priključuje i neko od američkih „borbenih kontrolora“ CCT, specijalista za navođenje avijacije. OMLT tim raspolaže sa po jednim VAB i VBL borbenim vozilom, a VAB su naoružani topom od 20 mm za vatrenu podršku. Pod komandom NATO, OMLT timovi savetuju i treniraju avganistanske vojnike, a podrška se nastavlja i na terenu kada trupe ANA vode borbu sa snagama talibana. Od kraja 2006, francuski vojnici u ovim akcijama podržavaju 1. brigadu 201. Korpusa ANA.
Procenjuje se da je do sada preko 200 francuskih specijalaca prošlo kroz OMLT timove u Avganistanu, u smenama koje traju šest meseci. U decembru 2007, OMLT iz sastava francuske 27. planinske brigade, imali su desetak žestokih vatrenih okršaja sa talibanima. Zahvaljujući obuci za borbene kontrolore i navođenje avijacije, koja je sprovedena u bazi vazduhoplovnih snaga u Nansiju, članovi OMLT tima su osposobljeni da precizno navode dejstva avijacije u korist trupa na terenu, kada se nađu „priklješteni“ pod vatrom talibana.

Pre odlaska u negostoljubivi i opasni Avganistan, počev od 2004, pripadnici GCM izvodili su pripremne vežbe u susedstvu – Kirgistanu. Ova centralnoazijska više ima dosta sličnosti sa Avganistanom: klimu, kulturu, visokoplaninske predele, pa su boravak i vežbe u njoj doprineli da se GCM dobro pripremi za predstojeće izazove. Tu su naučili da prepoznaju lokalne običaje i način ophođenja sa stanovništvom, teškoće i izolaciju, da testiraju i odaberu najbolju opremu i naoružanje za surovu klimu i teško prohodne terene, koji od ljudstva zahtevaju izvanrednu psihofizičku pripremljenost.
Ukupno brojno stanje planinskih komandosa GCM iznosi 150 pripadnika, koji nisu integrisani u jedinstvenu jedinicu, već su raspoređeni po timovima u nekoliko većih jedinica francuske kopnene vojske, specijalizovanih za borbu na visokoplaninskom terenu. Najveći broj je raspoređen u sastav 27. planinske brigade (27. BIM – Brigade d’Infanterie de Montagne). U svakom od tri alpska bataljona ove brigade – 7, 13. i 27. BCA (Batallions de Chasseurs Alpins) nalazi se po jedan vod GCM jačine 30 ljudi. Jedan vod iste jačine deluje u okviru 93. planinskog artiljerijskog puka (93. RAM), dva odeljenja od po deset komandosa raspoređeni su u 2. inžinjerijskom puku Legije stranaca (2. REG), a jedno odeljenje je u sastavu 4. pešadijskog puka (4. RCh).
Svi planinski komandosi direktno su podređeni Štabu GCM, koji broji deset oficira. Štab se u svom radu najviše oslanja na komandu 27. BIM (logistika, administracija, obuka, opremanje i dr.). I uređaje za održavanje veze i obučene radio-operatere obezbeđuje 27. četa veze iz sastava planinske brigade, koji se nalaze u sastavu timova GCM. Osnovno pravilo koga se pripadnici GCM pridržavaju u izviđačkim misijama, u neprijateljskoj pozadini ili na „ničijoj zemlji“ glasi: – Da vidiš, a da te ne vide.

GCM je jedina jedinica u francuskoj vojsci koja koristi paraglajdere. Upotreba ove vrste padobrana pruža mogućnost brzog i prikrivenog prebacivanja sa jednog mesta na drugo u visokoplaninskim predelima, danju i noću. Sem toga, pomoću paraglajdera komandosi mogu lako da savladaju terenske prepreke – provalije, visoke vrhove, strme uspone, reke, da prelete veće razdaljine na planinskom terenu i neopaženo se spuste na željeno mesto. Na taj način izbegavaju veće fizičke napore i čuvaju snagu, a dobijaju na vremenu. Paraglajderi mogu uspešno da se koriste, kako u fazi infiltracije u protivničku pozadinu ili drugu lokaciju, tako i u izvlačenju i evakuaciji po izvršenju zadatka. Zbog noćnih letova paraglajderom, pripadnike GCM nazivaju „noćnim pticama“, što je nadimak koji im u potpunosti odgovara.
Trenutno, specijalisti za paraglajdere iz GCM, u saradnji sa kolegama iz Komande za specijalne operacije (COS) rade na izradi modela motornog paraglajdera (sa ugrađenim motorom), koji bi znatno povećao manevarske sposobnosti, jer će moći da leti u odabranom smeru i da posle prizemljenja ponovo uzleti. Kada se isključi motor, let se nastavlja samo pomoću kupole padobrana korišćenjem vazdušnih struja, pa tiho i neprimetno može da se sleti u osetljivu zonu. Sa dodatnim prostorom za transport, motorni paraglajder može da ponese do 200 kg tereta.

Dva puta godišnje, organizuje se kurs selektivne obuke za prijem novih članova u GCM. Dobrovoljci se uglavnom prijavljuju iz 27. planinske brigade i pukova, koji u svom sastavu imaju GCM timove. Prvo dolazi sedmodnevni test provere psihofizičkih sposobnosti i znanja. Instruktori raznim vežbama i opterećenjima proveravaju fizičku izdržljivost i psihičku stabilnost kandidata, posebno njihovo ponašanje i reagovanje pod fizičkim i psihičkim opterećenjem, mentalnu stabilnost i odlučnost, kada se nalaze u izolaciji, u neprijateljskom okruženju. U proseku, od petoro prijavljenih, prolazi samo jedan kandidat, koji ima jaku motivaciju, psihičku stabilnost, fizičku spremnost i vojnostručno znanje. Iskusni instruktori objašnjavaju da se mnogo toga nalazi u glavi i psihi pojedinca, a mišići i fizička kondicija su nadogradnja, koja se stiče.
Faza osnovne obuke traje šest meseci i realizuje se kroz seriju raznih kurseva, koji su se pokazali kao najbolja i najbrža metoda. Obuhvataju učenje taktike specijalnih dejstava, borbeno pucanje, planiranje i pripremu izvršenja zadatka, rad izviđačkih patrola i prikupljanje podataka, delovanje u izolaciji, preživljavanje u prirodi i uređenje tajnih baza, rad sa tehničkim uređajima i opremom, skijanje, napredni kurs alpinistike… Poslednja nedelja osnovne obuke predstavlja finalnu proveru stečenih znanja i izvodi se kroz seriju taktičkih vežbi i provera na terenu i uglavnom je bazirana na izvođenju obaveštajnih zadataka. Po završetku obuke, kandidati koji je uspešno završe dobijaju „zvezdicu“ i respoređuju se u GCM tim svoje jedinice, gde nastavljaju sa višim fazama obuke i specijalizacije.
Pet faza akcije
Tokom obuke, pripadnici GCM uče da u načelu, planiranje i izvođenje jedne njihove misije obuhvata pet faza:
1. Izolacija – iz bezbednosnih razloga i zaštite tajnosti zadatka, tim se priprema u posebnim i odvojenim prostorijama. Sa zadatkom se upoznaju samo oni koji direktno u njemu učestvuju, vođa tima dobija instrukcije od komande, a ljudstvo van tima konsultuje se po određenim pitanjima samo u neophodnim slučajevima. U ovoj fazi, sem planiranja akcije (izrada dokumenata, plana akcije po fazama, proučavanje karata, terena, objekta opservacije ili mete napada), vrši se i priprema ljudstva, opreme i tehnike.
2. Infiltracija (ubacivanje) – način infiltracije u zonu izvršenja zadatka zavisi od godišnjeg doba, meteoroloških uslova, karakteristika terena, vrste zadatka. Ubacivanje noću je sigurnije, ali teže izvodljivo, a može da se izvrši peške, skijama, motornim sankama, vozilima, helikopterima, paraglajderima, padobranima (ako su prošli obuku), kanuima, čamcima, konjima. Po izvršenoj infiltraciji vrši se uređenje bivaka ili tajne baze, odakle se kreće u izvođenje aktivnosti.
3. Akcija – zadatak može da bude izviđački ili direktna borbena akcija. Ukoliko je težište na prikupljanju obaveštajnih podataka, moraju da ostanu neprimećeni i da osmatraju – puteve i komunikacije, objekte (mete napada) ili određene oblasti i rejone i da prikupljene podatke i snimke, prosleđuju komandi. Pravilo je da preko dana osmatraju sa dobro maskiranih položaja, a da se kreću noću.
4. Eksfiltracija (izvlačenje) – napuštanje mesta akcije posle izvršenog zadatka ili ukoliko su primećeni. Način i pravac izvlačenja mogu da budu isti, kao i prilikom ubacivanja ili različiti, što zavisi od konkretne situacije. (Uglavnom se preporučuje da budu različiti).
5. Karantin – sprovodi se po povratku u bazu, vrši se procena i analiza obavljenog zadatka, pravi izveštaj za komandu i eventualno, dostavljaju podaci koji nisu prethodno poslati sa terena. I u ovoj fazi se primenjuju bezbednosne mere.
D. DŽ