Mladoženje smrti

Francuska Legija stranaca nije jedino mesto, gde se može naći utočište za ratne avanture, niti francuski legionari jedini imaju svoju domovinu (Legio Patria Nostra). Postoji još jedna vojska, čija uniforma može da se nosi bez obzira na naciju, veroispovest ili boju kože. Španska legija stranaca (Legion Extranjera Espanola), još od osnivanja, dekretom Kralja Alfonsa XII 28. januara 1920. godine, otvorena je za sve koji zarađuju ratujući po „belom svetu“. Po ugledu na svoju „stariju sestru“, francusku Legiju i španska je svoje prvo vatreno krštenje imala u kolonizatorskim operacijama. Pod prvobitnim nazivom „Stranačka regimenta“, prvi zadatak bio je zauzimanje severnog Maroka.


Devet meseci kasnije iste godine, Kralj Alfonso XII, predaje komandu potpukovniku Miljanu Astreju (Jose Millan Astray, 1879-1954). Vojničku karijeru, Astrej, je počeo kao mladi poručnik, predvodeći tridesetak ljudi, naspram hiljade pobunjenika koji su se usprotivili španskoj kolonijalnoj vlasti. Otac španske legije, bio je neustrašivi borac, koji je u raznim bitkama ostao bez desnog oka i leve ruke. Uprkos tim strašnim ranjavanjima, vraćao se u Legiju i uvek bio na čelu u svakom okršaju. Prve legionare sačekao je rečima:
– Vi ste ustali iz mrtvih i ne zaboravite da ste mrtvi, da su vaši životi završeni. Došli ste ovde da živite novi život, koji ćete platiti smrću. Došli ste ovde da umrete. Od kada ste prošli vrata Legije, vi više nemate, majku, devojku, familiju. Od danas je sve to Legija. Smrt u borbi je najveća čast. Samo jednom se umire. Smrt dolazi bezbolno i nije tako strašna kako se čini. Najstrašnija stvar je živeti kao kukavica.
Iako je od ovih Astrejovih reči, prošao bezmalo ceo vek, one su i danas moto jedinice. Nalik francuskoj imenjakinji i jurišnim nemačkim trupama iz Prvog svetskog rata, Legija iz Španije privlačila je domaće i mnogobrojne strane plaćenike, tokom celog svog postojanja. Na početku, dnevna plata od čak tri pezosa, naspram jednog pezosa za služenje u ostaliim delovima španske vojske, bila je pravi mamac. Kultna figura Legije, harizmatični Astrej, odmah je uspostavio čeličnu disciplinu. S obzirom na vojno iskustvo iz drugih rodova, onih koji su se svakodnevno prijavljivali, to i nije predstavljao veliki problem novopečenim Legionarima. Originalna regimenta po svom sastavu imala je komandnu jedinicu i tri bataljona, poznatiji kao Banderasi (zastave). Svaki bataljon bio je sastavljen od komandne čete, dve streljačke i jednu koja je činila mitraljeska. Prvo mesto u kojem je Legija stacionirana, bilo je Cuartel del Rey en Ceuta na Plaza de Colon. Najbrojniji su bili Španci, a mali broj u to vreme činili su „dobrovoljci“ iz ostalih evropskih zemalja.
Pod geslom „Mladoženje smrti“, španski Legionari zdušno su se trudili da spoje stari, neosporni pruski militarizam, prošaran kodeksom japanskih Samuraja, poznatijim kao Bušido, kako bi stvorili elitu i čast. Za sebe su govorili da su spasioci pristojne Španije, a ispoljavanje jakih nacionalnih emocija imali su su za cilj slavu ili smrt. Izjava jednog kapetana Legije, britanskom autoru Patriku Trnbulu, koji je pisao o njima, najbolje oslikava geslo pod kojim oni ratuju: „Ne dolazi u Legiju da bi živeo, već da bi umro“. Legija je za vreme Španskog građanskog rata u svom sastavu imala čak 18 tzv. Bandera. Među njima, najznačajnije su: tenkovska, inženjerijska, kao i grupu za specijalne operacije. One od 12. do 18. smatrane su nezavisnim jedinicama i nikada nisu služile u okviru regimente.
Ne treba zaboraviti, da je general Fransisko Franko (Generalissimo Francisco Franco, 1892-1975.), takođe bio u redovima Legije. Brzo je stekao reputaciju dobrog oficira, a u kolinijalnim trupama koje su delovale kao „šok trupe“, dogurao je do drugog čoveka u Legiji. U leto 1921, prekobrojna španska vojska doživela je težak poraz u Anualu (Maroko), od plemena Rif, koje su vodili braća Abd el Krim. Legija je brzo dejstvovala i spasla špansku enklavu Melilu, posle trodnevnog marša na čelu sa Frankom. Dve godine kasnije, Franko postaje komandant španske Legije. Ratnički duh i želja za osvetom koja je vodila generala Franka, bila je glavni pokretač, da predvodi španske trupe Legije, kod Alhucemasa 1925. Ovaj pohod u srce teritorije plemena Abd el Krimovih, zajedno sa francuskim snagama bio je zapravo i kraj Republike Rif.
Danas, Legija se po organizaciji sastoji od brigade „Kralj Alfonso XII“, 3. puka „Gran Capitan“, 1. puka „Duque de Alba“ 2 i bataljona za specijalne operacije „Maderal Oleaga“. Brigada Legije (BRILEG) pripada Snagama za brzu intervenciju i locirana je u gradovima Almeria i Ronda (Malaga). Nju čine pukovi „Juan de Austria“ i „Alejandro Farnesio“. Drugi puk stacioniran je u Rondi, pored artiljerije, inženjerije, veze i logistike.


Puk „Gran Capitan“ nalazi se u Melilli, dok je „Duque de Alba“ u Ceuti pripadaju teritorijalnim odbrambenim snagama. Garnizon bataljona za specijalne operacije Legije „Maderal Oleaga“ XIX (Bandera de Operaciones Especiales de la Legion – BOEL), stacionirana je u gradu Rondi i pod komandom je specijalnih snaga.
Do titule „kavaljera legionara“ dug je put. Da bi se postao legionar, kandidat mora da bude najbolji vojnik, odnosno da se vlada i živi prema legionarskom kredu. Glad, umor, žeđ i se ostale teškoće sastavni su deo života jednog španskog legionara. Naravno uz sve to mora se biti uvek spreman na rizik i žrtvu. Španija, njeni državni interesi i vrednosti, legionar mora da položi i život kako bi to odbranio. Uvek mora da traži opasniju poziciju u ratu…
Ni Legija u ovom slučaju neće ostati dužna. U zamenu, ona nudi avanturu, prijateljstvo i privilegiju. Legenda koja je skovana od jedinstevnih ljudi, kojima se dive Španci i stranci, živi koliko i ona. Legija je od osnivanja, pa do danas ostala jedinica prve linije. Uvek u epicentru sukoba. Ulaskom u redove Legije, kandidat može da se odluči između sledećih zaduženja: pešadija, artiljerija, inženjerija, veza i logistika. Legionarski principi i načela, zapravo je osnova i srž Legije. U tome i jeste tajna Legije – to je srž, nervi, duša i obred. U Legiji je ustanovljen princip religije, a njene molitve sastoje se u moralnim vrednostima kao što su: prijateljstvo, jedinstvo, pomoć, marš, patnja, nepoznavanje umora, prijateljstvo u ratu i pod vatrom. Disciplina, boj, smrt i ljubav prema zastavi, takođe su glavna načela. Svaki legionar mora da nauči da kontroliše svoje instikte i strah od smrti.
Ovaj legionarski „Oče naš“, koga svakodnevno iščitavaju oficiri mora da uđe u mozak svakom Legionaru. Ispisan na maloj knjižici u džepu svakog legionara, zakucan na vratima spavaonice ili na zidovima i u kapetanovoj sobi, sa obaveznim ukrasnim ramom, legionarska „zakletva“, svuda je i stalno prisutna – „Nikada se nećemo žaliti na umor, ni glad. Mi smo legionari. Patnja je naš saputnik“.
Kroz bogatu vojnu istoriju u Legiji je uvek najviše bilo Španaca, dok su manji broj činili stranci. Posle 1987, u nju više nisu mogli da idu stranci, a ime joj je promenjeno u španska Legija. Krajem devedesetih godina prošlog veka, španska vlada ukinula je obavezno služenje vojnog roka i ponovo su počeli da pristižu kandidati izvan granica Španije. Ovoga puta, to su bili stranci iz bivših španskih kolonija, oni kojima je španski jezik maternji (Južna i Latinska Amerika). Jedinu koji su još uvek dobrodošli u špansku Legiju, a nisu iz tih krajeva su Nemci, između 18 i 28 godina. Tradicija da se gaji nemački kult discipline i ratobornost, ostao je do dan danas…
I. Ž.

Legionarska zakletva
Duh legionara – jedinstven je i nema premca, slep i surovo agresivan i uvek zna da se bajonetom obruši na protivnika. Borbeni duh juriša sa najvećim elanom da se približu neprijatelju i probode ga bajonetom. On je ratnik. On izgara za borbom bez posustajanja, Uvek grabi napred.
Duh prijateljstva – sa svetom zakletvom da nikad ne ostaviš druga na bojnom polju, dok poslednji legionar stoji uspravno. Najuzvišeniji oblik prijateljstva.
Zakletva Duha prijateljstva između dvojice legionara – ublažavanje teškoća napornog života u ratu, prijateljska veza u kojoj svaki čovek postaje kao jedan, pakt za opštu korist, sigurna pomoć u svakom slučaju poništava individualnu sebičnost.
Duh jedinstva i pomoći – kad se začuje glas „K meni Legijo“, bilo gde, svi će poleteti kao jedan i po svaku cenu će braniti legionara koji zatraži pomoć.
Duh marševanja – legionar nikad neće reći da je umoran, dok se ne sruši od iscrpljenosti, a do tada će biti najbrži. On teži da bude šampion marševanja.
Duh patnje i izdržljivosti – legionar se nikada neće žaliti na umor, ni bol, ni žeđ, ni na neispavanost i obavljaće svoj posao. Ukopavaće se, vući topove, vozila, biće primećen, radiće.
Duh odgovora na zvuke borbe – kao jedan Legija će odgovoriti kad čuje zvuke borbe i danju i noću, uvek, uvek i bez da je data naredba. To je tajna pobede.
Duh discipline – legionar će revnosno obavljati svoju dužnost i pokorno služiti svaku naredbu.
Duh bitke – Legija će uvek pitati da se bori, bez smene, bez brojanja dana, meseci i godina. To je uvek bio i biće duh Legije.
Duh smrti – umreti u borbi to je najveća čast. Samo se jednom umire. Smrt dolazi bez bola i nije strašna kako se čini. Najstrašnije je živeti kao kukavica.
Zastava Legije – je najslavnija, jer je natopljena krvlju legionara
Svi legionari su hrabri – svaka nacija ima uzvišene trenutke, ali ovde je precizno pokazano da je ovaj grad najhrabriji. Legija je jedno telo, sastavljeno od ljudi iz svih gradova sveta, pokazuje ratničku vrednost svakoga. Legija je fuzija svega toga . Suma svih hrabrosti.
Živela Španija, živeo Kralj, živela Legija – To su poklici bitke i smrti. Španija je zemlja, Kralj je vrhovni komandant, Legija je sveto bratstvo. I ovi ideali koji žive u momentima sreće i momentima tuge pri ulasku u bitku i pri sahrani palih drugova.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još