„Operacija metla“

Zahvaljući uspesima koje je postigao u borbi protiv gerilaca u Malaji tokom prve polovine pedesetih godina prošlog veka, njihov osnivač i vođa Majkl Kalvert, od samog vrha britanske vojske izdejstvovao je odobrenje da Malajski skauti prisvoje ime najčuvenije specijalne formacije britanske vojske – Specijalne vazdušne službe, legendarnog SAS (Special Air Service) i tako postanu nastavljači njegove tradicije. Posle završetka Drugog svetskog rata, SAS pukovi su bili rasformirani, tako da su skauti nastavili tradiciju koja traje sve do danas. Prvo je formiran A skvadron (četa) SAS, kasnije B i C skvadron (sastavljen od vojnika iz Južne Afrike), a sredinom pedesetih godina formiran je i D skvadron. Spajanjem ova tri skvadrona (čete), formiran je 22. puk SAS. U januaru 1967. od samostalne gardijske padobrasnke čete formiran je i peti – G skvadron, čime je završeno formiranje specijalnog puka koji traje i danas i koji je nakon Malaje, prošao brojne bitke i ratove (Borneo, Oman, Severna Irska, Foklandi, Pustinjska oluja, Kolumbija, Balkan, Avganistan, Irak).
Do kraja 1954. u Malaji se isplatio dvostruki plan protivgerilske borbe – raseljavanje naselja sa ivice džungle kroz stvaranje „bezbednih sela“, uz istovremeni psihološko-propagandni rad na terenu, na pridobijanju „srca i umova“ lokalnog stanovništva i drugo – prodiranje borbenih timova specijalaca duboko u džunglu i napadi na gerilske snage i njihove baze. Već 1955. godine pobunjenici su shvatili da više nema načina da ponovo prošire ustanak u Malaji. Gerilski pokret je vremenom počeo da slabi, svake godine su bili u sve većem problemu. Prvi pregovori o miru u kojima su učestvovali i predstavnici gerilaca, počeli su 1955. i tada je već bilo kasno da se oni nametnu kao najvažnija politička snaga. Britanci su izvukli „tepih ispod nogu“ terorista i izbacili ih iz igre, tako što su u dogovoru sa drugim političkim snagama u zemlji, dali malajskom narodu ono što je želeo – nezavisnost.

Ali, sticanje nezavisnosti nije bio dovoljan razlog za vođu MNLA Čin Penga, da prekine oružane akcije, jer njegov cilj nije bila samo nezavisna Malaja, već i komunistički uređena. Sada su snage Čin Penga ostale trn u oku i novoj vladi u Kuala Lumpuru, predstavljajući ozbiljnu opasnost po bezbednost zemlje. Jedna od tih pretnji bio je Ah Hoi – saradnik Čing Penga, koji je komandovao jednom grupom u okviru MNLA. Ah Hoi je imao reputaciju okrutnog čoveka, koji je sejao strah svuda gde se pojavljivao. Prozvan je „ubica beba“ jer je jednom prilikom primorao ljude u jednom selu da ga pomažu i podržavaju, tako što je iz osvete ubio nerođeno dete u stomaku žene jednog doušnika, koji je sarađivao sa vlastima. Njegova gerilska grupa je delovala u močvarnoj oblasti Teluk Anson, oko 80 km severno od Kuala Lumpura. Kontrolisao je oblast bogatu pirinčanim poljima, što je značilo da ima pristup hrani, što mu je omogućavalo da nastavi s borbom.
Živeći u uverenju da je Malaja i dalje u britanskim rukama, nastavio je svoju gerilsku borbu, izraženu i kroz terorističke akcije i napade na plantaže kaučuka i njihove vlasnike, policijske stanice, predstavnike vlasti. Neko je morao da ga zaustavi u tom ubilačkom pohodu, pa je u akciju opet stupio britanski SAS. S obzirom da je potpukovnik Majkl Kalvert prekomandovan u britanske snage u Nemačkoj, zadatak da eliminiše Ah Hoija dodeljen je jednom od njegovih saradnika, majoru Hariju Tomsonu. Akcija je dobila šifrovani naziv „Operacija Metla“ (Operation Sweep), a mete su pored Ah Hoija bili i drugi članovi glavnog komiteta Komunističke partije, koji su bili „mozak“ operativnog dela gerilskog pokreta. Drugim rečima, morale su da se uklone vođe, kako bi se razbio glavni potencijal pobunjenika.
Prvi zadatak Tomsonovih ljudi je bio da locira i pronađe Ah Hoija i njegov štab. Obaveštajna služba je saznala da je njegova banda dobro zaštićena i utvrđena duboko u močvari, iza koje se nalazila gusta džungla. Ovom izazovu Tomson se suprotstavio SAS taktikom, koju je već primenio Kalvert – mali timovi, desantiranje i snabdevanje padobranima, logističke baze u džungli, prikradanje i efekat iznenađenja. Poenta je bila da se polako približe gerilcima pre nego što oni shvate da su sasovci blizu. Odnosno, da im ne ostave vreme za reagovanje.
Taktički element iznenađenja primenjen je tako što su gerilcima prišli s leđa, iz pravca džungle, a ne sa prednje strane iz močvare, odakle su ih Ah Hoijevi ljudi očekivali. Tako su gerilcima odsekli put za bežanje u džunglu, pa su morali da se izvlače i beže u suprotnom pravcu – rekom koja je oticala prema morskoj obali, gde nije bilo zaklona i gde su bili lakše uočljivi. Opet je primenjena Kalvertova logika – da se bude neobičan, razmišlja i deluje nekonvencionalno i da se približite neprijatelju na način kako ne očekuje! Sve u skladu sa jednim od pravila taktike SAS – „Uvek na teži način“ (Alwayas on the Hard Way). U januaru 1958, Tomson je dobio važno pojačanje, koje mu je olakšalo realizaciju zadatka – novi transportni avion Blackburn Beverley B-101. Pre njega, skakali su iz starog Daglasa DC-3 Dakota, u redu jedan iza drugog kroz bočna vrata i kao rezultat padobranci su formirali lanac i često promašivali mesto za spuštanje. Blackburn je, međutim, imao rampu i velika vrata na zadnjem delu, pa su vojnici mogli da skaču na svakih pola sekunde, tako da je za upola kraće vreme bilo desantirano više ljudi grupisanih na manjem prostoru.
U januarsko jutro 1958. godine, 70 specijalaca iz B skvadrona SAS ukrcalo se u dva aviona Blackburn Beverley. Prvom je komandovao mladi kapetan Piter de la Biljer, poznat po skraćenici „pi-bi“ (PB), koji će mnogo godina kasnije postati komandant 22. puka SAS, zatim general, komandant britanskih snaga u „Pustinjkoj oluji“ 1991. i jedan od najodlikovanijih oficira britanske armije. Drugu grupu je predvodio Hari Bosun Sandilend, iskusni narednik i ekspert za prežiljavanje i praćenje tragova u džungli.
Let je trajao kratko, oko 30 minuta, nakon čega su desantirani padobranima usred džungle. Jedan od vojnika je prilikom prizemljenja na koren mangrova bio teško povređen i bila mu je potrebna hitna medicinska pomoć, koja je mogla biti pružena jedino korišćenjem helikoptera za evakuaciju. Ali, nije bilo pogodnog mesta za sletanje, a to je značilo da je morao da se iskrči deo šume, što bi potrajalo satima i sigurno bi privuklo pažnju gerilaca. Kad je zahtev za evakuaciju povređenog stigao u mali štab majora Tomsona, koji je takođe bio smešten u džungli, znali su da cela operacija može biti ugrožena, jer gerilci mogu da čuju i opaze helikopter i prebace se na drugo mesto. Ali nisu imali drugog izbora – poslali su helikopter koji je preuzeo ranjenika, a timovi su nakon toga nastavili prodor u džungli prema planu. Na tom putu gazili su kroz duboku vodu punu pijavica, koje su im se lepile za kožu i sisale krv, komraci su bili nesnosni, ali su morali da se kreću dalje. Kiša je stalno padala, kapala sa visokog drveća i natapala odeću i opremu, svuda je bilo mokro i sparno, a usled znojenja dehidracija je bila jako izražena. Jednom rečju, iscrpljujući uslovi za vojnike.
Ipak, sasovci su vremenom razvili osećaj za prilagođavanje i boravak u džungli, tako što su usporavali svoje kretanje i aktivnosti, na ritam prirode. Polako, tiho i bez žurbe, oprezno i osmatrajući okolinu, krčeći pažljivo put. Dešavalo se da za osam sati kretanja pređu samo 100 metara, što je pokazivalo koliko je to bilo naporno. U naoružanju patrole, obavezno su bile i sačmarice pumparice, pogodne za blisku borbu, kakva je jedino i mogla da se vodi u džungli. Trećeg dana operacije „Metla“, kako bi povećali šanse da pronađu Ah Hoija, dve grupe sasovaca se razdvajaju i kreću u obuhvat gerilaca iz dva pravca, probijajajući se kroz gustu džunglu. Ali, ne kreću se stazama koje su napravili ljudi ili životinje, već ih zaobilaze, a drže se dalje i od rečnog korita. Kreću se u cik-cak liniji i uklanjaju tragove za sobom. Tim De la Biljera se tri dana probijao kroz močvaru, zbog čega su odeća i oprema počeli da buđaju i da se raspadaju.
Sedmog dana opreacije, shvatili su da niko, čak ni gerilci, ne mogu da istraju u ovim surovim uslovima, pa su se premestili na suvlju podlogu duž obale reke. Stalno su pratili tragove u džungli, kretali se oprezno i bez žurbe, primenjujući takozvano metodično patroliranje. U toku druge nedelje operacije, strpljenje i obuka su se isplatili – De la Biljerova grupa je naišla na ostatke nedavno napuštenog gerilskog kampa, obeleženog oklopima kornjača koje je neko skuvao i pojeo. To je bio prvi znak da su se približili Ah Hoiju i njegovoj bandi. Ovu vest su radio-vezom preneli majoru Tomsonu, koji je bio ubeđen da su gerilci pobegli kad su čuli helikopter, koji je evakuisao povređenog specijalca. Odlučio je da im preseku odstupnicu 16 kilometara nizvodno. Bez radio veze za Tomsona bi bilo nemoguće da koordinira timovima na terenu u osmišljavanju plana napada. Sandilandu je dao koordinate na mapi na kom pravcu da odseče Hoija.
Verujući da su teroristi u begu, SAS je znao da je samo pitanje vremena kada će ih pronaći. Kada se čovek kreće kroz džunglu, uvek ostavi neki znak. Može to da bude otkinuta grančica, nagnječeni žbun, opušak cigarete, otisak čizme na zemlji ili uznemirene životinje. Neka sitnica koju će dobar tragač da otkrije. Dvanaestog dana operacije „Metla“, Bosun Sandilend oprezno vodi svoju patrolu po Tomsonovim uputstvima, krećući se oprezno i polako kroz džunglu. Nema razgovora i smeha, lomljenja grana, uglavnom se sporazumevaju signalima rukama, očima i šaputanjem. Na kraju, ova oprezna i spora taktika se isplatila. Neopaženi, posle dvanaest dana probijanja kroz džunglu, naleteli su na jednog lokalnog domoroca iz plemena koje je živelo u blizini, koji im je dao važne obaveštajne podatke. Ispričao je da je video dvojicu gerilaca nekoliko kilometara nizvodno. Bio je to jasan pokazatelj da se približavaju Ah Hoiju i njegovoj grupi.
U ovoj završnoj fazi prilaska uporištu gerilaca, primenili su ključne veštine SAS – prikradanje i tišinu. Dok su neprimetno puzali ka meti, uočili su gerilce s druge strane potoka, na udaljenosti oko 45 metara. Prišli su još malo bliže, a onda su iznenada otvorili vatru. Jedan pobunjuenik je ubijen, dok je drugi pobegao u džunglu i sasovci su za njim odmah krenuli u potragu. Pratili su njegove tragove skoro 8 kilometara i oni su ih odveli do kampa, koji je već bio napušten. Ipak, uspeli su da prikupe korisne informacije i definitivno potvrde da su komunisti još u toj oblasti.
Petnaestog dana operacije, ubeđen da je blizu glavnoj meti i da može uhvatiti Ah Hoija, Tomson je zatražio i dobio pojačanje. Vojska i policija napravili su obruč oko područja močvare i zatvorili sve izlaze i ulaze. Tri dana kasnije, gerilci su počeli da se predaju. Tada je uhapšena i jedna saradnica Ah Hoija, koja je priznala patroli SAS da je njihova grupa ostala bez hrane. Ali, nije htela da oda skrovište Ah Hoija. Zato je Tomson odlučio da blefira – rekao je ženi da će bombardovati kamp za 48 sati ako se ne predaju, iako nije znao gde se nalazilo skrovište Ah Hoija. Blef je ovog puta „upalio“ – saradnica se vratila u džunglu da ubedi vođu da se preda. Teroristi su toga već i sami bili svesni – bili su opkoljeni, bez mogućnosti izvlačenja, a sada su Britanci još i zapretili da će ih bombardovati. To je za njih bio „kraj igre“ u kojoj su Britanci na kraju pobedili. Sutradan, tačno 21 dan od kako je počela „Operacija Metla“, petoro gerilaca se predalo patroli SAS, a među njima je bio i glavna meta i vođa Ah Hoi, koji se prerušio – nosio je žensku svilenu jaknu i slamnati šešir.
Za majora Tomsona i ostale sasosvce to je bio sjajan ishod, operacija je bila kulminacija svega što je SAS naučio i primenio u Malaji, tokom višegodišnje antigerilske borbe u suzbijanu situacije vanrednog stanja (Malayan Emergency). Bio je to izuzetno težak teren, kišovit, vlažan i sa velikim sparinama, prošaran močavarama punim komaraca, pijavica i drugih insekata i zmija, sa retkim suvim površinama, što je predstavljalo najteže okruženje za akciju. U narednih nekoliko godina poraženi i preostali teroristi su okončali svoju borbu: neki su se predali vlastima, drugi su umrli od gladi i bolesti u džungli, treći su pobegli u Tajland, četvrti su bacili oružje i vratili se normalnom životu, priključivši se seoskim naseljima. Tako je završen dvanaestogodišnji neobjavljeni rat u Malaji, a SAS se preselio na novo krizno područje u blizini – ostrvo Borneo (kriza trajala od 1959. do 1969. godine), gde je takođe buknuo ustanak i na kome su primenili i usavršili protivgerilsku borbu iz Malaje.
D. DŽAMIĆ