Predsednikovi agenti

Tek kada je ušao u predsednički avion „Air force one“, da bi se vratio kući, predsednik SAD Džordž Buš saznao je da nije sve bilo tako prijatno kao što je izgledalo, dok mu je masa oduševljeno klicala na Trgu slobode u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije (10. maja ove godine). Saopšteno mu je da je u blizini tribine, na kojoj se nalazio sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, pronađena ručna bomba bačena iz publike! Domaćini nisu hteli da kvare spektakl, pa su goste o eksplozivnoj napravi informisali – tek pred njihovo poletanje za Vašington. Zajednički propust bezbednjaka koji su kontrolisali dolazak na miting, tako da se činilo da ni muva ne može da im promakne, odmah je minimaliziran konstatacijom da „predsednici nisu bili u opasnosti, jer bomba, iz sovjetskog perioda, nije bila aktivirana“. Bomba je poletela iz okupljene mase u pravcu bine, do koje, međutim, nije stigla, već se srušila na glavu desetogodišnjoj devojčici, na 30-ak metara od visokih zvanica, a zatim pala na zemlju.
Gruzijska policija, u saradnji sa američkim agentima, odmah se dala u istraživanje slučaja i otkrivanje atentatora. Posredstvom medija, 18. jula objavljeno je više fotografija osumnjičene osobe, dobijenih sa američkog satelita, koji u stopu prati kretanje predsednika SAD. I ubrzo posle toga, policija je dobila informaciju o identitetu napadača. Otkriveno je i gde stanuje, pa je specijalna policija krenula u akciju, 20. jula. Radi se o Vladimiru Arutjunjanu (27), koji je živeo u naselju u okolini Tbilisija.
Međutim, prilikom hapšenja, pružio je otpor i ubio načelnika Antiterorističkog centra MUP Gruzije. Pokušao je i da aktivira bombu, ali mu je ispala iz ruku. Ipak, u razmeni vatre sa policijom ranjen je i savladan, a potom prebačen u bolnicu, gde je operisan. U zgradi u kojoj je živeo sa majkom, pronađene su komponente za izradu eksplozivnih naprava. Prema mišljenju eksperata, da je bio bliži bini i da je bomba eksplodirala, predsednik Buš bio bi izložen smrtnoj opasnosti, bez obzira što su ga okruživali agenti.
Tajna služba (US Secret Service), predstavlja jednu od najstarijih policijskih i bezbednosno-obaveštajnih ustanova u SAD. Njen osnovni zadatak, još od osnivanja 1865, bio je otkrivanje i hapšenje falsifikatora i rasturača falsifikovanog novca, i počinilaca drugih krivičnih dela iz oblasti finansija. Međutim, svetsku slavu i publicitet, Tajna službe stekla je zbog svoje najbitnije funkcije: zaštite ličnosti predsednika i drugih najviših Vladinih funkcionera. Ovaj zadatak posebno dobija na važnosti, ako se ima u vidu da istorija SAD obiluje primerima, više ili manje uspelih atentata na njihove predsednike. Ovome treba dodati i današnje težnje mnogih svetskih terorista, da se dočepaju glave predsednika najmoćnije zemlje na planeti.

Prvi pokušaj ubistva američkog predsednika zabaležen je znatno pre osnivanja Tajne službe 1835, prilikom boravka tadašnjeg predsednika Endrju Džeksona u zgradi Kapitola, u Vašingtonu. Tom prilikom, jedno umobolno lice iskočilo je iz mase posetilaca na hodnik i u predsednikove grudi uperio staromodni pištolj, ali je oružje zakazalo. Napadač je brzo potegao drugi, moderniji pištolj, povukao okidač – ali je i ovo oružje zatajilo. Posle nekoliko sekundi, čovek iz pratnje, član predsednikove partije, prišao je atentatoru, oduzeo mu oružje i predao ga policiji. Oba pištolja u policiji podvrgnuta su testiranju, radilo se o trenutnim zastojima, koji se retko dešavaju, što govori da je samo brza i efikasna intervencija partijskog simpatizera spasila život predsedniku.
Drugi atentat dogodio se u martu 1865, prilikom inauguracije Abrahama Linkolna, na njegov drugi predsednički mandat. Napadač je bio Džon Vilks Bot, koji je neuspešno pokušao da ubije Linkolna u predsedničkoj povorci. Ali, zato je u drugom pokušaju, 14. aprila iste godine, bio uspešan. Dok je Linkoln sa suprugom i prijateljima gledao predstavu u Fordovom pozorištu u Vašingtonu, Bot je iskoristio priliku i sa skrivenim pištoljem Derringer i nožem u džepu, došao u blizinu predsednika, i ubio ga hicem u glavu.
Predsednik Džejms A. Garfild bio je sledeća žrtva atentatora 1881. Zatim je 1901, ubijen i predsednik Vilijam Mek Kinli. Svi ovi događaji uticali su da se administracija i Kongres konačno opredele, i donesu zakone koji će dati ovlašćenja upravo Tajnoj službi, da stalno štiti život predsednika SAD i drugih važnih ličnosti. Ali, i pored svih napora na tom planu, u drugoj polovini 20. veka dogodilo se ubistvo Džona Kenedija 1963, u Dalasu. A zatim i pokušaj ubistva Ronalda Regana 30. marta 1981, u vreme njegovog drugog, predsedničkog mandata.

Prvobitno, delokrug rada Tajne službe bio je otkrivanje i hapšenje falsifikatora kovanog novca, zbog čega je i formirana u okviru Državnog trezora SAD. Osim poslova kriminalističke i istražne prirode, pripadnici Tajne službe, već na početku rada, dobijali su i zadatke istraživanja i drugih prevara i zločina, protiv Vlade i najviših državnih funkcionera. Zvanično, ovlašćenje da štiti ličnost predsednika SAD, Tajna služba konačno je dobila 1903. Ali, njeni agenti su i 1901, obavljali poslove zaštite predsednika, kod kućei u inostranstvu.
U junu 1913, Kongres je zakonski ovlastio Tajnu službu da štiti, pored aktuelnog, i novoizabranog predsednika, koji još nije stupio na dužnost. A 12. juna 1917, Kongres dalje proširuje nadležnost Tajne službe na zaštitu članova uže porodice predsednika. Nova era Tajne službe počinje 16. jula 1951, kada je tadašnji predsednik Hari Truman potpisao Zakon Kongresa, kojim su u američko zakonodavstvo uneta osnovna ovlašćenja i nadležnosti Tajne službe, a sadržavala su, pored dotadašnjih i dva nova ovlašćenja: za obavljanje hapšenja na osnovu naloga i ovlašćenje za nošenje vatrenog oružja. Naravno, ovo nije značilo da agenti službe i do tada nisu hapsili i nosili vatreno oružje, naprotiv. Ali novim Zakonom, Tajnoj službi na tom planu data su specijalna ovlašćenja.
Straža u Beloj kući
Još od donošenja Zakona Kongresa iz 1951, u okviru tajne službe dugo godina funkcionisale su organizacione celine: Ispostava za Belu kuću, Odsek za zaštitu ispitivanja, Terenski uredi (bilo ih je 57 širom SAD) i Glavna uprava (administracija).
Ispostava za Belu kuću direktno je bila odgovorna za obezbeđivanje predsednika i ostalih ličnosti (njegova porodica i najbliži saradnici), koje su potpadale pod zaštitni režim. Ispostava je bila neprekidno angažovana na čuvanju, po principu telesne straže, bez obzira da li je predsednik u Beloj kući ili na nekom putovanju u SAD ili inostranstvu. Ispostava za Belu kuću i dalje obavlja svoje dužnosti, samo reorganizovana u okviru Tajne službe.
Odsek za zaštitna ispitivanja, bio je odgovoran za vođenje istraga i ispitivanja svih pretnji upućenih predsedniku. Kroz rad Odseka ispoljavala se preventivna funkcija službe na otkrivanju i sprečavanju svih oblika pretnji i ugrožavanja štićenih osoba. Odsek je posedovao izuzetno bogate kartoteke sa podacima o ličnostima koje bi mogle da upute pretnju, a vršena je i specijalizacija kadrova za posebne dužnosti (analiza rukopisa i posebnih reči i fraza u upućenim pismenim pretnjama, analiza pretećih telefonskih poziva, paketa i poklona predsedniku i slično). Procenjuje se da je Odsek za zaštitna ispitivanja, obrađivao godišnje blizu 2.000 slučajeva raznih pretnji, upućenih predsedniku SAD. Odsek se angažovao i na ispitivanju sumnjivih osoba koje se pojavljuju u blizini Bele kuće i drugih objekata, u kojima u tom momentu boravi predsednik.
Terenski (distriktni) uredi Tajne službe zaduženi su za planiranje i obezbeđivanje svih puteva i područja kojima će se kretati predsednik, kao i za izučavanje biografija svih lica koja će doći u kontakt sa predsednikom na datom području (prijemi, posete, radni sastanci i sl.).
Standardan postupak je da poseban tim agenata Tajne službe (izvidnica) unapred pretražuje i osmatra svako od mesta na koje dolaze osobe koje se štite. Na osnovu tih analiza, odlučuje se o broju ljudi, opremi, bolnicama i evakuacionim putevima za hitne slučajeve, opasna i kritična mesta koja se posebno pokrivaju. U pripravnosti se drže lokalni vatrogasci, spasioci i druge javne službe, a uspostavlja se i privremeno komandno mesto, sa neophodnom komunikacionom i drugom opremom (uključujući i satelitsku podršku, kao što je bilo i u Gruziji). Podrška vojske, federalne (FBI), državne i lokalne policije (ako je poseta na teritoriji SAD), takođe je veoma značajna. Svi zajedno, čine kompleksan sistem obezbeđenja, sastavljen od nekoliko prstenova, koji je posebno pojačan posle terorističkih napada, 11. septembra 2001.
S obzirom na stalno povećavanje obima poslova i zadataka, učinjene su određene izmene u strukturi organizacije. Tajna služba sada ima sledeće organizacione celine: Centralnu upravu (kojom rukovodi direktor, u okviru koje je i odeljenje za Belu kuću), sedam odseka i 115 distriktnih (terenskih) ureda u SAD i šest u inostranstvu (Bangkok, Bon, Rim, London, Manila i Pariz). Moguće je i da je posle 11. septembra 2001, otvoren još neki ured u inostranstvu.

Tajnoj službi pripadaju i specijalna blindirana vozila za prevoz visokih zvaničnika i gostiju. Upotreba specijalno modifikovanih „kadilaka“ za prevoz američkih predsednika ima dugu tradiciju. Ovom renomiranom američkom proizvođaču automobila, najpre se obratio Vudro Vilson, koji se u „kadilaku“ prvi put vozio prilikom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Njegov primer, potom, sledili su i drugi predsednici SAD.
Prilikom predsedničke inauguracije 20. januara 2005, na početku svog drugog mandata, Džordž Buš mlađi prvi put se vozio u novoj predsedničkoj limuzini (specijalna verzija modela DST), zamenivši dotadašnju, takođe Kadilak model De vil, napravljenu 2001. Stručnjaci tvrde da je, ako se izuzmu vojna oklopna vozila, najsigurnije prevozno sredstvo današnjice, ova limuzina predsednika SAD. Karoserija je, prema tradiciji, lakirana crnom bojom, vredna oko 3,5 miliona dolara, debljine lima između 20 i 30 cm, a ispod nje se krije zaštita od čeličnih i kompozitnih ploča. Višeslojna stakla debela su 6 cm. Donji deo automobila posebno je ojačan, da može da izdrži eksploziju mine, a opremljen je i rezervoarom, koji ne može da eksplodira.
Glavni cilj konstruktora bio je da se očuva mobilnost u svim uslovima, pa su zato hladnjak, akumulator i motor zaštićeni gotovo koliko i sam predsednik. Gume, odnosno pneumatici, mogu da se „kotrljaju“ i sasvim izduvani, a za svaki slučaj obruč felni je dodatno ojačan, kako bi vozač mogao da upravlja čak i kada u potpunosti ostane bez guma, a da se ipak kreće brzinom od 100 km/h. U auto su ugrađeni posebni uređaji za satelitsku komunikaciju i navigaciju (GPS) i uređaj za noćnu vožnju bez svetala. Jer, specijalna infracrvena kamera snima put ispred vozila i tako dobijenu sliku projektuje na „šoferšajbnu“. Tu su još i filteri za vazduh (ABH zaštita) i signalizatori za ispaljene rakete. Da se vodi računa i o najsitnijim detaljima, govori i podatak da se u vozilu nalaze rezerve krvi, sa krvnom grupom koju ima predsednik.
D. DŽAMIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još