Prethodnica vazdušnog desanta

Padobranski izviđači (Para Pathfinders) su specijalna izviđačka jedinica britanske 16. vazduhoplovne jurišne brigade, koja vrši zajedničku obuku sa britanskim specijalnim jedinicama. Poslednjih godina imali su izuzetno teška angažovanja u Avganistanu i Iraku, gde su dokazali sjajnu reputaciju.
Ova jedinica je osnovana u proleće 1942, u punom jeku Drugog svetskog rata, kao 21. Nezavisna padobranska četa. Inicijativa za njen nastanak došla je od general-majora Ser Frederika Artura Montagjua „Boj“ Brauninga, a njen prvi komandir je bio major Džon Lander. Od samog početka pred kandidate su postavljeni visoki standardi obuke i psihofizički zahtevi. Tražilo se besprekorno rukovanje najširim spektrom savezničkog i nemačkog naoružanja, vođenje borbe jedinice kao celine, ali i u manjim grupama i individualno. Poseban akcenat je bio na znanjima vezanim za navigaciju, upotrebu mapa, signaliziranje, inžinjerske radove… Naročito se cenila inicijativa i snalažljivost na terenu u najtežim uslovima, što je sve karakteristika i današnjih, savremenih specijalnih jedinica. To je bilo potrebno, zato što je četa imala zadatak, da na mesto spuštanja padobranskog desanta stigne pola sata ranije i pripremi teren za dolazak većih snaga.
Hrabrost i borbenost
Pripremiti teren, ne znači samo obezbediti mesta za spuštanje transportnih jedrilica sa vojnicima, opremom ili vozilima, već obezbediti i signalizaciju mesta spuštanja, izvršiti izolaciju mesta spuštanja i ako je potrebno, stupiti u borbu sa protivničkim snagama za odbijanje desanta. U najzapaženije akcije spadaju desanti na Siciliji, Italiji, posebno u Normandiji i neuspešnoj operaciji „Market Garden“, tj. arnhemskom desantu. Hrabrost i borbenost, naročito tokom poslednje operacije, izmamila je možda i najlepši kompliment, koji su dobili od Ser Frederika Artura Montagjua „Boj“ Brauninga, da su „neprevaziđeni od bilo koje jedinice na svetu“.
Posle Drugog svetskog rata, jedinica je više puta reorganizovana i njen sastav je brojčano menjan, ali je sve vreme zadržala naziv „Vod“. Čak joj je i ime promenjeno, u Guards Independent Parachute Company, odnosno Gardijska nezavisna padobranska četa. Ova jedinica je ukinuta 1976, ali je ponovo formirana 1985. Od tada je egzistirala, ali se osećao veliki nedostatak sredstava, jer se vrlo teško uklapala u ograničeni vojni budžet Velike Britanije, koji je najviše izdvajao za Ratnu mornaricu i naročito, nuklearne snage. Ipak, 1997, mukama je konačno došao kraj. Završen je Hladni rat i pojačan akcenat na specijalne jedinice, preko potrebne u mnogobrojnim lokalnim sukobima. Od tada, padobranski izviđači su bili ključni faktor i prva jedinica koja je stupala na nepoznatu teritoriju.
Među prvim akcijama je bila prethodnica britanskom 1. Bataljonu pešadije, tokom ulaska na Kosovo i Metohiju 1999. Angažovani su u Sijera Leoneu 18 meseci kasnije, gde su se u više navrata sukobljavali sa tzv. West Side Boys, odnosno „momcima sa zapada“. Ova grupa bila je čuvena po brutalnosti i akcijama pod uticajem alkohola i droga. Posle 11. septembra 2001, terorističkog napada i rušenja kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i objavljivanja rata terorizmu, odnosno podršci britanskog premijera Tonija Blera Džordžu Bušu, padobranci-izviđači su poslati u Avganistan. Među prvima su pripremili teren za dolazak većih snaga: prvo u Bagram, a onda i u Kabul. Po ulasku, obavljani su zadaci izviđanja do 2002, kada su vraćeni u Britaniju, na pripreme za najveće angažovanje u novijoj istoriji: intervencija u Iraku. Iako su u ovoj akciji mogli da računaju na širu podršku, pojavili su se problemi vezani za naoružanje. S obzirom da nisu bili zadovoljni pouzdanošću standardnih britanskih jurišnih pušaka SA80A1, naročito u pustinjskim uslovima, u Avganistanu su korišćene uglavnom američke M16 i nemačke G3. Posle prevashodno njihovih žalbi, proizvedena je poboljšana varijanta SA80A2, koju su, posle izjave visokih vojnih oficira, „ako su dobre za vojsku, dobre su i za izviđače“, ipak morali da prihvate.
Misija u Iraku i Avganistanu
Izviđači su u ovoj operaciji učestvovali od samog početka, 2003. i to u sadejstvu sa američkim kolegama, u Zapadnoj pustinji i naftnim poljima, zapadno od Basre. Iako su ova dejstva bila zahtevna, nisu se u potpunosti uklapala u zadatke koje obično izvršavaju. A onda, pročula se vest da se sprema povratak u Avganistan i konačno, prilika da suočeni sa fanatičnim talibanima, pokažu šta mogu.
Ovo angažovanje počelo je 2006, u sadejstvu sa američkim specijalnim snagama. Pripremali su teren za dolazak britanske operativne grupe, za koju su predstavljali „oči i uši“ na terenu. Ta uloga podrazumevala je ispitivanje jakih i slabih strana talibana i „skidanje“ njihove strategije, radi boljeg razumevanja protivničkog načina borbe. Operisali su na samom jugu Avganistana, u timovima od po dvadesetak vojnika na Land Roverima. Ove operacije izviđanja i špijunaže, obavljane su sa zalihama vode i hrane za pet dana, posle čega su snabdevani iz vazduha, tako da su izviđači na terenu, u akciji bili praktično nedeljama. Najveći problemi što se opreme tiče, vezani su za same Land Rovere: sa mitraljezima 7,62 i 12,7 mm, opterećeni vojnicima, zalihama i opremljeni posebnom protivminskom zaštitom, postajali su preteški i počeli su se javljati kvarovi, naročito na menjačima. I peskovit teren je u određenom broju slučajeva predstavljao nepremostivu prepreku. U rejonu Gereška i Sangina, pripremali su dolazak borbene grupe 3 PARA, a posle toga su krenuli na sever, na zadatke izviđanja. Tokom ovih akcija, bilo je mnogo iskušenja, od sukoba sa avganistanskom policijom (takođe protivnici talibana), nakon što su ih policajci napali i izjavili da su za Britance, pomislili da su talibani. Na kraju se pokazalo da su policajci, ustvari, bili infiltrirani talibani. Posle toga, izviđači su skoro danonoćno bili u borbama sa talibanima, s obzirom da su duboko na njihovoj teritoriji. Zahvaljujući sjajno rešenom snabdevanju iz vazduha, municije, hrane i vode, uglavnom nikad nije manjkalo. Ponovo im je dat zadatak da identifikuju i pripreme mesta za sletanje ili izbacivanje tereta i opreme za transportne avione C-130 Hercules i helikoptere. Čim su krenuli na sever, ponovo su došli na udar talibana, ali je zadatak, ipak, u potpunosti izvršen.
Žestoki okršaji sa talibanima
U julu 2006, deo snaga je upućen u nestabilni region Helmand. Tu su 24 pripadnika padobranskih izviđača, dobili zadatak da na nekoliko dana zamene 150 američkih regularnih pešadinaca u provinciji Helmand u Avganistanu, tačnije mestu Musa Kaleh, starom utvrđenju, bez izvora vode i namirnica. Kako su stara utvrđenja u Avganistanu još uvek u upotrebi i predstavljaju policijske ili vojne baze, odnosno simbol moći države, Musa Kaleh je bio od izuzetnog psihološkog, ali i strateškog značaja za novoformiranu Karzaijevu vladu. Na taj način je dokazana podrška vladi, kao i podizanje morala i vere lokalnog stanovništva. Sticajem okolnosti, zbog hroničnog nedostatka ljudstva, zamena je zakasnila i Britanci su morali na tom mestu da se zadrže čak 56 dana! Kada su talibani od doušnika saznali da položaj brani samo 24 vojnika, odmah su preduzeti žestoki napadi. Oni su bili konstantni, sa danonoćnim naizmeničnim razaranjem minobacačkom paljbom, bestrzajnim topovima i ručnim bacačima RPG-7 i jurišima pešadije. Situacija u Musi Salehu bila je katastrofalna, sa malo hrane i vode, što je izviđače nateralo da kopaju i potraže vodu u suvom pusinjskom tlu. Vojnici su omršavili, pustili brade, odbacili uniforme i pokušali da se (mora se priznati sa priličnim uspehom), stope u lokalno stanovništvo. Konačno, situacija se nešto popravila kada je Danska izviđačka jedinica stigla i pomogla Britancima. Tokom akcije, nijedan taliban nije prišao ni blizu tvrđavi. Pored jurišnih pušaka, mitraljeza i ručnih bacača, Britanci su imali na raspolaganju i podršku avijacije – Harriera. Posle ovog pakla, jedan padobranac je prokomentarisao: „Čitava akcija je bila jednostavno sjajna, teška i zahtevna, ali fantastična!“.
S. BALOŠ
Regrutovanje i obuka
Uprkos činjenici da su padobranski izviđači jedinica koja formacijski pripada Kopnenoj vojsci, ljudstvo se regrutuje od pripadnika Kraljevske mornarice (Royal Navy), Kraljevskih marinaca (Royal Marines) i Kraljevskog vazduhoplovstva (Royal Air Force). Početna selekcija vrši se u periodu od šest nedelja i sadrži slične kriterijume, kao i selekcija za SAS: fizička sposobnost, gađanje, navigacija, izdržljivost i ponašanje posle zarobljavanja i ispitivanje. Fizička sposobnost podrazumeva testove trčanja pod opterećenjem, između ostalog i trčanje sa teretom od 20 kg na 13 km. Posle početne selekcije, sledi intenzivna obuka i uvežbavanje, uključujući vrlo napredni HALO kurs (High Altitude Low Opening – iskakanje sa velike visine i otvaranje padobrana blizu zemlje) u SAD, kao i obuku u znanju jezika i prvu pomoć.