Šahovska partija
Na samom početku operacije „Iraqi Freedom“, u proleće 2003, za dva narednika iz 3. bataljona 7. čete marinaca, Joshuu Hamblina i Owena Muldera, put u Bagdad je bio vrlo dug. Više dana i noći borbi sa iračkim zasedama, blokadama puta, uz samo nekoliko sati sna tokom 24 časa, uz stalne uzbune, sa najavama napada bojnim otrovima i pod nesnosnim pustinjskim suncem, šlemom i pancirom, ostavile su trag na dva momka. Po dolasku na periferiju Bagdada, činilo se da konačno mogu da pokažu ono za šta su se i obučavali – izviđanje, uz, prema potrebi, precizno gađanje protivnika iz snajperskih pušaka M40. Hamblin je nosio M40 A2 sa dnevno-noćnim nišanom AN/PVS-10, dok je Mulder imao M40 A1 sa optikom Unertl 10 x i naočare za noćno osmatranje. Bili su stacionirani u bivšoj vojnoj bazi iračke vojske „Al Rashid“. Kada su Amerikanci zauzeli bazu, pretpostavili su da bi Iračani mogli da pokušaju da ih iznenade. Hamblin i Mulder su zauzeli položaj na jednoj višoj zgradi, a sa svake njihove strane nalazili su se utvrđeni odbrambeni položaji marinaca. Tako je počelo…
Prve noći, irački vojnici su stigli u pik-apu, koji je stao na oko 400 m od baze. Za nekoliko sekundi, Iračani su napustili vozilo i otvorili vatru iz AK-47. Već sledećeg trenutku, Hamblin i Mulder su stupili u dejstvo. Hamblin je preciznim hicem pogodio vozača, a Mulder drugog vojnika. Preostali vojnici koji su pokušali da sklone pogođene borce, padali su pod vatrom dvojice snajperista. Napad je ubrzo prestao. Prilikom povlačenja Mulder je pogodio još jednog vojnika na daljini od 400 m. u toku dana usledio je novi napad sa daleko većim brojem ljudi. Za nekoliko minuta, dvojica snajperista su neutralisali 13 iračkih vojnika. Ubrzo, Iračani su primenili novu taktiku. Dovezli su pik-apove, bez vojnika, u zadnjem delu su bili sanduci. Snajperistima je posebno bila sumnjiva crvena Toyota. Dok je Mulder pogodio vozača, Hamblin je smestio precizan hitac u zadnji deo, nakon čega se vozilo zapalilo. Tada je usledilo aktiviranje raketnih motora ručnih bacača RPG-7, koji je uzrokovao da se projektili bukvalno razlete na sve strane, aktivirajući se pri udaru u okolne zgrade. Pristigle su još snažnije protivničke snage i razvila se žestoka borba. Iračani su pokušavali da uz pomoć RPG-7 nanesu gubitke Amerikancima a projektili su pogađali blizinu mesta gde su ležali snajperisti. U borbu su bili uključeni i ukopani marinci. Snajperisti su funkcionisali kao švajcarski sat – broj njihovih žrtava se povećavao. Posle tri dana, uspeli su da odspavaju samo četiri časa. Usledila su još tri dana borbi. Konačan bilans – 32 mrtva protivnika! Tokom istorije, snajperisti su pokazali da predstavljaju apsolutno „najrentabilnije sredstvo“ kopnene vojske. Procene govore, da je za svakog ubijenog vojnika tokom Drugog svetskog rata potrošeno preko 25.000 metaka. U korejskom ratu je ova cifra udvostručena, dok je u Vijetnamskom ratu, američkim vojnicima bilo potrebno neverovatnih 250.000 metaka, pre svega zbog uvođenja automatskih pušaka M-16 i prekomerne potrošnje municije! S druge strane, prema zvaničnim podacima, snajperisti-izviđači, operišući u parovima, vrlo često potpuno nezavisno od ostatka jedinice, postizali su neuporeivo bolje rezultate – na svakog ubijenog vojnika ispaljivano je je u proseku 1,3 metka (cena snajperskog match metka iznosila je 36 centi). U Vijetnamskom ratu, njauspešniji američki snajperisti su bili narednik Carlos Hathkock sa 93 i Chuck Mawhinney sa 104 ubijena protivnika. Pored toga, vrlo je važan i psihološki efekat, najbolje ilustrovan primerom narednika Carlosa Hathkocka i njegovog osmatrača Johnya Burkea, koji su tri dana držali u blokadi četu Severnovijetnamaca! Ubili su desetine vojnika i tek kada im je ponestalo municije pozvali su „u pomoć“ artiljeriju. I drugi primeri su pokazali vrednost snajpera – snajperista Chuck Mawhinney je dok su SevernovijetnamcI prelazili reku, puškom M14 opremljenom vrlo rudimentarnom optikom, među prvima dostupnim u tom ratu uspeo da ubije 16 protivničkih vojnika.
Prvi snajperi u Marinskom korpusu SAD pojavili su se u toku Drugog svetskog rata, kao rezultat iskustava sa evropskih ratišta. Kako su marinci bili angažovani protiv Japanaca na Pacifiku, tu su se pojavili i njihovi prvi snajperisti, tačnije, snajperisti-izviđači. Tipičan primer je kaplar Ernest Brydon. On i njegov osmatrač, bili su angažovani tokom bitke za Bouganville. Puškom Springfield, opremljenom optikom uspeli su da posle dužeg „vrebanja“ ubiju japanskog oficira, posle čega je Brydon neozbiljno pretrčao 400-500 m i od Japanca uzeo njegovu katanu i puška i mač još i danas krase zid njegove kuće. Do Vijetnama, snajperisti su postali prilično zapostavljeni. Znalo se ko su najbolji strelci među marincima, ali puške nisu bile opremljene optičkim nišanima i snajperska obuka skoro da nije ni postojala. Već u prvim borbama u Vijetnamu, postalo je jasno da snajperisti protivničke strane „odrađuju“ sjajan posao i da marinci pod hitno moraju da počnu da se obučavaju u tom pravcu. Čast da počne snajpersku obuku pripala je kapetanu Robertu Russelu, koji je prvu snajpersku školu osnovao u Da Nangu, sredinom 1965. Odatle su se krajem godine snajperisti slali u jedinice prve borbene linije. Tokom obuke i kasnije, Russel je morao da se snalazi kako je god umeo. Prve puške koje su korišćene uopšte nisu bile snajperi već stanardne poluautomatske puške M14. Kasnije su nabavljane puške Winchester Model 70, poznate kao puške namenjene za lov na jelene, kao i stare M1C i M1D, iz doba Korejskog rata. Nedostatak snajperskih pušaka je bio veliki, da su oficiri poslani na Okinawu sa zadatkom da kupe bilo koju lovačku pušku „razumne“ snage i odgovarajuću optiku.
Ipak, najbrojnije su bile Winchester M70 sa optikom Lymann 77A, dok su osmatrači koristili durbine Lymann Super Target Spot. Kasnije se kao daleko pogodniji pokazao optički nišan Unertl, koji je sa puškom M70 i boat-tail municijom .30-06 zrna od 180 grs (11,7 g) dao vrlo pogodno snajpersko oružje. Ovim oružjem je bio opremljen i legendarni Hathkock. Puške M70 su bile prilično intenzivno korišćene, što za obuku, što u akcijama, tako da je morala da bude pronađena zamena. Posle testiranja više modela pušaka i optičkih nišana, došlo se do zaključka da bi vrlo pogodna bila Remington Model 700 sa optikom Refield 3×9, ali sa standardnom municijom 7,62 mm NATO, kako bi bila zamenljiva sa puškama M14 i mitraljezima M60. Osim toga, 1970. je osnovana snajperska škola u Quanticu, koja se oslanjala na iskustva i instruktore iz Vijetnama. U ovoj fazi stvorena je i kastom puška, koja je koristila osnovu Remington 700, cev od nerđajućeg čelika marke „Atkinson“, oslonac za rame „MacMillan“ od fiberglasa i sistem za okidanje Winchester. Tako je nastala puška M40 A1, za koju je ispitan veliki broj optičkih nišana, gde se iskristalisala upotreba nišana Unertl 10x, koji se još uvek koristi. Radi se o vrlo otpornom uređaju stvorenom za najrazličitija podneblja, koji obezbeđuje upotrebu do daljine 1000 m. Program zamene M40 A1 pokrenut je 1996. i tako je stvorena puška M40 A3, sa dvonošcem Harris, šinom za dodatne uređaje i novim osloncem za rame MacMillan A4, podesivim po dužini i visini. Moguća je upotreba različitih dodataka (razbijač pucnja i noćni nišani) koji obezbeđuju mogućnost gađanja ciljeva i do 300 m, skoro kao po danu. Municija je takođe nova, M118 LR sa zrnom mase 175 grs (11,3 g).
Poslednjih godina „u modi“ su i teške snajperske puške: Barret M107 SASR mase oko 10 kg, sa okvirom kapaciteta pet ili deset metaka i optikom „Leupold“ i „Unertl“. Ove puške se koriste za dejstvo po vozilima, letelicama na stajankama i uništavanje improvizovanih eksplozivnih sredstava. Međutim, oprema ništa ne predstavlja ako strelac nije na visini zadatka. Danas se obuka najboljih strelaca među marincima, koji su poznati po žestokoj obuci u gađanju sprovodi u tri škole. Prva je kamp Lejune u Kaliforniji, druga u kampu Pendelton u Severnoj Karolini, a treća u kampu na Havajima. Škola za instruktore je u Quanticu u Viržiniji. Posle obuke u ovim školama, Marinci odlaze u jedinice, u zemlji ili inostranstvu, kao što su angažovane trupe u Iraku i Avganistanu. Pored obuke u preciznom gađanju pod različitim uslovima, snajperisti se vrlo ozbiljno obučavaju i u izviđanju, koje je često još važnije nego gađanje protivničkih vojnika i oficira. Zasad, snajperisti u Avganistanu su ubili stotine protivničkih vojnika, a njihov efekat je toliko izražen da su talibani ucenili njihove glave na vrlo visoke sume. Ulažu se napori da se u zasedama uhvate snajperisti i zapleni njihova oprema, ali za sada su ti rezultati vrlo slabi, a čak i ako im uspe da zarobe snajperistu, zaplenjena oprema teško može da koristi bilo čemu bez znanja, veština i reputacije samog čoveka-snajperiste.
R.K.
