Sinovi pustinje

Kada se pomene Katar, prve asocijacije su – nafta, bogatstvo, Arabijsko poluostrvo… Ova malena država-emirat, sa oko milion stanovnika, raspolaže rezervama nafte za narednih 100 godina i zahvaljujući eksploataciji „crnog zlata“ svrstava se u deset najbogatijih zemalja na svetu. Ipak, to joj ne dozvoljava da ignoriše bezbednosne pretnje koje mogu da dođu iz okruženja. Katar je smešten u četvorouglu, na važnoj raskrsnici Srednjeg istoka, okružen terorizmom, konfliktima i regionalnom nuklearnom pretnjom.
Na jugu deli granicu sa Saudijskom Arabijom, u kojoj vlasti vode oštru borbu protiv islamskih fundamentalista i ekstremista povezanih sa Al Kaidom. Na severu, samo sat leta avionom nalazi se „pakao“ Iraka – krvavi religiozni sukobi i građanski rat. Na istoku, preko strateški važnog Persijskog zaliva dominira Iran, veliki izvoznik nafte, ali i islamska država koja ubrzano razvija nuklearni program i ima snažan politički uticaj u regionu. Tvrdi se da se taj uticaj ispoljava i na ekstemističke grupe, poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Gazi. Zbog toga su u pravu analitičari koji tvrde da Katar predstavlja „lepu kuću na glavnoj ulici, ali okruženu opasnim komšilukom“.
Koliko je ta opasnost realna i prisutna pokazalo se u februaru 2006, kada su teroristi iz ćelije Al Kaide u Saudijskoj Arabiji pokušali (bezuspešno) da napadnu saudijsku naftnu instalaciju u Abqaiqu, koja predstavlja najveću svetsku rafineriju, smeštenu na samo 70 milja od Katara.
Kao bivši protektorat imperije, Britanci smatraju položaj Katara u Persijskom zalivu važnom tranzitnom raskrsnicom za svoje i Zapadne interese u ovom delu sveta. Otkriće nafte je pretvorilo mali emirat Katar u ekonomski istaknuto mesto, sa značajnim rezervama nafte i gasa. Kad je 1968, Velika Britanija objavila da će se politički (ne i ekonomski) povući iz regiona, Katar se pridružio Bahreinu, UAR i drugim okolnim državicama, sa kojima je formirao Zalivsku federaciju, ali je bila kratkog veka. Propala je zbog regionalnih i plemenskih svađa, posle čega je moderna država Katar proglasila svoju samostalnost 3. septembra 1971. Katarom vlada porodica Al-Thani još od sredine 19. veka, a Emir Šeik Hammad Bin Khalifa Al-Thani je 1995, postao vladar Katara.
Katar sebe definiše po nezavisnoj politici i dobrim međunarodnim odnosima i vezama sa mnogim državama u svetu, pa se brojne važne političke, ekonomske i odbrambene konferencije i sportske manifestacije, već duži niz godina održavaju u Dohi, glavnom gradu Katara. Država Katar predstavlja oazu umerenosti i stabilnosti u regionu, kome nedostaju oba ova suštinska kvaliteta. Katar je pouzdan saradnik u borbi protiv globalnog terorizma, a dokaz je i činjenica da je američka vojna Centralna komanda smestila u njemu svoj regionalni štab za zonu Persijskog zaliva, sa dozvolom korišćenja vazdušnog prostora iznad Katara.
Odbrana teritorijalnog integriteta i čuvanje granica su zadatak katarskih oružanih snaga, dok je obezbeđenje reda i zakona u nadležnosti policije i Snaga unutrašnje bezbednosti. Sa zvanično veoma niskom stopom kriminaliteta, policija – čiji pripadnici patroliraju nenaoružani – zadužena je za regulisanje saobraćaja i istraživanje sitnog kriminala, koji se javlja i kod stranaca koji žive u Kataru. U situacijama koje zahtevaju ozbiljniji taktički odgovor – od pobune do terorističkog napada – intervenišu Snage unutrašnje bezbednosti – ISF (Internal Security Forces).
ISF nastavlja tradiciju legendarnog pustinjskog bratstva beduina Lechawiya, plemenskih ratnika koji su u davnim vremenima održavali red i zakon u emiratu i to dobrim delom „psihološkim oružjem“. Naime, sama njihova ratnička reputacija i pojava delovali su preventivno i obeshrabrujuće na mogućeg neprijatelja, razbojnike i kriminalce raznih boja. Danas, ISF predstavlja moderno organizovane i obučene bezbednosne snage, kojima komanduje Abdullah Bin Nassir Khalifa Al-Thani, ministar unutrašnjih poslova Katara i sam dugogodišnji operativac, pre nego što je postavljen na najvišu dužnost.
Operativni deo ISF obuhvata: Antiterorističku grupu, Kontradiverzioni tim (EOD) za otkrivanje i uklanjanje minsko-eksplozivnih sredstava, Jedinicu vodiča službenih pasa (K-9), Jedinicu za intervencije prilikom narušavanja javnog reda i mira u većem obimu (demonstracije i pobune), Jedinicu za obezbeđenje i zaštitu važnih ličnosti (VIP) i objekata, uključujući i strane državnike koji posećuju Katar. Najbolji „sinovi pustinje“ raspoređeni su u elitnu Antiterorističku grupu – ATG (Antiterrorism Group), koja je namenjena za najteže zadatke borbe protiv terorizma, rešavanje talačkih situacija i hapšenje naoružanih pojedinaca i grupa.
U ISF se primaju državljani Katara doba od 18 do 25 godina, sa najmanje srednjim obrazovanjem i pozitivnim bezbednosnim proverama i ocenama. Dobrovoljci prolaze kroz medicinske preglede, psihološko testiranje, proveru fizičkih sposobnosti i detaljan intervju i „skeniranje“ od strane komandanta ili visokog oficira iz komande. Osnovna obuka traje nekoliko meseci i obuhvata: naoružanje i nastavu gađanja, taktičku obuku, borilačke veštine, brzu vožnju automobila i tehnike prikrivenog rada u civilu. Dril je prilično tvrd, psihološko maltretiranje izraženo, kaznene mere česte, fizičke vežbe naporne i sve je usmereno ka tome da se slomi volja, psihička i fizička snaga kandidata i da ih odstrane iz dalje obuke. Na kraju, ostaju najbolji i najspremniji.
Obuka se izvodi u urbanim i ruralnim uslovima, u pustinjskom „paklu“ gde dnevne temperature dostižu i 50 stepeni Celzijusa. Tokom obuke i čestih vežbi i provera, instruktori već prave profil kandidata, prate u kojoj se oblasti najbolje snalazi i određuju njegovu buduću specijalnost (vodič pasa, snajperista, tehničar za eksplozive…). Po završetku osnovne obuke kandidati se upućuju u jedinice i timove kojima su dodeljeni, gde nastavljaju sa specijalističkim obučavanjem i usavršavanjem. Samo nekoliko najboljih (otprilike četvorica od 30) raspoređuju se u elitnu Antiterorističku grupu (ATG), poznatu pod nazivom Lifdawiya – „Smeli ljudi“.
Potreba da Katar ima visokospecijalizovanu jedinicu za borbu protiv terorizma i rešavanje komplikovanih talačkih situacija u okviru ISF konkretizovana je 1982, kada je osnovana Antiteroristička grupa. Zauzimanje džamije u Meki (Saudijska Arabija) 1979, od strane islamskih fanatika, ubistvo egipatskog predsednika Anvara el-Sadata 1981, na vojnoj paradi u Kairu, takođe od strane islamskih ekstremista, kao i dramatični događaji koji su se dešavali u Libanu (građanski rat i izraelska okupacija), samo su ubrzali formiranje nove antiterorističke jedinice policije. Jedinica je bila namenjena da interveniše u slučaju otmice talaca u Dohi (glavnom gradu Katara), zarobljavanju stranih stručnjaka na nekom od naftnih polja ili upadu naoružanih ekstremista u ambasade, hotele i druge objekte sa većim brojem ljudi. Jednostavno, morali su da budu spremni i sposobni da reaguju brzo i efikasno u svim kriznim situacijama koje su mogle da nastanu.
Zadaci ATG ostali su skoro isti i danas: reagovanje na sve terorističke pretnje i incidente unutar teritorije Katara, od moguće otmice aviona „Qatar Airways“ ili druge kompanije na aerodromu u Dohi, preko sprečavanja pokušaja samoubilačkih bombaških napada na učesnike neke od međunarodnih konferencija, koje se često održavaju u luksuznim hotelima, do rešavanja talačkih sutuacija u autobusu sa turistima ili konferencijskoj sali.
– Iako ovde vlada mišljenje da je situacija mirna i da se ništa opasno neće desiti, Katar je tranzitna tačka i važno raskršće između Evrope i Persijskog zaliva, kao i Zaliva i Jugozapadne Azije. Doha je značajan međunarodni centar sa političkim, ekonomskim, bezbednosnim, sportskim i kulturno-turističkim manifestacijama koje se ovde često održavaju. Nije neobično za američke predsednike i druge svetske lidere da prođu kroz zemlju. Katar je definitivno visoko na listi terorističkih meta – objašnjava jedan od iskusnih specijalaca sa Zapada, koji u Kataru radi kao instruktor.
S obzirom da im novac ne manjka, Katar već godinama angažuje najbolje strane instruktore za obuku bezbednosnih snaga i specijalnih jedinica, a to podrazumeva i najmoderniju opremu i naoružanje. To je rezultiralo postojanjem izuzetno kvalitetne, savremeno opremljene i efikasno organizovane policijske Antiterorističke grupe, koja je u rangu sličnih jedinica u svetu. ATG sarađuje i izvodi zajedničku obuku i vežbe sa srodnim jedinicama susednih zemalja, iz regiona Srednjeg istoka, ali i sa američkim specijalnim snagama i u Kataru i SAD.
ATG se sastoji od četiri tima: upadni, snajperski, ronilački i instruktorski (selekcija, obuka, saradnja). Svi pripadnici jedinice, pored svoje osnovne specijalnosti, prolaze i kroz tzv. „ukrštene dužnosti“ – obučavaju se i u drugim specijalnostima, da bi u slučaju potrebe mogli da uskoče i zamene kolegu. Upadni tim je upravo ona „snaga“, namenjena za najteže i najkomplikovanije situacije rešavanja talačkih situacija u avionima, autobusima, zgradama, za blisku borbu u zatvorenom prostoru (CQB)… Jedan od zadataka je i pružanje asistencije redovnoj policiji i ISF u praćenju i hapšenju kriminalaca, kao što su narko dileri i pljačkaši. Za vreme održavanja važnih konferencija i sastanaka, upadni tim je u neprekidnoj pripravnosti da trenutno reaguje na moguću pretnju ili incident.
Ronilački tim je zadužen za specijalne zadatke na vodi i pod vodom, kao što su prepadi na otete brodove i druga plovna sredstva, blokada i upad na brodove koji prevoze teroriste ili materijal za terorističke akcije. Tim se angažuje i tokom poseta stranih državnika, visokih delegacija i skupova, na obezbeđenju obale, priobalnih voda i podvodnih instalacija blizu luksuznih hotela u Dohi, koji su smešteni pored mora. Ronioce ATG često koristi ISF u akcijama zaustavljanja i pretresanja brodova i drugih plovila koja pokušavaju da se domognu teritorijalnih voda Katara, sa tovarima krijumčarenih narkotika.
– Ako ovde u Kataru postoji ozbiljan incident, ATG je taj koji će prvi krenuti i uspešno ga rešiti. Ipak ne možemo da imamo oči i na leđima, potrebna nam je obaveštajna i druga podrška ostalih delova policije. ISF jedinice moraju da rade zajedno s nama prilikom intervencija. Zato je važno da i oni prođu odgovarajuću obuku i da znaju da koordiniraju svoje akcije sa nama – kaže jedan viši oficir ATG.
Po sunčanom i vrelom danu, u glavnoj bazi ISF u južnom delu Dohe, na samoj obali mora, nekoliko timova ATG vežbalo je taktiku specijalnih dejstava – rešavanje talačke situacije u autobusu. Prema zamišljenom scenariju, teroristi naoružani eksplozivom i „kalašnjikovima“, oteli su autobus sa sportistima i pokušavaju da pobegnu prema aerodromu. Zadatak ATG je da zaustavi i blokira autobus, onemogući bekstvo, izvrši upad, eliminiše teroriste i oslobodi taoce, po mogućstvu bez žrtava. Sve aktivnosti se prvo vežbaju postepeno, faza po faza, a onda se na kraju cela akcija izvodi u jednom potezu, primenom tri osnovna taktička načela – iznenađenje, brzina, agresivnost. Vođe timova prate uvežbanost vozača interventnih vozila – crnih američkih terenaca Chevy 2500, koji na početku u koloni, sa distance prate autobus s taocima, a onda u određenom trenutku brzo kreću u napad.
To se dešava kada odjekne eksplozija namenski postavljene prepreke na putu, a zatim uz škripu zadimljenih guma, jedan terenac prepreči put autobusu. U sledećim sekundama iz ostalih džipova istrčavaju tri tima specijalaca u punoj opremi, noseći kratke metalne merdevine i raspoređuju se oko autobusa sa izvučenim oružjem. Zatim, tim za pravljenje prolaza („breaching“) razbija nekoliko prozora, koristeći dugačke metalne šipke sa oštrim ojačanjima i razvaljuju vrata autobusa polugom. Dok jedan tim sa uperenim oružjem stoji na merdevinama oko autobusa, priljubljeni uz prozore, treći tim ulazi na vrata i brzo prolazi između sedišta, precizno ciljajući u mete terorista. Cela akcija je trajala manje od 60 sekundi.
– Dobro je, ali može i bolje – ističe instruktor – Moramo da ponovimo. Važno je da se nivo uvežbanosti postepeno povećava, dok svi budu na istom nivou taktičke obučenosti. Za razliku od realne situacije, treninzi nam omogućavaju da uvidimo greške, da se vraćamo na ponavljanje pojedinih radnji koliko nam je potrebno. Realna situacija, kada se zaista desi incident nije najbolje vreme i mesto da shvatite, da nešto u vašoj taktici i uvežbanosti, ne funkcioniše. Trudimo se da primenjujemo pravilo: Treniraj kao što se boriš, bori se kao što treniraš. Jednostavno.
Toga dana, vežba sa taocima u autobusu trajala je skoro četiri sata.
D. DŽAMIĆ