Taktika Pobesnelog Majka

Nekadašnja britanska kolonija Malaja (danas Malezija) predstavlja srce jugoistočne Azije, vekovima je bila jedna od najbogatijih kolonija Britanske imperije. Proteže se od Tajlanda na severu do Singapura na jugu, najveći je svetski proizvođač kalaja i gume (preradom kaučuka), ali i drugih sirovina i prirodnih bogatstava. Zbog toga je London bio spreman da ovaj „dragulj u kruni“ brani po svaku cenu. Ali, posle duge kolonijalne vladavine, narod Malaje je želeo nezavisnot, poput brojnih drugih naroda, čije su želje za nacionalnim oslobođenjem eskalirale u velikom talasu antikolonijalnih ratova, koji su usledili posle Drugog svetskog rata. U proleće 1948. godine grupe gerilaca i pobunjenika, iza kojih je stajala Komunistička partija Malaje – MCP (Malayan Communist Party), koja se stavila na čelo antikolonijalne borbe, počele su da napadaju rudnike i plantaže kaučuka u vlasništvu britanskih veleposednika. Oružane akcije i napade su izvodili pripadnici Malajske nacionalno-oslobodilačke armije – MNLA (Malayan National Liberation Army), koja je predstavljala oružano krilo KP Malaje.
Na početku krize, u junu 1848. MNLA je ubila desetak ljudi, uključujući i nekoliko Britanaca, upravnika plantaža kaučuka. Bio je to povod da kolonijalne vlasti proglase vanredno stanje u Malaji (Malayan Emergency), koje će trajati desetak godina. Ustanak je vodio Čin Peng, harizmatični mladi lider MNLA, koga su tokom Drugog svetskog rata, upravo Britanci obučili za ratovanje u džungli protiv Japanaca. Sada ga je podržavala Kina u borbi za nezavisnu komunističku državu u Malaji, a imao je i podršku malajskog naroda, što je veoma važan preduslov za opstanak i uspešnost gerile. Osim toga, dobro je poznavao ljude koje je vodio, odlično su se razumeli i snalazili u džungli. Njegova vojska MNLA, koju su Britanci označavali kao Kumunističke teroriste – CT (Communist Terrorist), udarala je kolonijalnu vlast tamo gde je najviše boli – po džepovima, odnosno ekonomiji i privredi. Tačnije, napadima po izvorima prihoda, kao što su plantaže kaučuka i rudnici kalaja, vršili su diverzije, rušili pruge i mostove, napadali policijske stanice, palili objekte, ubijali inženjere i nadzornike, verujući da će se ovakvom taktikom izboriti za dobijanje nezavisnosti i sopstvene komunističke države.
U jesen 1951. godine nastupio je kritičan period za Britance. Ser Henri Garni (Henry Gurney), uvaženi diplomata i britanski visoki komesar za Malaju, čovek koji se nalazio na najvišoj političkoj i rukovodećoj funkciji u ovoj britanskoj koloniji, ubijen je u zasedi gerilaca MNLA dok je autom putovao na sastanak izvan Kuala Lumpura, glavnog grada Malaje. To je bila kap koja je prelila čašu, vlasti su morale da odgovore na ovaj težak napad istom merom. Ali – na koji način, jer protiv gerile malo je efikasnih sredstava? Gerilci su imali velikog saveznika – ogromnu i nepristupačnu džunglu. Locirati pobunjenike u takvom okruženju je izuzetno teško, u džungli je jako sparno i vlažno, često pada kiša, mnogo snage se troši na krčenje puta mačetama kroz gusto rastinje, usled čega se brzo zamara i dehidrira. Močvara je puna i malaričnih komaraca, pijavica, divljih životinja i gmizavaca, otrovnih insekata i drveća sa velikim bodljama što nanose bolne rane, koje se brzo inficiraju. Jednom rečju – užasno mesto za boravak i borbu!

Ipak, gerilci su se na ovom terenu odlično snalazili, jer to je ipak bio njihov dom, a imali su iza sebe i višegodišnje iskustvo u borbi protiv Japanaca. Boriti se uspešno protiv njih bilo je moguće jedino na isti način, primenom iste taktike. Iz udaljenih baza u džungli, Pengovi gerilci su izvodili brze i iznenadne napade, a zatim su nestajali u zelenom okeanu prašume, služeći se taktikom „udari i beži“. Uglavnom su napadali u manjim grupama po desetak ljudi, što im je davalo brojne prednosti za ratovanje u džungli. Iz zasede su napadali konvoje koji su nosili oružje policijskim stanicama u unutrašnjosti. Vlasti su napravile plan za borbu protiv pobunujenika, koji je obuhvatao dva pravca istovremeno. Prvo, odvojili su gerilce od saradnika i mreže podrške, kako bi im odsekli glavnu logističku arteriju – podršku lokalnog stanovništva. U tom cilju, policija i vojska su selili cela sela i zajednice sa oboda džungle u oblasti van uticaja pobunjenika, u tzv. „bezbedna sela“ i „bele oblasti“ očišćene od pobunjenika. Oko pola miliona ljudi raseljeno je na nove lokacije, tokom prve faze ove kampanje koja je trajala 18 meseci. Kasnije će ova iskustva sa utvrđenim i „bezbednim selima“ primenjivati i američka vojska u Vijetnamu, boreći se protiv snaga Viet Mina.
Drugo, bile su im potrebne posebno obučene snage za borbu protiv neprijatelja u džungli. Pravi čovek koji je mogao da ih formira i vodi bio je potpukovnik Majkl Kalvert, poznat po nadimku „Pobesneli Majk“, veteran britanskog SAS, koji se u Drugom svetskom ratu borio protiv japanskih trupa u Burmi, kao pripadnik legendarnih Čindita. Ove specijalne britanske jedinice, koje je predvodio harizmatični komandant, general Ord Vingejt (Orde Wingate), upravo su primenjivale gerilsku taktiku ratovanja u džungli i naneli su Japancima veliku štetu i gubitke. Kao jedan od bliskih saradnika Vingejta, Kalvert je napisao i priručnik o gerilskom ratovanju u džungli, koji je kružio među Činditima. Rat je završio kao oficir u specijalnoj službi SAS, a u vreme početka krize u Malaji službovao je u blizini – u britanskoj bazi u Hong Kongu, odakle je i došao u Kuala Lumpur da pomogne u borbi protiv Čin Pengovih gerilaca.
Prvi njegov zadatak je bio da izvrši selekciju ljudstva za novu protivgerilsku jedinicu i za to je dobio odrešene ruke. Delujući izvan zvaničnioh kanala i konvencionalnih vojnih struktura, sakupio je prilično razuzdanu grupu dobrovoljaca, sastavljenu od vojnika i lokalnih teritorijalaca, šarenolikog sastava i vojničkog znanja. Spojio ih je zajedno koristeći veoma radikalne metode. Odlučio je da je najbolji način da ih zbliži i formira kompaktan tim – preko ispijanja piva u baru i to u većim količinama! Drugi oficiri su bili veoma sumnjičavi prema ovakvom načinu Kalvertove selekcije, ali on je imao jednostavnu logiku – ako mogu da podnesu opijanje, izdržaće i druge teškoće. Kad se čovek nađe u džungli, izložen je mnogim opasnotima i bolestima – malarija, groznica, dijareja, otrovni insekti i zmije, ranjavanje, infekcije. Ako neko može da deluje potpuno pijan, onda će i u džungli biti sposoban da se snađe i izdrži napore.
I „ludi Majkl“ Kalvert se često na smotrama pojavljivao „zagrejan“ alkoholom, udarajući ljude u stomak da proveri koliko su čvrsti. Ako je neko pao od udarca ili se previše žalio, bio je udaljen sa selekcije, jer to je predstavljalo znak slabosti. Bilo je dosta pritužbi od ostalih vojnih jedinica i starešina na ovakvo Kalvertovo ponašanje, ali je general Ser Harold Brigs, komandant britanskih trupa u Malaji, koji je znao šta je Kalvertov krajnji cilj, kratko odgovarao – pustite ga da radi! Za one koji su prošli ovu neobičnu selekciju, Kalvert je stvorio posebnu obuku u čijem kreiranju mu je pomogao stari prijatelj iz SAS, Džoni Džok Vudhaus (John Jock Woodhouse), koji se takođe priključio ekipi. Prvo, ovladavanje osnovnom taktikom borbe u džungli – kretanje, osmatranje, maskiranje i prikradanje. Podeljeni u male timove, „lovili“ su jedni druge opremljeni vazdušnim puškama i pištoljima, drvenim noževima, opremljeni zaštitnim naočarima ili maskama na licu radi zaštite. Cilj je bio da se sakriju i izviđaju, a onda da se iskradu i napadnu neprijatelja. Kad neko oseti na licu ili telu kuglice iz pušaka, odnosno da je pogođen, brzo nauči da se bolje sakrije ili opreznije kreće. Zatim se prelazilo na vežbe bojevom municijom i bombama, planiranje akcije, izrada skloništa i tajne baze, napad na baze pobunjenika i drugo. Ovakvim „uvrnutim“ načinom selekcije i obuke, Kalvert je želeo da natera svoje ljude da misle i rade na drugačiji, nekonvencionalan način, upravo onako kako su se ponašali i gerilci.
Pedesetih godina prošlog veka, vladalo je uverenje da se u džungli može opstati najduže desetak dana, zbog surovog okruženja i vrlo otežanog snabdevanja. Zato je bilo uobičajeno da se za rat u džungli koriste veće jedinice, koje će pročešljati deo džungle u kratkom vremenskom periodu. Ali, taj proces je bučan i neefikasan, jer neprijatelj ovakve pokrete i aktivnosti uvek na vreme primeti. S druge strane, Kalvert se služio iskustvom stečenim u Činditima, zbog čega je koristio suprotan pristup – koristio je male grupe od najviše 15 ljudi, podeljeni na patrole od 4 do 5 specijalaca, koji su delovali na duže vreme. Jer u izuzetno gustoj džungli, gde ne postoje šire staze, mora da se pravi što manje buke i bude dobro sakriven. Ako imate malo boraca, ali dobro opremljenih i naoružanih, onda je to efikasna kombinacija. Naravno, uvek se postavlja i pitanje – kako patrola da ostane u džungli što duže, kada nedeljama mora da probija put kroz džunglu da bi stigla do cilja?
Kalvert je i ovde uveo radikalno i opasno rešenje – spuštanje padobranima na drveće! Obično se dešavalo da se kupola padobrana zakači za krošnju visokog drveta, pa su vojnici beznadežno visili iznad zemlje. Zato su primenili jednostavno rešenje – dok su visili na krošnji, prvo bi otkačili pojaseve (gurtne) padobrana, a onda se niz dugačko uže koje su nosili sa sobom, spustili na zemlju. Ova tehnika padobranskih skokova u džunglu tada je predstavljaja pravu inovaciju, koja je omogućila spuštanje relativno blizu cilja i veoma pomogla da se skrati višednevno zamorno kretanje kroz džunglu. Ovakvi skokovi su bili noćna mora za padobrance, jer su bila česta povređivanja, ali drugog načina da se brzo stigne do određenog mesta u džungli i skrati vreme boravka u njoj – nije bilo. Prvo su skakali iz Douglas DC-3 Dakota, a kasnije iz britanskih transportnih aviona Blackburne Beverley B-101. Krajem 1951. u operativnu upotrebu su uvedeni helikopteri, koji su olakšali desantiranje i prevoz ljudstva, opreme i namirnica.
Sledeći važan taktički cilj bilo je snabdevanje – namirnicama, municijom, opremom. Kalvert je za tu svrhu napravio male logističke baze u srcu džungle, koje je takođe u početku snabdevao iz vazduha – padobranima, što je omogućavalo patrolama na terenu da mesecima ostanu u džungli. Iz ovih baza skauti su mogli da dominiraju velikim oblastima, bolje ih kontrolišu stalnim patroliranjem i tako onemogućavali gerilcima da uspostave svoje baze. Lov na gerilce otežavala je i činjenica da nije bilo pravih mapa i geografskih karata terena, već samo grube slike snimljene iz vazduha. Ponekad, mrlje od oblaka prekrivale su kilometre terena, pa je navigacija u džungli bila veoma teška. Zato je morala da se razvije i koristi intuicija zasnovana na iskustvu skauta. Znajući da gerilci preživljavaju u džungli jer imaju pomoć lokalnih plemena, Kalvert je tražio od svojih ljudi da se i oni sprijatelje s urođenicima, dajući im male poklone i hranu, leče njihove porodice, vodeći tako strpljivu psihološku borbu za pridobijanje njihovih „srca i umova“. Kalvert je znao da ako uspe da pridobije lokalno stanovništvo, imaće svoje „oči i uši“ na terenu, koje će raditi u njegovu korist i pomoći mu da porazi Čin Pengove borce. Specijalne snage su oduvek primenjivale taktiku psihološkog rata i pridobijanja poverenja lokalnog stanovništva, tako da je i danas priznata kao važan element prilikom planiranja operacija.
Delujući u malim, ali dobro opremljenim timovima, Malajski skauti su vrlo brzo naučili da se kroz džunglu kreću oprezno, bez buke i relativno brzo. Takođe su postali i veoma vešti tragači i čitači tragova, jer svako ko se kreće kroz ovo okruženje ostavlja neki trag. S obzirom da su učili u džungli i koristili sve njene prednosti, postali su podjednako vešti kao i njihovi protivnici – komunistički gerilci. Razvili su svoje veštine, instikte i taktike, jer su živeli u kontaktu sa prirodom i prilagođavali se džungli, koja više nije bila surovo neprijateljsko okruženje kome nisu pripadali. Počeli su da osećaju da su njen deo, a to je bilo ono pravo i najvažnije. Vremenom su naučili najvažnije veštine, koje sada predstavljaju obeležje SAS. Pre svega, stekli su neverovatnu strpljivost, bili su opušteni u džungli, podnosili su sve njene ćudi, mogli su i 60 dana da provedu u zasedi i da čekaju da neprijatelj naiđe. To je zaista bilo nešto posebno. Kalvertovi skauti su do 1952. godine u okviru plana dubokog prodiranja u džunglu i napada na gerilce, koji su nazvali Operacija „Helsby“, uspeli da likvidiraju preko 100 pobunjenika, među kojima je bilo i njihovih komandanata i lidera, napadali su njihove linije komunikacija i baze, slabeći tako ukupni borbeni potencijal i snagu gerilaca. Potrudili su se da im džungla više ne bude sigurno utočište, već mesto odakle i njih vreba opasnost. Jednom rečju, gerilci su počeli da se plaše džungle!
D. DŽAMIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još