U zamkama džungle

Amazonska prašuma sa površinom od 5,4 miliona kvadratnih kilometara, ispresecana brojnim rekama, predstavlja najveći rezervoar kiseonika na svetu, i rudnik raznih mineralnih sirovina. Ovaj zeleni okean „pokriva“ sedam zemalja Latinske Amerike, sa međusobnim granicama dugim 11 hiljada kilometara, Toliko prostranstvo, međutim, krije i baze međunarodnih kriminalnih organizacija, narkokartela i gerilskih pokreta, koje često predstavljaju prave male vojske, opremljene helikopterima i prenosnim PVO sistemima. Najveća država Južne Amerike, Brazil, koja zauzima centralno i najveće mesto u Amazoniji, ima i najveći problem: kako efikasno kontrolisati ovu divljinu i državnu granicu? Jedan od pokušaja predstavljalo je osnivanje, 1964. godine, Trenažnog centra za borbu u džungli – CIGS, u kome se i dalje obučavaju vojne i policijske jedinice Brazila i drugih država za torbu i preživljavanje u džungli. Prvu grupu instruktora činile su starešine koji su završili obuku u američkom Trenažnom centru za operacije u džungli, stacioniranom u Panami. Po povratku u Brazil, bili su raspoređeni u CIGS, gde su počeli sa izvođenjem kurseva, unoseći u obuku i neke osobenosti, imajući u vidu specifičnost dejstava ove vrste u brazilskoj prašumi. Godine 1967. CIGS je „smešten“ u grad Manaus, nezvaničnu „prestonicu“ Amazonije, na poligonu koji obuhvata površinu od 1150 kvadratnih kilometara.

Pored brazilske vojske koja se, zahvaljujući CIGS-u, svrstava u sam svetski vrh armija u pogledu ratovanja i preživljavanja u džungli, u području Amazonije svoje centre za obuku imaju i francuska Legija stranaca (Francuska Gvajana) i britanska armija (u Brazilu), u kojima se obučavaju specijalne jedinice ovih, i drugih zemalja.
Lista veština i radnji koje se uvežbavaju u CIGS-u veoma je duga; zasnovana na skoro četrdesetogodišnjem iskustvu: praćenje i tumačenje tragova, orijentacije na terenu i planirano kretanje u džungli – izrada skloništa, prva pomoć, upotreba eksploziva za pravljenje prolaza i zona za potrebe sletanja helikoptera, lov i priprema divljači i biljaka za ishranu, izrada improvizovanih zamki za onesposobljavanje protivnika, borba golim rukama i hladnim oružjem, savlađivanje prirodnih prepreka (reka, kanjona) i izrada improvizovanih prelaza (visećih mostova), maskiranje i taktika izviđačkih patrola i drugo.
U ambijentu prašume, gde nije nemoguće kretanje vozila, čak i najjednostavnije radnje se komplikuju i zahtevaju specifičnu obuku. „Džungla je jedan ambijent koji zahteva i nagrađuje fleksibilnost“, kaže jedan od instruktora iz Manausa. „I, kao u džudou, mi učimo polaznike da pozitivno iskoriste određene situacije koje su, na prvi pogled, nepovoljne i nemoguće za život, izvlačeći, tako, maksimalan efekat – i iz ljudi, i iz okoline. U slučaju borbe, ne može se tražiti od ljudi da se istovremeno bore i protiv neprijatelja, i protiv džungle, već je potrebno znati da se na najbolji način iskoriste prednosti divljine“.
Borba u džungli veoma je specifična, i bitno se razlikuje od pravila klasične taktike. Na primer: kontakt sa neprijateljem uspostavlja se na veoma bliskim distancama, gde je često odličan sluh važniji od dobrog vida. Neprijatelj može iznenada da se pojavi na tek iskrčenoj stazi, ili će biti neophodno približiti se njegovom logoru što tiše i neprimetnije.
Dve bitne komponente borbi u džungli jesu – rastojanje i vidljivost. U gustoj džungli, vidljivost od 20 metara smatra se dobrom, dok se uspešnim tempom smatra dnevno napredovanje od 5 km po kiši i sparini kroz džunglu – krčeći, pritom, prolaz mačetama. U ovakvom okruženju, i uloga oružja bitno se menja. Srednje daljine dejstava su umnogome smanjene, pa je zato, na primer, automatska puška korisnija od snajperskog oružja. Laki minobacači i bacači granata (posebno potcevni) u ovakvoj situaciji imaju svoju primenu. korisno oružje u džungli je pumparica 12-ica; posebno kada je koristi čelni vojnik u patroli, koga može da napadne i neka divlja životinja. Upravo zveri, zmije i otrovni insekti predstavljaju veliku opasnost za one koji nisu dobro pripremljeni za boravak u džungli.
Brazilska vojska koristi domaću automatsku pušku, rađenu po licenci FN FAL, ali je zastupljen i „Beretin“ automat M-12S kalibra 9 mm (takođe licencni proizvod). Oružje za odeljenjsku podršku je puškomitraljez FN MAG 7,62 mm, a raspolažu i minobacačima kalibra 60 i 81 mm.
CIGS godišnje realizuje 5 različitih kurseva, u četiri velika kampa, u trajanju od pet do osam sedmica. Početna selekcija služi da se, pre upućivanja na obuku, eliminišu kandidati koji „nemaju potrebne fizičke kvalitete za ovaj, ekstremno tvrd način života“.
Procenjuje se da je, od osnivanja, kroz CIGS prošlo preko tri hiljade vojnika i policajaca iz Brazila i mnogih drugih zemalja. Iskusni instruktori ih, tu, rečima, podučavaju da, tokom kretanja kroz džunglu, ekstremno vlažna klima prouzrokuje tegobe kod ljudi (znojenje, žeđ, zamaranje) ili žuljeve, koji mogu da onemoguće dalje kretanja. A iznemogao i povređen član tima težak je teret za saborce. Kod povreda i rana, postoji veliki rizik od infekcija, a sanitetska evakuacija je veoma otežana ili – neizvodljiva. Zbog toga, helikopteri u džungli imaju veliku važnost, i često su, pored čamaca, jedino prevozno sredstvo (prevoženje, evakuacija, snabdevanje).
U džungli, vegetacija postaje snažno oružje za onoga ko je u stanju da je iskoristi; odnosno, da joj se prilagodi, Približavanje cilju napada, na primer, izvodi se veoma sporo i oprezno, da neprijatelj ne bi bio upozoren. Opreznost je neophodna i zbog još jedne velike opasnosti – mina. Staze i puteljci kroz džunglu su malobrojni i neprijatelj ih često minira, pa kretanje zahteva veliku koncentraciju, energiju i dosta vremena. Potrebno je biti dobro obučen, da bi se primetio bilo kakav trag miniranja u gustoj vegetaciji, gde je veoma teško uočiti ukopanu (nagaznu) minu ili zategnutu žicu (potezna mina).
U CIGS-u tome pridodaju posebnu pažnju, i stalno ponavljaju polaznicima ovih kurseva: „Budite oprezni. I džungla ima oči?“.
Uređaji za satelitsku navigaciju – GPS, danas olakšavaju precizno kretanje po džungli, budući da je greška u tačnom određivanju pozicije (položaja) svedena na manje od 100 metara.
„Džungla, iznada svega, zahteva dobar timski rad“ – ističu u Manausu. Hrabrost i odlučnost ne vrede mnogo, ukoliko čitav tim ne funkcioniše na dobar način; ukoliko nema discipline, i ako izostaje podjednako angažovanje svih članova jedinice. Jedan dobro obučen tim može da napreduje kroz džunglu maksimalno 6-7 km dnevno, mukotrpno savlađujući svaki metar pređenog puta. Zbog toga je polaznike kursa neophodno pripremiti za uigran timski rad i za podnošenje velikih opterećenja. Svađa, panika, nedisciplina, zabušavanje, prevelika opuštenost – u džungli se, često, kobno završavaju.
D. DŽAMIĆ
Z. MILOŠEVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još