Univerzalni ratnici
Rendžeri predstavljaju verovatno najpoznatiju specijalnu jedinicu, u mnoštvu sličnih, kojima raspolažu, praktično, svi rodovi američke vojske. To je i najstarija jedinica te vrste, koja vuče korene još iz doba pre Rata za nezavisnost od britanske kolonijalne vladavine (1775-1783). U to doba, kolonisti iz svih krajeva Evrope, a najviše Engleske, suočeni sa lokalnim starosedelačkim indijanskim stanovništvom, potpuno drugačijeg mentaliteta i načina života, u mnogim slučajevima su nailazili na loš prijem. Indijanci su napadali došljake i vodili ratove sa njima, a kolonizatori često nisu imali drugog načina, nego da prihvate, u savremenim okvirima poznatu gerilsku taktiku „udari i beži“. To ni u kom slučaju nije bio lak zadatak, jer se potpuno razlikovao od otvorenog tipa oružanog sukoba, koji je bio uobičajen u Evropi. Pored Indijanaca, tadašnji rendžeri koji su se borili na strani Engleza, napadali su Francuze u Kanadi i konačno Engleze, što je u velikoj meri doprinelo nezavisnosti od britanske krune. Poslednji rat u kojem su takve jedinice angažovane, bio je Američki građanski rat, između Severa i Juga. Od tada, pa do Drugog svetskog rata, takav način ratovanja se u SAD potpuno gubi.
Drugi svetski rat
Pod uticajem velikih uspeha novoformiranih britanskih komandosa u Severnoj Africi, general Lusijan K. Traskot je uspeo da ubedi šefa Generalštaba, generala Džordža Maršala, da i Amerikanci formiraju sličnu jedinicu. Maršal se složio, a Traskot, rođeni Teksašanin, novu jedinicu je nazvao upravo prema graničarima, koji su patrolirali prema Meksiku – rendžerima. Za organizaciju 1. rendžerskog bataljona, Traskot je zadužio majora Vilijama O. Darbija. Darbi je 1. bataljon aktivirao juna 1942, u Severnoj Irskoj. Od 1.500 dobrovoljaca odabrano je 600, od kojih je 500 završilo obuku sličnu britanskim komandosima. Prvu akciju su imali novembra iste godine, tokom operacije „Torč“ – iskrcavanja saveznika u Alžiru, čime se otvorio drugi afrički front, koji je imao zadatak da podeli nemačke i italijanske snage i ubrza njihov poraz. Posle toga, planirala se invazija na Siciliju i Apeninsko poluostrvo, što je trebalo da Italiju izbaci iz rata. Rendžeri su se posebno istakli tokom bitke kod El Getara, gde je 1. bataljon zauzeo ključnu istoimenu oazu, a potom, 20. marta 1943, zarobio 700 italijanskih vojnika koji su bili stacionirani na uzvišenjima oko grada El Getara, zatvarajući prolaz američkim snagama. Ohrabren ovim uspesima, Darbi je u Severnoj Africi osnovao i obučio jos dva bataljona, 3. i 4. dok je 2. bataljon formiran u SAD 1. aprila 1943. U ovo vreme uvedena je i oznaka koju rendžeri i danas nose na ramenu. Iako su i naredne borbe dokazale ispravnost odluke o formiranju jedne takve jedinice, prava afirmacija i reputacija stečena je tokom iskrcavanja u Normandiji, 6. juna 1944.
Pukovnik Džejms Rader predvodio je tri čete rendžera iz sastava 2. bataljona prema plaži Omaha, tačnije strateški vrlo važnom uzvišenju pod nazivom Poant du Hok, odakle se mogla otvarati vatra i na plažu Juta i Omaha. Tu su Nemci postavili vrlo dobro utvrđen artiljerijski položaj sa bunkerima, baterijama topova kalibra 155 mm, mitraljeskim gnezdima i osmatračnicama, uzvišen na steni visine oko 100 m od plaže. Ovaj položaj je nedeljama bombardovan i iz vazduha i sa brodova, ali uprkos činjenici da je pejzaž više ličio na površnu Meseca, Nemci su još uvek bili sposobni za borbu. Kako ne bi pogodili sopstvene snage, bombardovanje položaja je prekinuto, dok desantni čamci još uvek nisu stigli do obale, što je Nemcima dalo vremena da izađu iz bunkera i zaspu rendžere ubitačnom vatrom. Konačno, raderove čete D, E i F su na plažu stigle u 6.30 h. Neposredno posle toga, na vrh litice su ispaljene rakete sa čeličnim kukama, ispod kojih su visili konopci i merdevine. Interesantno je da su na kuke lukavo postavljeni upaljeni fitilji, što je Nemce navelo da im ne prilaze. Kada su se rendžeri popeli gore, nastala je ogorčena borba, čak i prsa u prsa. Od bunkera do bunkera i od rova do rova, položaj je „očišćen“. U tom momentu, postalo je jasno da su „topovi“, ustvari telefonski stubovi i da su ih Nemci ranije, povukli dublje u unutrašnjost teritorije. Usledila je potraga za nemačkim topovima, koji su do 9 h ujutro pronađeni i onesposobljeni. Gubici su bili strahoviti: od oko 200 ljudi na početku akcije, u stroju je ostalo 50, ali treba imati u vidu da, ako se taj položaj nije zauzeo i „ućutkala“ artiljerija, gubici tokom iskrcavanja glavninom snaga bili bi neuporedivo veći. U isto vreme, rendžeri su vodili krvave borbe i na plaži Omaha, gde su otvorili put prodoru ostalih snaga, što je ovekovečeno i filmom „Spasavanje redova Rajana“.
Sledeće poznato angažovanje, bilo je pacifičko ratište. Čuvene su bile akcije u džunglama, gde je upotrebljena taktika malih sastava – tu se posebno istakla 75. četa. Rendžeri su učestvovali i u najuspešnijoj akciji spasavanja, tokom rata. Na Filipinima, 1945, 6. rendžerski bataljon je uspeo da oslobodi 500 izgladnelih ratnih zarobljenika, iz kampa Kabanatuan.
Koreja, Vijetnam, Iran…
Posle Drugog svetskog rata, rendžeri su sa visokom reputacijom i saboraca i protivnika poslati u Korejski rat. Formirano je 15 četa, između ostalih, ponovo i čuvena 75. četa i pripojene su različitim jedinicama, radi obavljanja specijalnih zadataka: iznenadni napadi, upad u pozadinu protivnika, patroliranja i predvođenje i priprema napada. U Vijetnamskom ratu je ponovo formirano, ovog puta 13 četa, koje su angažovane, naročito na zadacima dejstva protiv ustanika, tj. Vijetkonga.
Rendžeri su ponovo u akciji, tokom neuspešnog pokušaja oslobađanja talaca u američkoj ambasadi u Iranu, neposredno posle revolucije, kada je svrgnut Šah Reza Pahlavi 1980. A zatim tri godine kasnije, tokom invazije na Grenadu, gde je izvršeno spektakularno spuštanje padobranima sa male visine, na Point Salinas. Učestvuju i u invaziji na Panamu 1986, gde su angažovani u najodgovornijim misijama, između ostalih u zauzimanju aerodroma Torihos, Rio Hato i Norijeginu rezidenciju na plaži. Zatim je 1990, došao Zalivski rat, gde su akcije prošle prilično rutinski. Međutim, mirovna misija u Somaliji, bila je nešto sasvim drugo. Skoro svi su gledali film „Pad crnog jastreba“, gde rendžeri vode krvave borbe sa pripadnicima milicije lokalnog moćnika Mohameda Fara Aidida, rame uz rame sa „kolegama“ iz jedinice Delta i specijalaca Ratnog vazduhoplovstva (SFOD i SOAR). Borbe u gradskim uslovima, što zbog odsečenog konvoja, što zbog akcija spasavanja posada oborenih helikoptera, vođene su čak 18 časova, tokom kojih su rendžeri imali 17 poginulih (Amerikanci ukupno 18) i više ranjenih. Prema američkim podacima, pobunjenici su imali preko 600 poginulih.
Detalje akcija, u kojima rendžeri učestvuju tokom aktuelnih angažovanja u Iraku i Avganistanu, tek ćemo saznati. Profesionalnost, upornost i izdržljivost u najtežim uslovima ostaju vrline, bez sumnje jedne od najspremnijih i borbeno najsposobnijih i najprekaljenijih jedinica ovog tipa u svetu. Neko je jednom rekao „ako želite da pronađete najjačeg čoveka na svetu, potražite ga među rendžerima“.
S. BALOŠ