Doživljaj za ceo život

Na pomen Afrike, svakom lovcu ubrza se puls. Još od malena, čitao sam svaku Hemingvejevu knjigu, otvorenih usta slušao priče naših poznatih lovaca, čitao članke u novinama. Zaista, prava bujica pitanja? Tamo je sve drugačije. Prilika za odlazak na ovakve rajske terene se naravno ne propušta i sa nestrpljenjem sam čekao kraj maja i odlazak u Južnu Afriku

Tekst i snimci: Mr Vladimir MIJAILOVIĆ

O samom lovištu nisam znao mnogo. Ekipa koja ide je vrhunska, a većinu poznajem odlično. Poslednjih 12 godina je u vlasništvu mog prijatelja Francuza Patrika Geslina, čoveka ogromne energije. U Afriku odlazi više od dve decenije, a pored vanserijskih trofeja – već godinama uspešno lovi lukom i strelom po čitavom svetu.

Lovište „Geland Boerdery“
Na samoj granici sa Bocvanom, u blizini reke Limpopo u brdovitoj oblasti Lephalale nalazi se lovište „Geland Boerdery“. Krenuli smo na put, koji je trajao više od pet sati. Daljina nam nije teško pala, jer po izlasku iz Johanesburga, ređali su se fantastični predeli. Otvorene doline, manje planine, sa neverovatno žutom travom, usamljenim stablima i gustišima. Na red su došla brda. Kamen, gustiši i poneki manji vodotok. Pri samoj vožnji, mogla je da se vidi divljač, impale i divlje svinje, a kao u nekom snu primećivao sam i glasno komentarisao većinu viđene divljači, pomalo u neverici da sam ipak stigao tamo gde želim.
Do samog lovišta i našeg kampa vodio je prav, prašnjav put. Na njegovom kraju, našao se predeo iz snova: lepo uređena domaćinstva, dvorišta, bungalovi, vozila, velika kuća sa terasom i trščanim nadstrešnicama. Domaćini su nam bračni par – Andre i Alma Van Niekerk. Njihovi sinovi Arno i Andre junior su neverovatni vodiči. Divni i ljubazni ljudi, naviknuti na život u ovom prilično surovom predelu. Nije bilo puno vremena za odmor. Već smo se spremali za popodnevni lov. Euforija i adrenalin me ne popuštaju! Spreman sam. Punim plućima udišem suv afrički vazduh. Uživam u novim i nepoznatim zvukovima, kojih je bilo čini mi se bezbroj.
Vodič mi je prijatelj i afrički domaćin Zoran Barnjak. Izuzetan lovac dosad je lovio po celom svetu, ima neverovatnu kolekciju trofeja, a lovište poznaje kao svoj džep. Sa Patrikom lovi godinama. Na ramenu mu je Blaser R8 u kalibru .300 Win. Mag, dok ja nosim sjajni karabin Sako 85 u kalibru .270 WSM. Posle naporne vožnje kvadom, krenuli smo ka sektoru 3, koji vodi kroz brdski deo lovišta. Nisam mogao da uživam u pejzažima, jer je čitav teren prekriven sitnim rastinjem – bušom. Jedini pogled pucao je sa brda niz put, koji je pravo vukao čini mi se, u beskraj. Sve je ovde novo, drugačije, surovije…. Sve bode i grebe. I najmanja travka. Mnoštvo zvukova, tragovi divljači u sitnom pesku na putu, pomalo čudni. Iskren da budem, koliko sam se naprezao da vidim divljač – toliko sam gledao po zemlji, za svaki slučaj, zbog zmija. Jer, kolika je prednost lovišta zbog brdskog dela i odsustva opasnih insekata, tolika je i mana. Ova brda i kamenjar dom su najopasnijih otrovnica na svetu, poput crne i zelene mambe i naravno kobre. Kako su me “utešili”: još desetak vrsta gadnih otrovnica. Zimski je period, jutarnje temperature su oko nule i ne viđaju ih intenzivno. Svakako da nije nimalo prijatno kad se nalazite u takvom okruženju.

Pogodak u oriksa
Ovaj deo lovišta ima nekoliko uređenih pojilišta. Voda se crpi sa dubina od 100 do 120 m i zadržava divljač u sušnom periodu. Oprezan prilazak i praćenje vetra koji nas je izluđivao neprestanim variranje. Bilo je naporno, jer u samom lovištu ima dosta morki. Prilično su bučne, lako poplaše ostalu divljač. Pešačili smo kilometrima. Zoran me je iznenadio, kad je naglo čučnuo. Zatim je i legao na put. Istog sekunda legao sam pored njega, očekujući da će se nešto dogoditi. Oriks – reče Zoran. Nisam ga video. Njegova sjajna moć zapažanja došla do izražaja. Video je oriksa kako stoji uz ivicu puta. Pokušavao sam da bolje osmotrim, na šta je Zoran žučno reagovao.
– Stavi tu praćku, evo ti moja puška. Brzo mi je namestio teleskopske nožice koje inače stalno ima na pušci. Zauzeo sam klasičan sedeći stav i čekao njegov znak. Oriks se nije pomerao sa ivice puta. Činilo mi se, da je prošla čitava večnost. Krenuo je prema proseku. Ne njega, mlad je mužjak. – Ne ni ovog, pucaj u trećeg, stroga plećka! Imao sam jasnu metu, a moćna „tristotka“ je odjeknula u afričkom bušu. Oriks skoči, podiže desnu nogu u stranu kao jelen i poče da se vrti u krug. Šok, neverica, zbunjenost! Zoran je krakto prokomentarisao – dobar pogodak!
Kroz glavu mi je prošla čuvena priča da se oriks pritaji. Lovce i vodiče koji mu priđu može gadno da povredi oštrim rogovima. Repetirao sam istog sekunda. Ispalio sam još jedan metak tik iza uveta. Moćna životinja pade istog sekunda.
– Svaka ti čast. Vidiš šta je „tristotka” – reče Zoran. Daljina je bila prilična, nešto preko 200 m. Dok sam radoznalo zagledao trofej, hteo sam da poletim od sreće! Činilo mi se da je to šampion sveta sa onolikim rogovima. Nisu me zanimale ni ranije priče drugova o inčima, veličinama, mojim zahtevima pre samog lova. Ovo je bio moj prvi trofej i zaista divljač za poštovanje i dugu priču. Pogodak je bio savršen. Niska plećka, pravo u srce. Zrno RWS EVO je odlično.
Usledio je naporan povratak u kamp, večera kraj vatre i prepričavanje doživljaja iz lova. Ostali članovi bili su uspešni. Odstreljeni su lep bradavičasti vepar i ženka gnua.

Srpski “Putin”
Za jutro smo planirali lov na impalu. Vodič je bio mladi Arno, dečak odrastao na ovom imanju i koji neverovatno čita tragove, poznaje navike divljači. Impala mi je bila poseban izazov. Parenje je bilo u punom jeku, svuda su se čuli specifični zvukovi mužjaka, međutim, divljač se teško viđa. Tek treći izlazak narednog jutra u sektoru 1, doneo je željeni trofej. Svaki put smo bili u blizini divljači, nekada i na pedesetak metara, ali osim par mladih mužjaka, jedino što bi videli su pozadine životinja u bekstvu kroz žbunje. Vratili smo se pomalo razočarani. Arno je objašnjavao ocu situacije Iskusni Andre želeo je da pomogne. U delu lovišta gde je buš ređi i gde ima dosta trave – tu je najveća koncentracija impala. Na čitavom tom terenu dominira lepo brdo, a na vrhu je Zoranova čeka, sa koje pogled puca na prostrane gustiše. Arno i ja smo se ponovo kretali kroz gustiš, vrućina je bila prilična, glasanje mužjaka intenzivnije. Na oko 600-700 m iznad nas bio je Andre, koji je osmatrao i navodio nas prema divljači. U jednom momentu, Arnoova motorola je otkazala, bili smo bez radio-veze. Jedino je ostalo da kroz dvogled pratimo pokrete iskusnog lovca na steni. I dalje smo bez radio veze. Onaj sa visine žučno gestikulira. Mužjaci se čuju, imam osećaj…
Mladi, iskusni Arno, odveo me je do malog puta, koji proseca nizijski deo lovišta. Divljač je svuda oko nas. Ništa od šanse za pucanje. Nosio sam Sako M85 u kalibru .270 WSM, sa optikom Zeiss Diavari 3-12×56. Arno se brzo popeo na termitnjak, kratko osmatrio, sjurio se i namestio mi štap za pucanje. Iako umoran od neverovatnog kontrasta, jutarnje hladnoće i jutarnje vrućine, straha od zmija, bio sam spreman za hitac. Nije potrajalo desetak sekundi, na putu su se pojavile ženke. Brzo su ušle u gustiš. Dva mlada mužjaka, nestala su u tri skoka. Poslednji u nizu bio je izuzetan mužjak impale. Znao sam da nemam vremena. Krst končanice bio je na plećki, pucanj. Životinja se propela, karakteristično pokazujući pogodak . Nestala je u gustišu.
– Čestitam – reče Arno, karakteristično skidajući kapu. Samo da nije previše otišao. Bio sam pesimista bez razloga, jer je divljač ležala tik u gustišu pored puta. Slikali smo se nekoliko puta. Primio sam čestitke i od Andrea koji je u međuvremenu stigao i prokomentarisao –
– Putin dobar si! Dva pogotka, oba u srce – oslovljavajući me mojim novim nadimkom. – Takvi smo mi iz krajeva odakle dolazim – odgovorio sam uz osmeh.
Narednih dana tragali smo za velikim kuduom. Neko ga zove afričkim jelenom. Stvarno je impresivna životinja sa oko 400 kg težine i moćnim, debelim, spiralnim rogovima. Morali smo da pazimo. Ovde je prošle godine odstreljen kudu, trinaesti na listi svih vremena u Južnoj Africi. Plaćen je poprilično, a vodiči su locirali jednog isto tako impresivnog, koga smo Zoran i ja videli u sam mrak prve večeri po povratku iz lova. Zaista je bila ogromna životinja, a trofej neverovatan!
– Ovde sve možeš da odstreliš, ali njega ni slučajno! Patrik ga čuva zbog priploda, zadržao se ovde zbog velikog broja ženki. Neće ga pucati narednih godina – upozorio me je Zoran.

Talični vodič Arno
Imali smo sjajnu lokaciju na čeki kraj pojila. Puška – Sako 85, kalibra .270 WSM, municija Winchester CXP3. Dan je bio na kraju. Pokušavao sam da vidim ponešto kroz male otvore na čeki. Afrička divljač ima odličan vid i otvori su veoma mali i nezgodni. Za pucanje i za osmatranje. Kako je vreme odmicalo, na pojilo su prvo došle morke, pa gomila grlica, krmača sa prasićima, mladi vaterbok… Najednom – srce zaigra! Kudu! Jedan, drugi, treći… Izlazili su kao po komandi. Šest sjajnih životinja. Očekivao sam znak, dozvolu…. Arno prošapta da su mladi. Napokon izađe ogroman mužjak, karakterističnog tamno braon vrata.
– This one – reče Arno… Srce radi još jače. Spreman sam da pucam. Najveći mužjak se uskomeša sa ostalima, udari rogovima na jednog do njega, a ostali se uz karakterističan zvuk udarca povukoše u gustiš. Mogao sam samo da gledam u oblak prašine kraj pojila, pokušavajući da nekako očima vratim životinje koje su nestale. Arno je žustro sišao sa čeke i krenuo samo njemu znanim putem. Znao sam da nemamo vremena, sumrak samo što nije. Objasnio mi je pokretima gde da odem. Shvatio sam šta želi – da iz gustiša pokrene divljač ka putu. Ni njega ni kudua. Dok sam se mahinalno okretao, vidim kako dolazi zadihan, nečujnog hoda. Poveo me je napred na manju čistinu. Kao u najneverovatnijoj priči, veliki kudu se lagano pojavo. Adrenalin… Savladao sam se nekako, naciljao lako nisku plećku ogromne životinje. Pucanj me trže, kudu poskoči, neobično zavrte repom i nestade u gustišu. Videh ozaren pogled mog vodiča i opet u neverici primih čestitke. Objašnjava mi da to uvrtanje repa je kraj kapitalne divljači. Našli smo ga u gustišu, uz samu ivicu puta. Neverovatna životinja. Boje, veličine ”“ pravi trofej. Kako da ga namestimo za slikanje… Vrteli smo ga nekako u krug. Težak, ogroman. Proslavljali smo duboko u noć. Zoran je odstrelio sjajnog kudua 2 km južnije od nas. Nikolas prelepu impalu, a Žerom jako dobrog vepra. Naredni dani ostali su za još neverovatnije doživljaje – lov divljih svinja, obilazak farme lavova, poziranje sa krokodilom.
Afrika za sva vremena…