Hartebist ne voli arogantne…

Piše: Igor TODIĆ

ViPečasovno praćenje krda zebri, uspešno snmo završili ulovom jednog dominantnog mužjaka, ali cenjeni trofej antilope – hartebista nam je umakao, zbog naše loše procene i arogancije

Piše: Igor TODIĆ
Mnogo sam razmišljao, na koji način da prenesem svoje utiske iz lova u Africi. U stranoj literaturi uglavnom su opisani odlični pogoci, tipovi zrna koja savršeno rade, nema izgubljene divljači, padanja divljači u vatri… Moj cilj nije da predstavim lepu, idealnu priču, već da lovcima koji se spremaju na sličan put, prenesem što realniju sliku i da ih podstaknem na razmišljanje o izboru oružja, municije i opreme.
Budilnik u vidu ptice (čije sam nadvikivanje opisao u prethodnom broju), opet je nepogrešivo odradio svoj posao, nagoveštavajući svitanje. Na južnoj hemisferi je u maju početak zime, tako da sviće tek u šest sati. Kao i svako prethodno jutro, u to vreme smo već bili na nogama, žurno se spremajući za još jedan burni lovni dan. U paketu koji sam ugovorio sa lovištem, bio je uključen i odstrel zebre i springboka, koji nisu česti stanovnici ove farme. Čest je slučaj da lovišta u cenovniku imaju i divljač koja se nalazi na drugim rančevima, pa je u paket tada uključena i poseta drugih lovišta, gde se i lovi ugovorena vrsta.

KRSTARENJE KROZ SAVANU
Odlazak na susedni ranč koji se graniči sa Etosom, bio je sasvim novo iskustvo za mene. Ne samo da je po površini bilo dvostruko veće, nego je i vegetacija potpuno drugačija. Savana je pokrivala veći deo ranča, a blizina nacionalnog parka i prisustvo domaće stoke, činili su ga neodoljivim za lavove. Samo saznanje da delimo teritoriju sa najkrupnijim predatorima na kontinentu, kao i da lovac može da postane lovina, dalo je novu dimenziju lovu. Nažalost, nisam imao priliku da sretnem ove divne životinje, baš kao ni hijene koje sam čekao na mrciništima nekoliko noći.
Ogromno i relativno ogoljeno prostranstvo, prvo smo prokrstarili džipom. Sreli smo nekoliko krda springboka, voterboka, crnih gnuova, ali im vozilom nismo mogli prići bliže od 500-600 m, što je bio siguran znak da je u ovom lovištu odstrel sa vozila ustaljena praksa. Nekoliko kilometara smo prolazili pored dvostruke ograde, koja je odvajala nacionalni park od farme. I pored očekivanja, na tlu Etose nismo primetili divljač, jer je najbliže pojilo udaljeno 40 km. Zvuči kao ogromna distanca, ali kada se uporedi sa površinom parka koji se prostire na 100×400 km, ovo je zaista malo parče! Posle otprilike sat vremena krstarenja džipom po nepreglednoj savani, Tim nas je odvezao u predele koji su vegetacijom podsećali na „našu“ farmu. Bilo je još uvek jutro, a temperatura se već bližila 30 podeljku, što nam je višečasovno pešačenje učinilo „interesantnijim“. Ipak, izuzetno niska vlažnost vazduha (20-25%), smanjivala je subjektivni osećaj toplote, a znoj je momentalno isparavao sa odeće, tako da sam imao osećaj da se uopšte i ne znojim. Ova pojava sa sobom vuče i veliku mogućnost dehidracije, tako da smo dnevno unosili oko četiri-pet litara vode. U ovakvim uslovima, „kamila“ mi je bila od ogromne pomoći. Ovaj rezervoar od 2,5 l u vidu malog ranca sa crevom koje omogućava uzimanje tečnosti u hodu, obezbedio mi je neosetno nošenje dovoljne količine vode za jedan izlazak.

LEPOTAN NA NIŠANU
Poštujući pravac vetra, zaputili smo se kroz rastinje, prateći svež trag krda zebri. Satima smo se već kretali po vrelom suncu i ušli u deo dana kada se divljač ne kreće, već odmara u šikari. U takvoj situaciji, mnogo joj je teže prići i ostati neprimećen, a upravo je to prilika, kada iskustvo vodiča dolazi do izražaja. Kretali smo se veoma sporo i isključivo u senci rastinja, jer svako izlaženje na otvoreno nosi rizik da svetlo lice napravi odsjaj, što u ovoj sredini ne može da prođe nekažnjeno. Dovoljno je da pokret primeti bilo koja životinja koja se nalazi u okolini, pa da upozori ceo živi svet u krugu od nekoliko stotina metara. Posle dugotrajnog i naizmeničnog hodanja, čučanja i puzanja, počela je da mi pada koncentracija i sve sam manje bio pažljiv. Odjednom, Tim koji se nalazio na par koraka od mene, naglo je čučnuo i dao mi znak da učinim isto. Krv mi je jurnula u glavu, umor je nestao, svim čulima sam se trudio da uhvatim nekakav signal koji njemu nije promakao, ali bez uspeha. Otpuzao sam do prvog zaklona i pogledao u pravcu njegove ispružene ruke i opet ništa. Tek posle dužeg osmatranja, uspeo sam da razaznam jednu zebru od celog krda koje je ležalo u hladovini na 300 m od nas. Iznenadili biste se koliko je teško razaznati crno-bele šare zebre u takvom okruženju. Srećom po nas, vetar je bio skoro neosetan i nosio je mirise od krda prema nama, tako da nije bilo razloga za žurbu. Limitiranost kalibra još uvek nije dolazila do izražaja, s obzirom da su zebre bile tako zaklonjene, da bi precizan hitac sa bilo kojim oružjem, kroz gusto granje bio teško izvodljiv. Pogađate, čekala me je nova partija puzanja. Tada je Tim iz ranca izvukao svoje „tajno oružje“ koje mi je puzanje učinilo znatno lakšim – dodao mi je plastične štitnike za kolena, koji su poznati svakome ko se oprobao sa rolerima. Mojim izgrebanim kolenima došli su kao spas, a ukoliko planirate sličnu avanturu, obavezno ih dodajte na spisak stvari koje ćete poneti sa sobom. Puzao sam veoma pažjivo petnaestak minuta, sve do tačke kada je trava postala niska, toliko da bi svako dalje napredovanje bilo primećeno. Bolovi u udovima su mi govorili da sam im prišao veoma blizu, ali kada sam podigao glavu iznad linije vegetacije, video sam da me od plena deli 220 m. Zaklonili smo se iza jedinog žbuna koji je još ostao na putu između nas. Nismo više imali kuda da napredujemo, a od krda sam jedino mogao da primetim dominantnog mužjaka, koji je jedini bio na nogama i nadgledao je svoje krdo. Nisam bio spreman da uputim hitac ka jednom ovakvom lepotanu, a da ne budem siguran u ishod, pa sam odlučio da sačekam bolju priliku. Vetar je i dalje bio povoljan, tako da sam imao vremena da potražim dobar oslonac među granama pomenutog žbuna. Prošlo je još dvadesetak minuta, pre nego što je mužjak zebre izašao na čistinu.

SREĐIVANJE TEŽE OD ODSTRELA
Divljač je izuzetno tvrda i vrlo često, čak ni moćni .375 H&H ne garantuje izlaznu ranu. Takođe je poznata i kao velika fabrika krvi, pa lako može da se desi da čak i sa solidnim pogocima, divljač uspe da umakne lovcu. Zgodna stvar kod bočno postavljene zebre je da već ima „nacrtanu“ metu: na samoj plećki u pravcu prednje noge pruge formiraju mali trougao čije pogađanje znači siguran i brz odstrel. Dolazimo do trenutka kada je loša procena daljine (ili izbor sporog kalibra) mogla da me košta trofeja. Poslušao sam vodiča koji je daljinu procenio na 180 m i u skladu s tim odabrao podeok na končanici. Ne znajući tog momenta da će me pogrešna procena daljine koštati podbačaja od preko 20 cm nanišanio sam u trougao, prirodnu zebrinu metu. Odjeknuo je pucanj, a zahvaljujući sporom projektilu koji je na toj daljini imao samo 360 m/s, potvrda dobrog pogotka u vidu karakterističnog zvuka, stigla je ceo sekund kasnije. Hitac je razbudio krdo i tek tada sam postao svestan da se dvadesetak grla ove divljači nalazilo u neposrednoj blizini mete. Opšti stampedo iskoristili smo da trkom prepolovimo rastojanje do pozicije na kojoj se pastuv nalazio. Stajao je na otvorenom i jasno sam mogao da vidim da je pogodak podbacio i da je zrno prošlo kroz nogu, oko 30 cm niže od nišanjene tačke. Brzo sam repetirao oružje i ispalio sledeći hitac. Ovoga puta, pogodak je završio tačno gde treba, a tvrdo i tupo zrno prostrelilo je ogromnog pastuva, prolazeći kroz teške kosti plećke, srce i pluća. Dobro plasirani hitac zaustavio je zebru posle samo nekoliko koraka. Posle slikanja i čestitki, pomislio sam da je došao kraj mom najzahtevnijem danu u Africi. I ponovo, greška…
Utovarili smo lovinu i krenuli kod vlasnika ranča kako bi prijavili odstrel. Lepa građevina u afričkom stilu pojavila se kao fatamorgana ispred nas. Sliku je upotpunio otvoreni bazen u dvorištu koji je izgledao skoro nestvarno, a lagani tempo kojim belci žive na ovakvim farmama, kao vremeplov vas vraća u 19. vek. Dok smo se upoznavali sa vlasnicima, tamnoputi radnici su već počeli sređivanje divljači. S obzirom da je koža zebre trofej bez koga nisam smeo da se vraćam kući, pridružio sam im se u dranju, kako bih bio siguran da neće biti oštećen. Tanak sloj žute i tvrde masti koja je više ličila na rskavicu nego salo, drastično je otežavala dranje. Pomoćnici koji uobičajeno deru divljač za nekoliko minuta, izgubili su više od dva sata na dranju zebre. Iskusni Tim mi je rekao da to nije kraj, jer ukoliko i najmanja količina te masti ostane, hemikalije za štavljenje neće moći da penetriraju u kožu, što će ubrzo izazvati opadanje dlake. Bili smo isuviše umorni, tako da smo mukotrpan rad oko skidanja i poslednjeg delića masti ostavili za sutra. Kako sam bio veoma zainteresovan da koža bude savršeno očišćena, proveo sam sutradan celo pre podne sa dvojicom pomagača na sređivanju kože pre usoljavanja. Pokazalo se da je sam lov bio znatno lakši, od onoga što je usledilo…

CRVENO ŽILAVO GOVEDO
Bukvalan prevod naziva antilope red hartebeest sa africaan – jezika bele manjine u Južnoj Africi je – crveno žilavo govedo. Ova antilopa pomalo čudnog oblika njuške, veoma je brza i osetljiva, što je čini cenjenim trofejom. Teži i do 200 kg, izuzetno dobro podnosi imalo lošije pogotke, što je i razlog za ono žilava u nazivu. Tokom proteklih lovova, primetili smo krdo hartebista, koje je svako jutro izlazilo na jedan proplanak, krećući se uvek ka gustom i neprohodnom delu farme. S obzirom da je hartebist životinja jakih navika, baš kao i naš srndać, odlučili smo da narednog jutra krenemo ranije, kako bi im presekli put i eventualno odstrelili neko trofejno grlo. Iako smo se na lokaciji pojavili sat vremena ranije nego obično, po svežim tragovima smo zaključili da je krdo i ovoga puta bilo brže od nas. Životinje u paši kretale su se polako, pa smo imali vremena da ih zaobiđemo i eventualno presretnemo na narednoj čistini. Posle petnaestak minuta brzog hoda, stigli smo do čistine koju je krdo već uveliko prolazilo. Većina krda nestala je u gustišu, a na proplanku su bile zaostale još samo tri-četiri životinje. Odmah sam zalegao iza malog brežuljka koji sam iskoristio kao oslonac, jer je trebalo uputiti precizan hitac na pokretnu metu udaljenu 200 m. Mužjak koga sam nameračio lagano se kretao ka višem rastinju i vremena za čekanje bolje pozicije nije bilo. Jedini hitac koji sam mogao da plasiram bio je dijagonalno i otpozadi u oblasti rebara, u želji da zrno izađe na drugu stranu u predelu zgloba prednje noge. Brzo sam izračunao kolika mi je korekcija putanje neophodna, pre nego što sam povukao obarač. Pogođeni mužjak se momentalno srušio, a ja sam u neverici ubacio sledeći metak u ležište. Moja radost bila je kratkog veka, jer je posle samo nekoliko sekundi šoka, hartebist ustao i kasom nestao u žbunju. Pokušao sam da plasiram sledeći hitac, ali vremena više nije bilo. Siguran u pogodak, mislio sam da je pronalaženje ranjene divljači samo pitanje vremena. Još jedna pogrešna procena i arogancija nisu nam dozvolile da malo sačekamo, pre nego što krenemo u potragu.
Odmah smo pronašli krvavi trag koji je skoro bez prekida išao u šumu. Po količini krvi i rasporedu kapi, bilo je jasno da je zrno prostrelilo divljač. Potraga se otegla, a masivno krvarenje bilo je sve manje. Čak smo našli nekoliko mesta gde je divljač zalegla i ponovo ustajala. Lak i brz jutarnji lov pretvorio se u dugotrajnu potragu za ranjenom divljači. U pomoć su nam pritekla i dva crna pomoćnika sa farme. Sedam sati traženja krvi i praćenja tragova, učinilo je ovu potragu najdužom u mojoj lovačkoj karijeri. Posle nekoliko kilometara, rana je počela da se zatvara, pa je krvarenje bilo sve slabije, dok na kraju nije i potpuno prestalo. Narednih dana sam u nekoliko navrata ponovo dolazio na istu lokaciju ali bez uspeha. Hartebist je ostao jedina divljač od planirane, čiji trofej neću poneti nazad.

SUSRET SA KOBROM
Pored brojne divljači, koju smo čeznuli da vidimo, bilo je i slučajnih susreta sa vrstama za koje obično „molite boga“ da izbegnete. Čim smo pristigli na farmu, čuli smo po jednu dobru i lošu vest: dobra je da se crne mambe ne pojavljuju, iako se farma nalazi u srcu teritorije koje nastanjuju ovi opasni i osvetoljubivi gmizavci, a loša da ćemo deliti teritoriju sa kobrama, koje najviše vole da se zadržavaju oko kuće. Radi se o vrsti koju zovu spiting kobra (u slobodnom prevodu – kobra koja pljuje otrov) ili kako je zbog karkteristične šare još zovu – zebra kobra. Kažu, ostavljena hrana, kao i kante za đubre privlače miševe, koji privlače kobre, pa su zato susreti uz same temelje i najčešći. Za razliku od crnih mambi i paf adera koji su i najčešće ubice na ovom području, kobra pokušava da izbegne svaki susret sa ljudima, a kada je to neizbežno, pokušaće šištanjem i zauzimanjem karakteristične poze da vas upozori. Često se dešava da kobra oseti vibracije koraka i da se samo pomeri sa puta, pustivši vas da prođete što vi, nesvesni njenog prisustva i učinite. Zato su susreti u lovištu veoma retki. Kratku, debelu i lenju zmiju paf ader, mrzi da se pomera bez preke potrebe, pa postoji opasnost da je nagazite što bi imalo katastrofalne posledice. Prirodno, prvo pitanje se ticalo zaliha protivotrova, a iskrenost odgovora me je neobično obradovala: protivotrov ne postoji, jedini lek je da se unesrećenom u najbližoj bolnici ubrizga velika količina steroida i da se čeka. Da li sam pomenuo, da je najbliža bolnica udaljena 115 km?
Šalu na stranu, problemi sa kobrom mogu da nastanu samo ako ne poštujete dva jednostavna pravila: 1. Noću se krećete isključivo sa baterijskom lampom, jer su kobre mahom noćni lovci. 2. Uvek držati zatvorene vrata, prozore ili komarnike! Za dve nedelje provedene na farmi imali smo dva susreta više, nego što bi voleli. Jedna odrasla kobra prešla je put na samo nekoliko metara od nas, pritom nas potpuno ignorišući, dok smo drugu, znatno manju, ali podjednako opasnu, ugledali pored kante za đubre.