Juriš u otadžbinu
Piše: Branislav V. STANKOVIĆ
U jednoj od svojih najveličanstvenijih pobeda, srpska vojska je posebno motivisana da se posle deset meseci izgnanstva vrati u otadžbinu, uradila ono što je neprijatelj smatrao za nemoguće: posle 22 dana žestokih borbi, 30. septembra 1916, uništena je bugarska odbrana i osvojena strateški veoma važna planina Kajmakčalan, čijom najvišom kotom je i prolazila državna granica tadašnje Kraljevine Srbije
Piše: Branislav V. STANKOVIĆ
Početkom avgusta 1916, Srbi su počeli da prilaze Moglenskim planinama, koje su se kao bedem uzdigle iz solunske ravnice. Vrhovima ovih planina, od kojih su neki prelazili nadmorsku visinu od preko 2.000 m išla je granica Srbije. Ovo je bio dovoljan motiv srpskim vojnicima da daju sve od sebe, da ih osvoje…
Posle teške i krvave bitke kod Gorničeva, ogroman planinski lanac Nidže planine i njen najviši vrh, krov Balkana – Kajmakčalan, predstavljao je sledeći cilj. Visine 2.521 m (na starim kartama 2.525), ovaj kameniti plato, obrastao samo niskom travom, zajedno sa visovima Siva stena, Starkov grob, Starkov zub, Kočobej i Floka, predstavljao je prirodno utvrđenje i ključ bugarskih položaja. Njegovim padom, ugrozio bi se ceo sistem bugarske odbrane. Svesni toga, Bugari su ga utvrdili sa tri reda rovova, između kojih su bila krstila sa bodljikavom žicom i drugi, fortifikacijski objekti poljskog tipa, u bližoj i daljoj oblasti Kajmakčalana. Bugarski vojnici smatrali su ovaj položaj neosvojivim i dali mu ime, inspirisani svojim mitskim junakom – „Borisov grad“. Za njegovu odbranu, određena je 3. bugarska divizija.
Klanica u rovovima
Za Srbe, sem strategijskog, Kajmačalan je imao značaj i zbog toga što se preko njegove najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije. Njegovim osvajanjem, posle deset meseci izgnanstva vratili bi se u Srbiju. Srpski vojnici bili su zbog toga posebno motivisani da učine ono što je neprijatelj smatrao nemogućim. Opsednuti zauzećem Kajmakčalana, Srbi su ga nazivali „Vrata Srbije“ ili „Kapija slobode“.
Da otvore „Kapiju slobode“, određene su Drinska i delovi Dunavske divizije iz 3. armije. Pre nego što su uopšte došle u priliku da se bore za Kajmakčalan, ove dve srpske divizije morale su borbom da prokrče put preko Čeganske planine, koja je bila ispred ovog značajnog cilja. Konačno, kada su Bugari sabijeni u „Borisov grad“, mogla je da počne operacija, koja predstavlja jednu od najveličanstvenijih pobeda srpske vojske.
Položaji ispred Kajmakčalana zauzeti su 12. i 13. septembra, a napad na njega počeo je 16. septembra 1916. Posle snažne artiljerijske pripreme, pešadija je krenula u napad u 9.30 časova. Pod uraganskom vatrom branilaca, Srbi su se penjali uz strme padine. Kada su se kolone dovoljne približile oko 13 časova, preduzet je juriš i zauzet prvi kameniti stepenik Kajmakčalana, koji se nalazio na rastojanju oko 100-150 m od prve linije odbrane. Međutim, žestoka vatra kojom je neprijatelj obasuo srpske vojnike, naterala ih je da obustave napad i počnu utvrđivanje na dostignutoj liniji. To veče, na celom položaju vladala je gusta magla. Neustrašivim drincima to je bila dobra prilika za napad. Negde oko 22 časa, porušili su žičane prepreke i upali u prvu liniju rovova. Nastala je užasna klanica, u kojoj jedva da se znalo ko koga bode. Srbi su u ovakvim situacijama, u kojima se bukvalno nije video prst pred nosom, skidali dugačke francuske bajonete sa pušaka. Držeći bajonet u desnoj ruci, levom su hvatali za glavu: ukoliko protivnik nije imao šlem, znali su da je bugarski vojnik. Do jutra 17. septembra, Srbi su bili gospodari cele prednje linije odbrane. To veče, napad je nastavljen paklenom artiljerijskom vatrom na glavni položaj odbrane, koja je sem neutralisanja neprijatelja, imala zadatak i da raznese žičane prepreke. Artiljerijska priprema dostigla je svoj vrhunac 18. septembra oko 15.30 časova, kada su srpski vojnici u opštem zanosu krenuli na juriš i ne sačekavši do kraja prestanak artiljerijske vatre!
Opšte oduševljenje zahvatilo je i Francuze, posade baterije rovovskih topova, koji su dohvatili puške i jurnuli na vrh zajedno sa Srbima! Prolazeći pored oborene gvozdene piramide, koja je označavala najvišu kotu, ali i državnu granicu, srpski vojnici su se krstili i ljubili zemlju. „Vrata Srbije“ bila su odškrinuta! Svesni značaja Kajmakčalana i okolnih visova, Bugarska vrhovna komanda izdala je naređenje da se ovi položaji brane do poslednjeg čoveka. Sem toga i bugarski vojnici su eventualni gubitak Kajmakčalana, smatrali nacionalnom sramotom. Gospodariti Kajmakčalanom, postalo je stvar prestiža dve nacije, pitanje života i smrti…
Kontranapadi Bugara
Zbog svega toga, Bugari su se ogorčeno i hrabro branili. Oni su bili majstori u izvođenju noćnih prepada i kontranapada, koje su te noći obilno upražnjavali. Oko 17 časova preduzet je prvi kontranapad, koji je u krvavoj borbi prsa u prsa odbijen i posle pola časa, Srbi su ovladali prvom linijom rovova na glavnom položaju. S prvim mrakom, Bugari su ponovo krenuli u još jači kontranapad, ali na vrh su već bile izvučene i dve srpske baterije brdskih topova. Ovih osam topova i masovna upotreba ručnih bombi, delovali su pogubno na bugarsku pešadiju, koja je trpeći velike gubitke, postepeno malaksavala. Još jednim jurišom na bajonet, Drinska divizija je oko 19.30 potpuno ovladala grebenom Kajmakčalana. Već sutradan, neprijatelj koji se povukao na zapadne padine Kajmakčalana, preduzeo je više napada, ali je svaki put odbijen. Ipak, njegova artiljerija je sa Kočobeja s desne i Sive stene s leve strane, neprestano dejstvovala kao i prethodnih dana. Zbog pogoršanja vremena, magle i jakog vetra sa snegom, obe strane, iscrpljene, ukopale su se u plitkim rovovima i na bliskom odstojanju. Kako su Bugari neprestano dovlačili pojačanja, Srbima nije pošlo za rukom da u više uzastopnih napada, potpuno ovladaju masivom Kajmakčalana. Položaji Siva stena i Kočobej, ostali su i dalje u rukama Bugara.
Srpska vrhovna komanda, zahtevala je da se što pre preduzme napad Drinske i Dunavske divizije, jer je uočeno da neprijatelj dovlači sve raspoložive snage u ovaj rejon. Napad je planiran ujutro 26. septembra. Međutim, pred zoru, samo nekoliko časova pred planirani srpski juriš, Bugari su upravo pristiglim svežim snagama, udarili u centar srpskog rasporeda. Vojnici 4. puka uspeli su da odbiju dva uzastopna napada, ali posle trećeg napada i borbe prsa u prsa, njihovi proređeni redovi morali su da se povuku oko 150-200 m u drugu liniju rovova. Ovo je uslovilo i povlačenje 17. puka, koji je pored toga bio izložen i jakom dejstvu artiljerije. Takođe, potisnuti su i delovi srpske vojske sa Kočobeja. Premoreni i proređeni drinci, posle 13 dana neprekidne borbe, popustili su. Vrh Kajmakčalana ponovo je bio u bugarskim rukama…
Male, raspoložive rezerve kojima je komandant 3. armije raspolagao i znatno nadmoćnije snage kojima je neprijatelj napadao, dovele su situaciju kod srpskih jedinica do vrlo ozbiljnog momenta. Vrhovna komanda, kao pomoć Drinskoj diviziji upućuje 7. puk, Četnički odred i Bataljon Srba dobrovoljaca. Ostale jedinice trebalo je da vrše pritisak na svojim sektorima, dok se od komandanta Istočne vojske, generala Saraja, zahteva da za pojačanje Drinske divizije uputi francusko – rusku armiju. Naravno, to nije usvojeno, uz izgovor da bi došlo do mešanja jedinica, a time i do teškoća u snabdevanju i komandovanju!
Otvaranje Kapije slobode
Za odsudni napad na Kajmakčalan, koji se nalazio u centru udara, određen je 30. septembar. Plan je bio da krila srpskih jedinica izvrše najpre pritisak na bugarske položaje Starkov zub (levo od centra) i Kočobej i Virutu (desno od centra), kako bi se Bugari zbunili, a zatim bi usledio i glavni napad, usmeren ka vrhu Kajmakčalana. Izvršene su i neophodne pripreme: Četnički odred je smenio proređeni 4. puk i što je važnije, povećan je broj artiljerijskih oruđa, naročito onih težeg kalibra, koji su izgradnjom puteva, privučena bliže položajima. Posle snažne artiljerijske pripreme, koja je počela u zoru 30. septembra, desna kolona krenula je u napad na Kočobej i Virut. Ubrzo, jurišem, Virut je zauzet, zatim bugarskim protivnapadom izgubljen, pa ponovo osvojen! Međutim, Kočobej se držao čvrsto i dalje u bugarskim rukama. Leva kolona, usled guste magle, odustala je od napada na Starkov zub i usmerena da pomogne udar na glavni cilj – Kajmakčalan. Snažna artiljerijska priprema, dotad neviđena na Solunskom frontu, iz svih raspoloživih oruđa, počela je u 8.40 i trajala puna tri sata! Ova strahovita paljba razorila je žičane prepreke, rovove i zaklone. Bugarski vojnici, koji su preživeli ovu paklenu vatru, psihički potpuno potreseni i izbezumljeni, čučali su u razrovanim rovovima, punim mrtvih vojnika.
Srpska pešadija krenula je u napad pod zaštitom artiljerije u 11.30 časova. Baš kada su bili blizu, ogroman crni oblak zaklonio je vrh i počeo kao avet da se spušta ka Srbima. Ova prirodna pojava delovala je negativno na ljude sa prenapregnutim živcima, koji su preživeli svašta, pa su neki, ne znajući o čemu se radi, počeli da se kolebaju… Ipak, snažni talas srpske pešadije je nezadrživo uleteo u maglu i bugarske rovove. Počela je borba bajonetom i kundakom. Vojnici i jedne i druge strane, rastureni po grupama u gustoj magli, naletali su bajonetima jedni na druge. Konačno, oko 14 časova, Bugari su u neredu odstupili ka Crnoj reci. Rojevi zrna još su zviždali kroz vazduh, kada su srpski vojnici ispravljali oborenu piramidu. Kajmakčalan je osvojen! „Vrata Srbije“ konačno su otvorena!
Plato prekriven leševima
Na ovu vest, počelo je slavlje po rovovima Solunskog fronta i pozadinskim jedinicama u moglenskoj ravnici. Srpska Vrhovna komanda izdala je proglas, u kome se kaže: „… Junaci, oteli ste mu topove, zauzeli ste orlovo gnezdo, silnu tvrđavu i svu nadu neprijateljevu, zauzeli ste Kajmakčalan. Vrata za našu milu Srbiju otvorili ste!“…
Međutim, boj još nije bio gotov, dok god su Bugari držali Kočobej i Sivu stenu, sa kojih su artiljerijskom vatrom s obe strane gađali plato Kajmakčalana. Kočobej je pao 1. oktobra, a nekoliko dana kasnije, posle teških borbi, zauzeti su Siva Stena, Starkov zub, Starkov grob i Floka. Padom ove linije položaja, bitka je konačno dobijena. Ovaj uspeh, skupo je plaćen ljudskim žrtvama. Samo Drinska divizija je za 22 dana, koliko je bitka trajala imala blizu 4.000 ljudi izbačenih iz stroja. Od toga, oko 1.000 mrtvih i 2.500 ranjenih! Bugarski gubici bili su još veći. Ceo plato Kajmakčalana bio je gusto prekriven leševima, preko kojih je moralo da se preskače! Posle ove bitke, Kajmakčalan je dobio novi nadimak – „Krvavi kamen“.
Potpuno demoralisani gubitkom najvažnije tačke odbrane, bugarski vojnici povukli su se u dolinu Crne reke i prema položajima u visokim planinama, na severu. Što je bio još gore po njih, pad Kajmakčalana iskoristile su i druge savezničke jedinice i krenule u ofanzivu. Posle niza krvavih borbi u luku Crne reke, srpska vojska je prodrla oko 40 km u sopstvenu teritoriju i 19. novembra zauzela Bitolj. Krajem 1916, dolaskom zime, operacije su postepeno zamrle. Zaraćene strane su se utvrdile na novim položajima, koji su postali obeležje Solunskog fronta. Ovi položaji će konačno biti probijeni, tek septembra 1918…
Naoružanje i oprema
Srpska pešadija bila je opremljena trometnim puškama Manliher-Bertje M1907/15 i mitraljezima Sent Etjen M1907 kalibra 8x50r Lebel, rovovskim oruđima 58 mm No1 i No1 bis, sa tri vrste nadkalibarnih projektila i ručnim bombama kašikarama F1. Artiljerija je dobila poljske brzometne topove Šnajder M1912 kalibra 75 mm i haubice kalibra 120 mm. Ova oruđa su bila slična onima koje je srpska vojska koristila u Srbiji, ali municija (naročito upaljači), prilično se razlikovala. Brdska artiljerija je privremeno dobila sporometne topove De Banž, ali je predviđena njihova zamena modernijim od 65 mm. Formirana je i armijska teška artiljerija, koja se sastojala od dalekometnih topova i teških haubica, takođe francuskog porekla.
Bugarska pešadija bila je naoružana austrougarskim puškama i karabinima sistema Manliher M1888/90 i M1895 kalibra 8x50r Manliher i mitraljezima Maksim i Švarcloze. Artiljerija je bila francuskog (sistem Šnajder) i nemačkog porekla (sistem Krup i nemački službeni artiljerijski materijal dobijen kao pomoć) različitih kalibara.
