Nesuđena legenda

Imali smo priliku da isprobamo originalni, stari model 59 sa poboljšanjima, kakav je i učestvovao na američkom vojnom konkursu – evo našeg utiska: i pored male težine i solidnog odskoka, prilično je precizan, uglavnom može da grupiše pogotke u nekih 6-7 mm na 25 m, u zavisnosti od strelca

Jedna od najstarijih i najvećih, ne samo američkih nego i svetskih fabrika oružja „Smith & Wesson“, oduvek je bila poznata po proizvodnji kvalitetnih revolvera. Samo do proslave stogodišnjice firme, proizvedeno je blizu deset miliona komada oružja. Od tada je naredniih 30 godina proizvodnja naglo rasla, a kako je proizvodni program proširen od 1953. i na pištolje i razne vrste lovačkih pušaka, taj broj je u tom periodu udvostručen. Iako fabrika nikada nije dala zvanično tačan broj proizvedenih komada oružja, već ove brojke dovoljno govore o uspešnosti Firme. Možemo slobodno da kažemo da je S&W najveći, ne samo američki, već i svetski snabdevač policijskom opremom uopšte.
Iako su od početka bili prvi američki proizvođač koji je razvio pištolj izvorno oko kalibra 9 mm, nikada nisu uspeli da ostvare presudan komercijalni uspeh ni na domaćem, ni svetskom, pre svega evropskom tržištu pištolja. Najveći neuspeh, ako se tako može reći, doživeli su početkom osamdesetih godina 20. veka, na konkursu za službeni pištolj vojske SAD, koji bi zamenio dotadašnji Colt M1911. On je posle rata, već u dva navrata, početkom pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka preživeo pokušaje zamene. Kada je 1979, vojska SAD objavila da će dotadašnji Colt M1911 da zameni devetmilimetarskim pištoljem dvostruke akcije, S&W je konkurisao Modelom 59, čime je ušao u uži izbor. Međutim, posle dve godine konkurs je poništen, a raspisan je novi, sa izmenjenim uslovima. U međuvremenu Firma je odustala od daljeg učešća. Colt M1911 je ostao do 1985, kada je objavljeno da je na konkursu usvojen italijanski Beretta 92-F.

Konkurs kao izazov
Međutim, za razliku od nekih drugih firmi koje su gubeći na ovom, ali i na domaćim konkursima za vojni pištolj potpuno ugasile proizvodnju modela – poput izvanrednog Steyr GB, „Smith & Wesson“ je sa još većom pažnjom prionuo usavršavanju postojećih i razvijanju novih modela. Tako od tada, pa do danas imamo šestu generaciju pištolja ove firme, čiji je kvalitet izrade doveden do savršenstva. Autor teksta je razgledajući pre sedam godina, tada nove modele ove firme linije Tactical, stekao utisak da nije u životu držao bolje urađen i finiširan serijski pištolj. Radilo se o modelima 4066 i 4566 linije Tactical, kompletno urađenim od nerđajućeg čelika.
Imali smo priliku da isprobamo originalni, stari Model 59 sa poboljšanjima, kakav je i učestvovao na američkom vojnom konkursu. Radi se o pištolju dvostruke akcije, sa 14 metaka u okviru, sa navlakom identičnom osnovnom Modelu 39 i cevi dužine 102 mm, koja se u navlaku bravi klasičnim Browningovim sistemom – jednim jakim obuhvatnim prstenom i padajućim klinom u ram (usadnik). Ram pištolja izrađen je od aluminijske legure, dok je sve ostalo od kvalitetnog ugljeničnog čelika. Zbog lakog rama, pištolj je 180 g lakši od svojih konkurenata, pre svega Berette 92, ali i našeg CZ99 (radi poređenja oba su teška po 965 g). To se donekle i oseti pri gađanju, gde je odskok pištolja naročito pri dužim serijama veći i osetniji. Ovaj model imao je sigurnosnu čiviju udarne igle koja je uvedena 1980, ali je donekle opteretila okidanje, koje iako solidno – nije više tako glatko, kao na prvim modelima. Neobično vitke linije poput domaćeg M-57 i nešto deblje drške, opremljene tankim dvodelnim koricama od sjajne plastike, koja se odlično uklapa u patinast izgled kompletnog pištolja. Pištolj na testu bio je fabrički niklovan, što je inače redak finiš za „smitove“ koji su ili plavo finiširani, ili su kompletno od nerđajućeg čelika. Kako smo uglavnom navikli na polirani hrom visokog sjaja, ovaj finiš je mat, poput belog zlata i daje lep, patinast izgled. Niklovani su samo navlaka, usadnik i vodeća čaura cevi, a sve ostalo je tamno brunirano, čak i poprečna čivija, kao i ceo unutrašnji mehanizam. To je najuočljivije na okvirima, koji mat brunirani nekako kvare opšti izgled bilo da su u rukohvatu ili pored pištolja. Cev je sa odličnom uvodnom rampom i predviđena je za sve vrste municije, tako da pištolj funkcioniše bez zastoja.

Opšti utisak
Uzet u ruku, pištolj izvanredno leži čak i u manjoj šaci. Iako su do sada mnogi autori predstavljali kao manu, govoreći da zbog povećanog kapaciteta i deblje drške nije bio zgodan za ljude azijskog i latinoameričkog kontinenta i da je i to bio razlog slaboj prodaji. Međutim merenje šublerom je pokazalo da je debljina pištolja preko drške 34 mm, što je manje od svih konkurenata, a ta debljina je sedamdesetih godina 20. veka bila propisana za nemački policijski pištolj kao minimalna. Kako je drška pod dobrim uglom i nema grbu sa zadnje strane, za duboki obuhvat šakom, prisutnima na testu je ležao u ruci kao saliven. Istina prvi Model 39 sa samo osam metaka i znatno tanjom drškom, kao i izvanrednim drvenim koricama ležao je u ruci poput Parabelluma 08, ali to je i drugo vreme i model koji se više ne proizvodi. Malo nas je iznenadilo rastavljanje: iako je pištolj sistema kao HP i njegovih kopija, ne rasklapa se iz zadnjeg položaja, ukočen kočnicom navlake – već u položaju kad zarez kočnice u navlaci, dođe iznad same poprečne čivije, ova se potisne prstom sa desne strane ulevo i tada izvuče. Ovo nije uspelo nikom od prisutnih, ni iz drugog pokušaja osim vlasniku. Autor teksta se u trećem pokušaju poslužio izbijačem iz pribora „papovke“ koji uvek ima na strelištu ili testu.

Prilična prepreka
Ovo je ozbiljna mana pištolja, jer se današnji moderni plastični pištolji poput Glocka i Walthera 99, rasklapaju bukvalno jednim potezom, a sklapaju u dva. Takođe, kod ovog pištolja ni sklapanje nije baš jednostavno: s obzirom da navlaka nema prorez za prolaz izbijača čaure koji je postavljen normalno sa leve strane, on se nalazi na opruzi (nije fiksiran!) i pri vraćanju navlake, mora se zajedno sa polugom kočnice i čivije udarne igle sa desne strane potisnuti sasvim u ram, dok navlaka ne dođe u zadnji položaj i poprečna čivija se vrati kroz navlaku. Ovo je prvi put da smo videli pištolj sa pokretnim izbijačem koji nije fiksiran u usadniku. Objektivno, s obzirom da se radi o vojničkom pištolju koji mora da bude što pristupačniji ljudima raznog nivoa obuke i obrazovanja, prednost Berette je znatna.
Dugme nosača okvira je iza branika obarača i aktivira kočnicu, koja deluje kada okvir nije u rukohvatu. Za razliku od pištolja „Zastave“, koji su imali ovu kočnicu koja se aktivirala na 26 mm spuštenog okvira, „smitova“ koči već posle 1 mm spuštanja, što je odlično. Autoru teksta poznato je nekoliko nesrećnih slučajeva u čuvarskoj službi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, od kojih su dva sa smrtnom posledicom. Razlog: igranje sa repetiranim pištoljem i nedovoljno spuštenim okvirom (5-6 mm)! Posledica: opaljenje pištolja u kolegu iz neposredne blizine! Kod „smita“ je to onemogućeno. Ali i ovde imamo zaista kompleksan mehanizam sa pločicom, polugama i dve oprugice. Kod TT i Colta M1911 je to samo jedna lisnata opruga obarača, koja na prednjem kraju ima ispust. Pored ovih, pištolj ima još dve kočnice: međupoložaj oroza (half-cook) i spoljnu kočnicu na navlaci koja obara oroz na blokiranu udarnu iglu. Ukupno četiri kočnice.

Solidno okidanje
I pored male težine i solidnog odskoka, pištolj je precizan Uglavnom može da grupiše pogotke u oko 6-7 mm na 25 m, zavisno od strelca. Veoma su prijatni široki, niski nišani, od kojih je prednji (iako niklovan) fino narezan sa zadnje strane, tako da ne daje odsjaj na suncu. Zadnji su podesivi po pravcu, sa klik mehanizmom sa više položaja. Ovakvo rešenje omogućava brzo preticanje po pravcu i lako nalaženje cilja u horizontu. Pištolj nije matiran po gornjem delu navlake, ali se zadnji nišan nalazi na pločici nosača koja seže do otvora za izbacivanje čaura, tako da je onemogućen bilo kakav odsjaj. Uostalom vojnički pištolj je i predviđen za brzu paljbu po horizontu, na mete koje se kreću, a ne za precizno gađanje uz koncentraciju.
Okidanje na ovom pištolju je solidno, iako specifično: kod dvostruke akcije, obarač glatko prelazi ceo put do opaljenja. Ali kod jednostrukog dejstva (SA) i zapetog oroza, obarač ima dva kolena, kao na pušci M48, istina znatno mekša: kad je oroz u zadnjem položaju prvo povlačenjem pređete meko 3-4 mm, a onda naiđete na otpor koji posle još 2 mm otpušta oroz i opaljuje. I ovde je još jedna znatna prednost kod Berette 92F.

Nastao u nezgodno vreme
Ako se uzme u obzir da je napravljen 1971, ovaj pištolj je u to vreme sigurno bio najsavremeniji na svetu, a možda i najbolji. Tada je u svojoj klasi imao za takmace Browning HP 1935 i Berettu Brigadir 1951 (oba SA), kao i Walther P38 sa tankom cevi. Već 1990, kada je završen i treći ponovljeni konkurs i opet pobedila Beretta, bilo je mnogo modernijih, robusnijih i jednostavnijih pištolja, među kojima i naš CZ99, vodeći SIG 226, ČZ75 u više verzija zapadnih proizvođača, zatim Glock 17, HK 7 (M13), Walther 88 i Ruger 85 koji su bivali sve bolji i bolji. Istina je da je Smith & Wesson 59 nastao u nezgodno vreme, a kada je trebalo da se pokaže, bilo je već kasno u odnosu na novu konkurenciju. Kolika je tehnološka razlika u desetak godina, govori podatak da je SW M59 ima ukupno 75 sastavnih delova, Glock 17 samo 33 – upola manje. Ali da je kao kolekcionarski primerak više nego interesantan – to je istina.
Tekst i snimci: Dušan ĐOKIĆ