Pakao u Fort Beningu

Piše: Ivan ŽALAC

Pripadnik specijalnog Bataljona vojne policije „Kobre“, retki Evropljanin koji je uspeo da savlada mukotrpni i zahtevni tromesečni dril ove poznate elitne jedinice

Piše: Ivan ŽALAC
Za koliko njih ste čuli, da su prošli neku od paklenih obuka američkih vojnih specijalnih jedinica? Pa, još redak Evropljanin, koji je izrdžao tromesečnu torturu nemolosrdnih narednika ne praštajući ni najmanju grešku. Ova priča dokaz je da u našoj vojsci žive i rade vrhunski profesionalci.
– Odakle početi? – pita nas Ivan, tridesetčetvorogodišnji oficir „Kobri“. – Da li od drila koji sam prošao u 82. Pomorskom centru u Kumobru, ovde u „Kobrama“ ili u Rendžerima. Čini nam se zanimljivo, jedno, drugo i treće. Puštamo ga da priča…

Od Kumbora do Njeguša
– Još od tada, počinje moj hod po mukama. Nikde se nisam toliko naplivao, nahodao i natrčao, kao što sam za tih deset meseci u Pomorsko-diverzantskom centru. Često su nas po najvećoj vrućini, s rančevima terali da se iz Kumbora, penjemo čak do Njeguša na Lovćenu. Posle je na red došla i selektivna u „Kobrama“. Trajala je šest meseci. I to je bilo đavolski teško.

Krenulo se s padobranstvom
Ivan, tada nije ni slutio da će brzo doći dan, koji će u njegovoj vojnoj karijeri imati veliki značaj.
– Da, samo da je ishod bio drugačiji, možda bi bio i najgori. Ne smem ni da pomislim šta bi mi kolege radile, da sam nekim slučajem odustao. No, ostavimo to po strani. Moj dolazak u Fort Bening, ni po čemu se nije razlikovao od dolaska drugih stranaca. Tu su bila još četiri Evropljana: Mađar, Hrvat, Gruzijac i Azerbejdžanac. Smestili smo se i upoznali sa ostalim vojnicima. Prvo je trebalo proći osnovni kurs padobranstva – Airborne. Tu je već moglo da se nasluti šta nas čeka?

Sve se meri i broji
Prva nedelja kursa za Rendžere, bila je filter. Merio se svaki urađen sklek, trbušnjak, zgib i pretrčan kilometar. Ivanu to nije predstavljalo problem.
– Testovi su počinjlali u 4.00 ujutru. Instruktor stoji pored i sve zapisuje. Već na samom startu, mnogo ljudi je otpalo. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve teže. Već posle nekoliko dana ostao sam jedini stranac. Amerikanci su me odlično prihvatili. Nisam ni jednog trenutka osetio, da me drugačije gledaju ili tretiraju. Naprotiv, iz dana u dan prijateljstvo je postajalo sve jače. U takvim teškim okolnostima, ljudi se čvršće vezuju, jer se na taj način patnja duha i tela lakše podnosi. Pred nama je stajao dug put patnje.

Patrole, zasede, pešačenje…
– I to do iznemoglosti – priča Ivan. – Rad u patroli izvodio se po stotinu puta. Više nismo bili u kasarni, već u šatorima u šumi. Posle svake patrole ili zasede, koju smo morali da postavljamo, sledila je prezentacija. Svaki kandidat, tačno je morao da izlaže svoja zapažanja. Uz fizički napor, ovaj deo tražio je i veliku koncentraciju. Možete da zamislite, kako je teško sačuvati bistru glavu, a spava se 45 minuta dnevno. Jelo se samo noću, a preko dana jedino je voda mogla da se pije. U tim momentima trebalo je pronaći motivaciju. Na sreću, ja sam je pronašao u želji da pokažem da postoji i jedan Srbin, koji može ovo da izdrži.

Budi Rendžer – napreduj u karijeri
U armiji SAD, oni koji prođu kurs Rendžera cenjeni su i uvažavani gde god da se pojave.
– U to sam se lično uverio. U njihovoj pešadiji, gotovo da je nezamislivo napredovati, bez Rendžerske obuke. Podoficir, koji se vrati u svoju jedinicu, odmah je Bog i batina. Oznaka na ramenu uvažavana je i poštovana od svih. Rendžeri podnose veliki teret u Afganistanu i Iraku. Njihove misije, za razliku od drugih jedinica, traju samo dva ili tri meseca. Gotovo da nema instruktora, sa kojim sam se susreo, a da nema ratnog iskustva.

Veranje uz liticu
Druga faza kursa, po rečima Ivana, bila je najteža i najkompleksnija – obuka u planinskim uslovima.
– Krenuli smo put planina Džordžije. Bio je decembar. Nije bilo snega. Sećam se kiše koja nas je neprestano pratila. Tu je mnogo kandidata otpalo. Mislim da je najveći problem bilo veranje i savlađivanje jedne stene visoke oko 50 m. Više nije bila presudna snaga, već izdržljivost i spretnost. Bogami, još nešto nas je prilično namučilo – vezivanje alpinističkih čvorova. Za nekoliko dana, morali smo da naučimo vezivanje desetak varijanti. Meni kao bivšem mornaru, to i nije teško palo. Drugi su se strašno mučili, ne bi li za što kraće vreme to savladali. Svi su slični, a dovoljno je da pogrešite, ako se neki deo ne provuče gde treba.

Finale u močvarama Floride
Završni ispit imao je u februarau 1995, svoj fatalni ishod. Tada su četvorica Rendžera, umrli od hladnoće i iscrpljenosti.
– Taj događaj ih je naveo da budu malo obazriviji. No, ipak i dalje je taj finalni deo jeziv. U vodi i blatu smo bili non-stop. Veslali smo do iznemoglosti, a onda bi odrađivali zadate akcije – zasede, napadi, izviđanje, izvlačenje povređenih… Učili su nas o svim mogućim insektima, zmijama i aligatorima. Kako se od njih zaštiti i kakve posledice mogu da nas snađu od njih. Prikazivani su nam filmovi. Kada bih pravio neko poređenje, verujte da ne znam gde je bilo zahtevnije. Svaki segment je bio na svoj način težak. Bilo kako bilo, za mene je to bilo veliko životno i profesionalno iskustvo – zaključuje Ivan Tanacković.

Rendžerska pesma
Mentalni dril podjedanko je težak kao i fizički.
– Možda i gori. Rendžersku pesmu od šest stihova morali smo da naučimo napamet. Propitivali bi nas pred svaki obrok. Budli su nas u sred noći, dizali iz kreveta. Morali smo da je znamo bez greške – okriva Ivan.

Svuda gde treba
Američki Rendžeri najstarija su specijalna jedinica. Postoje skoro 250 godina, a naziv su dobili po mladom graničaru Robertu Rogersu, koji je još u Englesko-francuskom ratu (1754. – 1763.) osnovao četiri iziđačka i prepadna tima. Po njegovom imenu nazvana su „Roger's Rangers“. Jedna od prvih akcija bila je kad je Rodžers s dvadeset Rendžera, porazio sedam puta brojnije francuske snage. Rendžeri su kroz istoriju bili u svim svetskim ratovima i krizama (Granada, Panama, Somalija, bivša Jugoslavija, Irak, Afganistan). Obučeni su za izvođenje brzih udara i tzv. šok akcija, duboko u neprijateljskoj teritoriji. U organizaciji vojnih akcija predstavljaju vrh koplja. Najveći udarac Rendžeri su pretrpeli u glavnom gradu Somalije, Mogadišu, septembra i oktobra 1993, kada su upali u zamku boraca generala Aidida. U naizgled bezazlenoj akciji deblokade 70 njihovih kolega, poginulo je 20 Rendžera.