Relikvija Hladnog rata

Piše: Milan MILANOVIĆ

Ruski pištolj, koji je bio prava enigma u epohi Hladnog rata, sada aktuelan na Severnoameričkom kontinentu, pre svega kao pouzdano samoodbrambeno oružje

Ured za pešadijsko naoružanje Vermahta je uvideo da je besmisleno naoružavati pištoljima punog formata ili automatima posade letilica i plovila, više oficire, sanitetsko osoblje, kao i policijsko-administrativni personal. Njima su tokom ratnih godina, uglavnom, dodeljivani pištolji džepnog formata raznih proizvođača u kalibrima 7,65 mm ili 9 mm (k), pa je u kasnoj fazi rata konstatovano da bi u idealnim uslovima bilo dobro standardizovati jedno tipsko oružje u „zadovoljavajućem kalibru“. Ističemo ovo „zadovoljavajuće“, jer je zaključeno da metak 9 mm (k) nema dovoljno energije u imaginarnoj kategoriji, poznatoj kao „zaustavna moć“. Bilo kako bilo, Nemci su konstruisali metak 9 mm Ultra, koji je bio nešto jači od „kratke devetke“, ali dovoljno niskog impulsa da bi mogao da se koristi u pištolju slobodnog zatvarača. Naravno, kraj rata je omeo potpuno sprovođenje ideje o masovnom uvođenju pištolja Walther PP u novom kalibru 9×18, ali koncept je revitalizovan odlukom Vojske SSSR da za novi službeni pištolj primeni originalne nemačke zamisli.

Osnova novog projekta bio je pištolj manjeg gabarita od „tetejca“, napravljen oko municije većeg kalibra i manje početne brzine od razantnog 7,62 mm TT. Tako je kasnih četrdesetih godina 20. veka nastao Makarov PM (Pistolet Makarova), pištolj koji je nazvan po konstruktoru Nikolaju Fjodoroviču Makarovu i nalazi se u opremi oružanih snaga i policije SSSR i Rusije, već duže od šest decenija.
Iako su mnogi, još u vreme nastanka Makarova, smatrali da je Tokarev TT-33 neuporedivo bolja koncepcija poluautomatskog pištolja, nova službena municija 9×18 Makarov se pokazala kao odlično rešenje. Naime, ovaj metak zasnovan na starijem 9×17 Browning Short (.380 ACP) je omogućavao funkcionisanje sistemom slobodnog hoda zatvarača bez bravljenja, a zrno je po opaljenju imalo dovoljno energije za sve namene i situacije, u kojima se pištolj najčešće koristi. Dakle, iako je Makarov izvorno zamišljen kao vojno oružje – dobijen je skoro idealan policijski i samoodbrambeni pištolj srednjih gabarita. Ako tome dodamo krajnje simplifikovan princip rada i vrhunske materijale od kojih je izrađen, jasno je o kakvom kvalitetnom oružju je reč.

Ono što je oduvek sprečavalo Makarov da postane svetski popularno oružje je njegova specifična municija. Pojedini zapadni autoriteti u svetu oružarstva, tvrde da je metak 9×18 Makarov namerno napravljen, da odudara od zapadnih standarda, kako u slučaju Trećeg svetskog rata i zaplene oružja i municije, neprijatelji Istočnog bloka ne bi mogli da ga koriste. Naravno, to nema uporište u realnosti, već je razlika u dijametrima zrna municije 9 mm (k) i 9 mm Makarov posledica prakse, da Rusi pri određivanju kalibra mere rastojanje između polja, a svi ostali između žlebova u cevi, pa se javlja razlika. Preciznije – sva municija formalnog kalibra 9 mm ima manji „premer“ u odnosu na sovjetsko/ruski metak 9 mm Makarov, jer je njegov stvarni kalibar 9,25 mm.

Prvi kontakt sa svakim oružjem koje dolazi sa prostora Rusije je svojevrsno iznenađenje – skoro je neverovatno kako tamošnji konstruktori umeju da naprave jednostavne i funkcionalne sprave. Makarov ima fiksnu cev, sistem rasklapanja kao Walther PP/PPK, jednoredni okvir kapaciteta osam metaka, prilično sitne nišane, anatomski dobro rešen rukohvat sa obuhvatnim plastičnim koricama, tvrde komande i „naopako“ postavljen sistem kočenja i prebacivanja iz SA u DA mod okidanja. Naoko, to je grubo i krajnje upotrebljivo oružje, napravljeno da traje dugo i ne pravi glavobolje u vidu zastoja. Očekivali smo solidnu preciznost do daljina od petnaestak metara, potpunu pouzdanost i jednostavnost u rukovanju, ali Makarov nam je priuštio mnogo više.
Ovo je jedan od retkih pištolja tog tipa, koji mogu uspešno da koriste strelci svih veličina šaka, naročito žene koje u ruskim snagama bezbednosti nisu retka pojava.

Piše: Milan MILANOVIĆ