Strast koja živi streličarstvo
U kolibi-radionici, u okolini Lapova, grupa entuzijasta izrađuje izvanredne lukove od drveta 9self bow) bez lepka i savremenih, veštačkih materijala. taj hobi je prerastao u strast, koja „živi“ streličarstvo
U kolibi-radionici, u okolini Lapova, grupa entuzijasta izrađuje izvanredne lukove od drveta 9self bow) bez lepka i savremenih, veštačkih materijala. taj hobi je prerastao u strast, koja „živi“ streličarstvo. Sedeći uz računar jedne večeri u svom radnom kutku, na streličarskom forumu sam naišao na sliku čoveka sa self bowom. Odmah mi je privukla pažnju, jer je profesionalno urađena. Uz kratak tekst, stajao je link za sajt i za koji trenutak otvorio sam web stranicu lukarske radionice „Staro Brdo“.
Prvi utisak je bio presudan, veoma lepo uređen sajt sa majstorski postavljenim slikama, koje odmah pokazuju suštinu i srž. Bez suvišnih detalja koji odvlače pažnju, kao na većini sajtova. Nije teško shvatiti, da se ovde radi o entuzijazmu prve klase. Ono što je još manje verovatno je da se lukarska radionica nalazi kod nas u Srbiji. Usledio je kratak mail upućen „Starom Brdu“ i vlasniku sajta Željku Iličiću, o pozivu za upoznavanje i intervju. Kao što sam i očekivao, brzo smo se prepoznali kao streličari i dogovor je pao za tili čas.
Kada god došao dobro došao! – bio je odgovor s druge strane. Nisam dozvolio da me čekaju dugo. Prvog vikenda, sa spakovanim stvarima i opremom, uz najavu za dolazak, bio sam na putu za Lapovo. Uz srdačan doček kao kada se dva stara prijatelja vide posle dugo vremena, već smo bili na putu za planinsku kolibu koja je jezgro radionice i centar dešavanja.
Autentična sredina
Ne treba mnogo opisivati kakav je to krajolik, a još manje koliba koja se vidi na slikama. Ona je takođe delo Iličića i njegovih prijatelja i rođaka, koji sa njim dele ovu strast. Rađena je iz potrebe za proširenjem radnog prostora i po ugledu na kanadske lovačke kolibe iz 19. veka. Kuća ima terasu na kojoj se izvode svi radovi i koja je prilagođena za to. Unutar kolibe je dnevna soba, ukusna i skromna u skladu za filozofijom radionice – ima kamin i minimum nameštaja. Trofejima i lukovima ispunjeni su svi zidovi. Gore se nalazi potkrovlje, u kome komotno može da prenoći pet osoba, a drugi deo potkrovlja je namenjen za sušenje drveta. Veoma prijatan ambijent za boravak.
Bila im je potrebna autentična sredina u kojoj su, kao i nekada, nastajali plemeniti komadi drveta i oružja. Bez tehnoloških pomagala, struje i ostalih „smetala“, kako mi je objasnio Željko. Uz upoznavanje sa ostalim članovima ove zanimljive družine – Milana (poznatiji kao Izvidnik) i Ivana Crnju i uz njihovu nesebičnu pomoć, napravili smo reportažu o hobiju koji je prerastao u strast, koja se živi. I zaista, kada što čovek upozna ovakve ljude, shvati da oni nisu streličari već da žive streličarstvo. Gospodin Željko Iličić ima trideset godina i radi u lokalnoj firmi koja se bavi proizvodnjom iverice i drugih vrsta pločastih materijala. Završio je srednju šumarsku školu. Otac mu je bio lovočuvar i naučio ga da voli i ceni prirodu, onako kako ona to i zaslužuje. Naučio ga je svemu što je u prirodi bitno. Koje su biljke jestive, praćenju tragova, vremenskim prilikama i životinjama koje tu žive, lovu i ribolovu. Tu ljubav poneo je sa sobom i služeći vojsku, nadogradio znanje.
A streličarstvo? Ono je tinjalo u njemu od malena, iako je bilo potpuna nepoznanica do pre nekoliko godina. Željko je oduvek voleo lukove. U svet streličarstva i pravljenja self lukova (lukovi koji su od čistog komada drveta bez primesa lepkova ili drugih savremenih, veštačkih materijala), uveli su ga ljudi koji su u tome svetski poznata imena. Ima tu i doktora nauka i arheologa i običnih ljudi, ali su svi do jednog vrsni majstori ovog starog i nekada sudbonosnog zanata. Zajednička crta im je što su svi uvek spremni da pomognu jedni drugima i čine jedno veliko bratstvo na globalnom nivou. Okupljeni oko ove drevne veštine, cilj im je da je otrgnu od zaborava pred najezdom modernih lukova od svemirskih materijala. Nisu oni samo streličari, oni su istoričari, arheolozi, ekolozi, prirodnjaci i avanturisti, a bogami i dobri domaćini i gurmani. Verujte mi na reč, imao sam privilegiju da se uverim u to.
Upitao sam Željka da objasni otkud tolika ljubav prema streličarstvu?
Iako se i sam bavim streličarstvom dugi niz godina, nisam se mnogo okušavao u pravljenju self luka. Tek poneki pokušaj manje ili više uspešan, ali ono što sam ovde video razuverilo je čak i mene o urbanoj zabludi, da luk od drveta ne može da bude moćan, jak i precizan.
– Osnovna filozofija radionice je izlazak u prirodu i život u skladu sa njom. Uz bavljenje ovim sportom i hobijem, odlično se zabavljamo, učimo i bežimo od prebrzog gradskog života, sata i jurnjave za materijalnim stvarima. Sve je ovde minimalističko i jednostavno, od alata koji koristimo, do načina pravljenja lukova – kaže Željko.
Moćan, jak i precizan
I zaista je tako, od alata imaju malu, laganu sekiru, testeru, bradvu ili maklju, klinove za rascepljivanje i nekoliko turpija. Željko me je uverio da je svaki primerak luka koji izađe iz njihove radionice autentičan i jedinstven, napravljen 100% ručno, bez upotrebe električne energije, čemu oni pridaju poseban značaj i čime se diče. Potpuno ekološka proizvodnja, jer se čak i ostaci drveta – iverje od obrade, iskoriste za toplu vatricu u kaminu ili kuvanje neke zakuske.
– Svako parče drveta može da da dobar luk, a samo neke vrste, vrhunski – kaže Željko. – Uvreženo je mišljenje da samo jasen, osage oranž ili tisovina daju dobro drvo za luk, što nije tačno. Višegodišnjim iskustvom i urednim arhiviranjem podataka o načinu izrade, vremenu seče i karakteristikama drveta, uspeo sam da dobijem predivne primerke upotrebnih lukova od divlje šljive, trešnje, zove, leske, graba. Vrste drveta koje nisu česte, kad je izrada lukova u pitanju. Naravno, najviše koristimo jasen, javor, brest, bagrem. Bukvu ne preporučujem, jer je previše zahtevna, kao i većina četinara, sem tise – objašnjava Željko. – Svako drvo ima svoje dobre i loše strane. Divan je osećaj kada nekom komadu drveta date potpuno drugu namenu, drugi život. Jer, ono tako postaje večno, a radni vek luka, može bez problema da nadmaši njegovog vlasnika, ako se propisano čuva.
Na pitanje koliko su snažni lukovi koje pravi, pojasnio je da se sile pri natezanju kreću od skromnih 40, do 150 # i više, što me je ostavilo bez teksta.
– Ovakvi lukovi su nekada pravljeni za rat, jer engleski dugi luk, koji je imao snagu 140 # sa punim pravom je nosio ime war bow (ratni luk).
Domet ovakvih lukova je preko 300 m, što predstavlja zastrašujući podatak, jer ovakvi lukovi koriste teške strele i probojnost nije nimalo naivna. Kao primer težine strela, navešćemo da moderni kompaund lukovi najčešće koriste strele težine 300 do 500 grejna, a long bow lukovi koje Željko pravi, idu čak i do 2.000 grejna. Da ne ostane sve na priči, Željko je demonstrirao snagu i brzinu svog omiljenog luka tzv. Šestice (nazvanog tako, jer ima šest čvorova) na čeličnoj ploči od 2,5 mm sa 15 m daljine i strelom od 1.50 grejna (oko 100 g). Vrh je takođe ručno izrađen po uzoru na čuveni engleski vrh za probijanje srednjevekovnih oklopa (Bodkin).
Rezak zvuk strele operene prirodnim perima, zaparao je vazduh. U rukama majstora ovaj luk brzo postaje opako oružje i čelična ploča je probijena kao od šale. Ovo je i jedini luk koji je ostao u njegovom vlasništvu, jer je sve ostale poklonio ili prodao. Njime popularizuje ovaj sport i hobi, jer ga Željko koristi da sa njegovom snagom protiv raznih prepreka, razuveri „Neverne Tome“ o tome koliko jak može biti. Mene je uverio, nema šta.
Minimalizam i jednostavnost
Pitao sam Željka da objasni proceduru nastajanja jednog ovakvog luka. Onaj ko hoće da se oproba, trebalo bi da počne sa najjednostavnijom metodom, a ona izgleda ovako:
Seču drveta najefikasnije je raditi od pravih mladica jasena ili bresta, debljine 4-5 cm, tako ima najmanje posla. Vreme seče je manje bitno, iako je poželjnije da bude kasna jesen. Tada drvo ima najmanje prirodnih sokova i završilo je fazu prolećnog i jesenjeg goda. Posle seče na komade dužine oko 1,8 m, skidamo koru kosicom (makljom), pazeći da nigde ne oštetimo nijedan čvor, ako ga ima, niti drvo ispod kore, jer taj deo trpi najveće istezanje – to su „leđa“ budućeg luka i moraju da budu netaknuta. Laganom sekirom redukujemo debljinu na oko 3 cm, a širinu na 4 cm. Ovo je predimenzionirano za gotov luk, ali sleduje još jedno finije reduciranje preciznijim alatima, ostavljamo po pola cm nadmere svuda. Kada smo izvršili prvu, grubu korekciju dimenzija, pristupamo sledećoj fazi – kosicom obeležimo na delu drveta koje se nalazilo ispod kore, oblik budućeg luka: drška širine 3,5 cm. Krajevi luka treba da su široki 1 cm, obeležimo i njih. Od drške stolarskom olovkom vučemo prave linije, koje spajamo sa budućim krajevima. Sada kosicom redukujemo drvo do dimenzija budućeg luka, pazeći da ne zacepimo nigde drvo i ne presečemo nijedan čvor. Kada to završimo vreme je da redukujemo debljinu. Luk je najdeblji na sredini. Sasvim je dovoljno da tu ostavimo debljinu od 3 cm i postepeno smanjujemo ravnomerno, da bi negde na krajevima izašli sa debljinom od oko 12 mm. Taj deo takođe radimo kosicom. Tako dobijamo poluobrađen komad drveta, koji tek treba da se osuši. U letnjem periodu mu je za to potrebno oko mesec dana na suvom i vetrovitom mestu. Zimi je taj proces duži, treba mu barem dva meseca. U kućnim uslovima najbolje ga je sušiti u kuhinji (ili sličnom toplom i suvom mestu), podignutog visoko – da bude postavljen vodoravno – položen, tamo gde je najtopliji i najsuvlji vazduh, po mogućstvu privezan za neku čvrstu podlogu da se ne bi iskrivio (utegnuo) prilikom sušenja.
Nećemo zamarati čitaoce procentima vlage i načinom merenja galvanometrima, već ćemo objasniti najprostiji metod koji svako može da primeni u kućnoj radinosti. Jednostavnom kontrolom kuhinjskom vagicom, kontrolišemo težinu komada i kada prestane da gubi na težini, znači da je suv i spreman za rad. Na krajevima, otprilike 1 cm od samog kraja, urežemo poprečne kanale duboke oko 3 mm za buduću tetivu. Za tetivu u početku može da posluži bilo koji jači kanap. Vežemo ga da bude duži od komada, tek toliko da može da se priveže na oba kraja. Sada taj kruti komad drveta potegnemo određenom silom, onoliko koliko osećamo da luk treba da nam bude jak. Neki delovi komada drveta se ugibaju (tanji), dok neki ostaju kruti (deblji).
Finiširanje i zaštita
Za izradu lukova važi pravilo: popuštaj tamo gde je kruto i ne diraj tamo gde se ugiba. Pažljivo motreći, popuštamo kosicom (ili turpijom ako se drvo zacepljuje) krute delove. Kada dostignemo da se pri istoj sili kojom vučemo od početka, luk ugiba svugde jednako, vreme je da krenemo da skidamo ravnomerno. Ne treba žuriti, izuzetno mali sloj drveta, debljine npr. 1 mm može da znači granicu između dobrog i slomljenog luka. Posle nekog vremena, savijanje je sve očiglednije. Vreme je da postavimo tetivu u normalni položaj, da ne bude više samo kanap između krajeva. Tetiva treba da bude udaljena od rukohvata u rest poziciji, oko 15 cm kada je postavimo. Ovaj podatak je sličan i za brejs kod kompaund luka. (Luk ne treba nikad da dugo stoji na tetivi, kada se ne koristi, jer dolazi do hroničnog zamora materijala, što smanjuje performanse luka). Posle toga, krećemo dalje da vučemo istom silom, sve vreme motreći da se ne desi da neki deo oslabimo preterano: verovatno će drvo pući na tom mestu. Kada jednom luk popustimo, dovoljno da možemo da nategnemo na pun nateg, da ruka koja vuče dođe ispod uha – luk je gotov. Ivice luka ne smeju da budu oštre, da se ne bi podigao iver (cepljika), da ne bi zacepio. Ivice zaokruglimo krupnom šmirglom, a ispoliramo sitnijom. Tragove alata uklanjamo prvo turpijom, pa najkrupnijom šmirglom, postepeno povećavajući granulaciju. Kada stignemo do najsitnije šmirgle, vreme je da se luk finišira.
Finiširanje se izvodi na razne načine, a svrha je dvojaka – dekorativna i vlagozaštitna. Najbolje je upotrebiti prvo ulje ili svinjsku mast, dobro nauljiti ceo luk, a onda ga namazati parafinom ili voskom. Tada se optimalni procenat vlage koja je ostala u njemu 10-15 % „zarobljava“ za dugi period. Tako zaštićen luk više ne prima vlagu i spreman je za korišćenje u svim vremenskim uslovima. Voskiranje je poželjno ponavljati s vremena na vreme, npr. jednom do dva puta godišnje, kao i već pomenuto skidanje tetive, kada nije u upotrebi. Podrazumeva se pravilan način. Ako se pravilno čuva, može daleko da nadmaši životni vek svog vlasnika – objašnjava Željko.
U budućnosti, u planu im je i nabavka hrono mašine, koja meri brzinu strele kako bi se arhiviranje tačnije vodilo i kupac znao šta dobija. Cene su, kako reče vlasnik, prilagođene platežnoj moći naših kupaca, a ne kao u inostranstvu, gde dostižu astronomske sume i do preko 1.000 evra. On svoj rad skromno naplaćuje – od 70 do 100 evra. Jedino su primerci naručeni po posebnoj želji nešto skuplji i za njihovu isporuku morate da se naoružate sa više strpljenja, a ako ovo nije prioritet može da se izabere nešto od postojećih modela na stoku (sve se može pogledati na sajtu).
Testovi, turniri, seminari
Željku i nije cilj da od ovoga živi, već da finansira ulaganja u neophodnu opremu i tako pravi još bolje lukove. Uz svaki luk se isporučuju tri strele posebno trimovane za snagu i druge karakteristike luka, a dodatne strele se naplaćuju. Ovde nije kraj ponude. Radionica izrađuje i tobolce, tabove, rukavice, štitnike za ruku i sve druge sitnice potrene za bavljenje ovim hobijem. Sve se pravi od prirodnih materijala: kože, drveta, vune, rogova.
Odnedavno imaju i malu kovačnicu, gde se prave vrhovi za strele i ostale sitnice od metala, potrebne za opremu: klinovi, obujmice, dugmad, okovi… Na žalost, za sada prave samo takmičarske vrhove (osim nekoliko primeraka, koji služe za demonstraciju snage), jer je lov sa lukom, u našoj zemlji zabranjen ili da drukčije kažemo omogućen, ali skoro nijedno lovište ne ispunjava nepotrebne i potpuno neprimerne uslove koje zakonodavac traži. Radionica poseduje i malo strelište, gde testira sve svoje lukove, održava turnire i seminare.
Kako su rekli, u planu su veći seminari čiji će termini biti unapred objavljeni na sajtu radionice, pa ko želi, moći će lično od Željka i njegovih saradnika, da nauči kako da napravi jednostavan luk za preživljavanje ili ozbiljan luk, koji će ga služiti godinama. Nakon što sam lično probao neke primerke iz radionice i uverio se u sve što mi je Željko rekao, napravili smo mali, interni turnir. Kao gostu, dali su mi prednost od jednog zlata (jedan pogodak u centar mete), ali majstori self bowa brzo su nadomestili moju povlašćenu poziciju. Eh, gde mi je sad moj kompaund, da im pookažem kako se gađa, pomislio sam, ali to ne bi bila fer bitka…
Vreme leti, opijeni čistim vazduhom i prirodom, tišinom stoletne šume, Izvidnik nas je pozvao na gulaš koji je majstorski pripremljen. Za ručkom je običaj da se ne priča, ali mi nismo izdržali. Željko mi je ispričao fantastične stvari o drvetu kao materijalu i podatke koje retko ko zna o njegovoj ćelijskoj i membranskoj vodi, o načinu kako se uteže, suši i odabira. Kvalitetu prolećnog i jesenjeg goda, manjkavostima, parazitima i bolestima koje ga napadaju, ali ostavićemo to za neku drugu priču o „Starom Brdu“ i njegovim stanovnicima.
Vreme za rastanak je brzo došlo, uz srdačan pozdrav i obećanje da ćemo se uskoro opet videti, pošao sam kući duboko zamišljen o ljudima koje sam upoznao, njihovoj posvećenosti i dobroti. Zahvalan sam im što su me na trenutak otrgli od prebrze svakodnevice i ponudili da doživim i čujem eho predaka kroz magični materijal – drvo.
Priznanje „Primitive archery“
Ovo nije sve čime se radionica diči, lukovi majstora Iličića izašli su na naslovnim stranama nekih od najprestižnijih časopisa i sajtova koji se bave streličarstvom. Časopis „Primitive Archery“ dodelio mu je priznanje – Najbolje ručno izrađeni luk meseca jula, ove godine i objavio fotografije. Nije prvi put da su lukovi iz Srbije dobili takvo priznanje. Na sajtu „Paleo planet“, self bow našeg lukara pojavio se još nekoliko puta. Ukupno, pet puta su Željkovi lukovi bili na naslovnicama, što dovoljno govori koliko je ozbiljan njegov rad.
Boris RAKIĆ