Veterani velikih ratova

Upoređivanje na strelištu dve potpuno različite konstrukcije mitraljeza, koji su korišćeni u najvećim ratnim sukobima, zanimljivo iskustvo: Brauning M1919 A4 je sjajan izbor za stacionarnu vatrenu tačku (bunker ili montiran na vozilo), pre svega zbog pouzdanosti i niske kadence, dok je koncept MG42 aktuelan i danas, jer funkcioniše brže i lakši je za rukovanje

Ideja da isprobamo dva stara mitraljeza, sve više nam se sviđala, kako je vreme prolazilo. Uporediti na strelištu dve potpuno različito koncipirane konstrukcije koje su masovno korišćene u najvećim ratnim sukobima i to u arsenalu suprotstavljenih snaga, zanimljivo je iskustvo. Pogotovo što se još uvek nalaze u naoružanju, čak i kod dobro opremljenih vojski.
„Rivali“ su nas sačekali u bazi SAJ u Batajnici. Oružar naše elitne specijalne jedinice Ivan Živkov, potrudio se da primerci koje smo testirali budu besprekorni, kao da su sišli sa proizvodne linije. Od Živkova smo saznali i neke zanimljive pojedinosti vezane za ova oružja. Radi se o primercima u balistički sličnim kalibrima, čiji se razvoj odvijao u bitno različitim okolnostima i vremenskim razdobljima – iako su u više ratova korišćeni na suprotnim stranama.


Stalno usavršavanje
Ekspedicioni korpus Vojske SAD, uključio se u Veliki rat (kako je nazivan Prvi svetski rat) krajem 1917. Bez obzira na visok moral, raspolagali su malom količinom pretežno zastarelih mitraljeza, zbog čega su bili prinuđeni da pozajmljuju oružje od francuskih saveznika. To je komandu prisililo da hitno naruči novi mitraljez. Među malobrojnim konstruktorima, sposobnim da odgovore ovom izazovu, izbor je pao na oružarskog genija Džona Brauninga (što se pokazalo kao pravi potez). Rezultat je stigao u rekordnom roku. Da bi izašao na kraj sa vremenskim ograničenjima, Brauning je samo preradio svoje rešenje iz 1901. Već na prvom testu obavljenom na Kapitol Hilu, prototip je ispalio 20.000 metaka bez zastoja, što je i po modernim standardima impresivan rezultat. Da nije u pitanju slučaj i srećna okolnost, pokazao je drugi prototip sa istim rezultatom. Oduševljena, vojna komisija je usvojila konstrukciju i odmah je naručeno 40.000 komada novog oružja.
Sve Brauningove konstrukcije mitraljeza koriste isti sistem kratkog trzaja cevi, koji preko poluge prenosi impuls kretanja na zatvarač, a bravljenje se obavlja uz pomoć tzv. „padajućeg bloka“. Za razliku od većine savremenih konstrukcija, mitraljez puca iz zatvorenog zatvarača, što povećava preciznost. Iako radi samo na automatskom režimu, uravnotežene komponente mehanizma omogućavaju mekan rad koji se lako kontroliše. Hranjenje modela M1917 obavlja se preko platnenog redenika i to u dve faze: svaki metak se najpre izvuče iz redenika i spusti u prorez T oblika na čelu zatvarača, a zatim se potiskuje u cev. Ispaljene čaure izbacuju se kroz otvor na dnu sanduka. Istovremeno, sa kretanjem zatvarača pomera se i poluga na gornjoj strani sanduka, čija je uloga da transportuje redenik s leve, na desnu stranu. Na zadnjoj strani sanduka je pištoljski rukohvat, ispod koga je jednostavna poluga okidača. Cev je ušrafljena u sanduk i može da se skine, ali to nije brz proces. Svaki put kada se demontira, zahteva podešavanje čeonog zazora uz pomoć odgovarajućeg alata ili dolazi do zastoja, čak i lomljenja delova. Oko cevi je valjkasti rezervoar za vodu, čija je uloga da hlađenjem cevi omogući duže rafale bez rizika od pregrejavanja oružja. Iz današnje perspektive, ovakvo rešenje deluje nepotrebno nezgrapno, ali u vreme nastanka ovog mitraljeza važila su drugačija taktička pravila. Osnovno oružje pešadije bila je repetirka-petometka, a konjica je i dalje predstavljala okosnicu napada u kopnenim sukobima. Uz to, u većini vojski najčešće artiljerijsko oruđe je bio top 76 mm koji je i po tadašnjim kriterijumima, prilično anemičan izbor. U uslovima materijalnog i doktrinarnog ograničenja, mitraljez u puščanom kalibru predstavljao je oruđe za podršku na nivou čete, pa su formirana posebna mitraljeska odeljenja. Osnovna uloga ovih formacija je da gustom, neprekidnom vatrom odbijaju neprijateljske juriše, koji su u statičnom, rovovskom ratu, praktično, bili jedina pešadijska akcija. Sposobnost neprekidne paljbe bila je važnija od brzog menjanja vatrenog položja, pa je M1917 sa postoljem i punim hladnjakom imao masu od čak 42,1 kg i četiri člana posade: nišandžiju, pomoćnika i dva nosača vode i municije.
Na sreću, rat se ubrzo završio, a vojni planeri morali su da razvijaju nove metode upotrebe pešadije. U SAD, gde je konjica još uvek imala značajnu ulogu, raste broj zahteva za modifikacijom mitraljeza M1917. Zadržana je odlična osnovna konstrukcija, a umesto vodenog hlađenja sa rezervoarom, usvojena lakša i kraća, vazduhom hlađena cev, koja je i dalje mogla da izdrži intenzivnu paljbu. Umesto platnenog redenika, osetljivog na vodu i uslove skladištenja, uveden je metalni, člankasti. Takođe, promenjeno je i postolje koje je postalo višestruko lakše, a dodat mu je i mehanizam za pokretanje oružja po elevaciji i horizontali. Tako je nastao M1919 A1. U godinama koje su usledile, isprobavane su mnoge druge konstrukcije, ali nijedna nije uspela da nadmaši Brauningovo rešenje. Istina, ono je stalno usavršavano, tako da je 1936, Vojska SAD usvojila M1919 A4, koji je postao osnovni mitraljez. Masovno je korišćen tokom Drugog svetskog rata, u Koreji, čak i u Vijetnamu. Kada su SAD 1957, prešle sa kalibra .30-06 na 7,62 mm NATO, deo mitraljeza konvertovan je za novi metak. Izrađivan je po licenci u Belgiji, Poljskoj i Švedskoj, a bio je i u arsenalu JNA gde je stigao u okviru vojne pomoći. Još uvek se može videti na starijim modelima izraelskih tenkova Merkava. Korpus mornaričke pešadije (USMC) dobio je verziju M1919 A6 sa sklopivim nožicama umesto postolja i drvenim kundakom. Korišćen je kao puškomitraljez, umesto problematičnog BAR M1918.


Hitlerova „testera“
Početkom tridesetih godina 20. veka, čuveni nemački konzorcijum pristupa razvoju novog pešadijskog oružja – univerzalnog mitraljeza. Stvoren da podrži doktrinu „munjevitog rata“, legendarni „šarac“ MG34 je prvi, stvarno uspešan puškomitraljez. Ipak, uz sve prednosti i dobre strane, ni on nije bio savršen. Već tokom prve godine rata, nemačka vojska shvata da joj je potreban mitraljez veće vatrene moći, manje mase, pouzdaniji i jeftiniji za proizvodnju. Konstruktori Gruner i Horn ponudili su rešenje koje je Wermarcht oberučke prihvatio pod oznakom MG42. Princip rada zasnovan je na odloženom trzaju uz korišćenje Vorgrimler brave sa dva valjčića. Relativno tanka cev se jednostavno i brzo menja kroz vratanca na desnoj strani oružja i na taj način omogućava ispaljivanje većeg broja metaka bez kritičnog pregrevanja. Puni se redenikom koji se uvodi sa leve strane, može da se opremi dobošem u koji se smešta redenik kapaciteta 50 metaka. Tako oružje može da se koristi bez prevođenja iz marševskog u borbeni poredak. Bio je lakši, kraći, spretniji za upotrebu i manje osetljiv na blato i sneg, nego stari MG34. Zbog kraće nišanske linije, velike brzine paljbe i vibracija, imao je lošiju preciznost od starijih modela, naročito kada se uporedi sa Maxim MG08. Zbog izuzetno visoke kadence, dobio je nadimak “Hitlerova testera”. Radi samo na automatskom režimu paljbe. Poznat je u celom svetu, jer su ga, sem Nemačke, koristile i SAD, Španija, Turska, Iran, Pakistan, Italija i bivša SFRJ, gde je proizvođen pod oznakom PM M53.

Kvalitet i upotrebljivost
Postavljeni jedan pored drugog, mitraljezi jasno pokazuju da pripadaju različitom vremenu. M1919 A4, iako na postolju, deluje kompaktnije, više podseća na mašinski uređaj, nego na oružje. Po silueti asocira na model M2 HB u kalibru 12,7×99 (M2 je i nastao proporcionalnim uvećavanjem M1919, kao što je i metak za njega nastao povećavanjem .30-06). Sve je na ovom mitraljezu urađeno na stari način, glodanjem i brušenjem. Kvalitet je neosporan, ali to je i najskuplji način proizvodnje. To je najuočljivije kada se oružje rasklopi. Sanduk je od čeličnih ploča spojenih zakovicama, masivni zatvarač ima tri sklopa objedinjena u celinu, koju čine zatvarač, nosač i amortizer. Sve zajedno, ima priličnu masu. Cev je zaštićena cilindričnom oblogom, izbušenom radi efikasnijeg hlađenja. Na postolju postoje podeoci za određivanje polja dejstva i zauzimanje nišanske daljine.
Nasuprot njemu, MG42 izgleda poput „besnog psa“ – kao da će početi da puca sam od sebe. Rastavljen na osnovne delove, ne krije jednostavnu konstrukciju i izradu od presovanog lima, ali to mu ne umanjuje kvalitet i upotrebljivost. Jednostavno, vidi se da je reč o pravom vojnom oružju. I to dobrom. Na strelištu, mete za ispitivanje preciznosti su postavljene jedna pored druge. U kontrolisanim uslovima, na poznatoj daljini, pokušaćemo da što preciznije smestimo pogotke „u crno“.
Počinjemo sa M1919 A4. Praktično, tronožno postolje sa mehanizmom za zauzimanje elevacije i usmeravanje po pravcu omogućava da se ovi elementi jednostavno podese jednom rukom. Mehanički nišan ima dve opcije. Kada je pločica zadnjeg nišana u horizontalnom položaju, dejstvuje po ciljevima na zemlji, a kada je uspravljena, prate se ciljevi u vazdušnom prostoru. Bilo je neobično iskustvo gađanje iz oružja koje nema klasičan kundak, koji mogu da oslonim u zgib ramena. Pištoljska drška nije najsrećnije rešenje, jer je okidač postavljen malo prenisko. Bez obzira na to, pucanje iz M1919 je veoma prijatno. Niska kadenca i stabilna platforma sa solidnom masom znatno ublažavaju trzaj, pa je kontrola oružja veoma dobra. Rafal iz ovog mitraljeza zvučao je kao motor Harley Davidson na niskom broju obrtaja (neka nam bajkeri oproste, imali smo antifone). Uz malo pažnje, nije problem da se ispaljuje samo po jedan metak. Na meti, rezultat je veoma dobar, čak i sa nešto dužim rafalom. Bezmalo, vek stara konstrukcija i danas zaslužuje poštovanje. Problem se javio kada je trebalo da se angažuje više meta brzim prenošenjem vatre. Fiksiran na tronošcu, ovaj mitraljez je dobro rešenje u rovu, bunkeru ili na vozilu. Nije za pešadijske „egzibicije“, iako bismo voleli da isprobamo puškomitraljesku verziju M1919 A6.

Ležeći iza MG42 brzo postaje jasno da su njegov koncept i kostrukcija aktuelni i danas. Niska silueta ne traži od rukovaoca da se neprijateljskoj vatri izlaže više nego što je neophodno, a kundak i rukohvat pružaju udoban položaj nišandžiji. Okidanje je pristojno, ali Brauningovom rešenju je teško parirati. MG42 puca iz otvrenog zatvarača, pa ovaj oko 500 g težak komad čelika, potiskivan snažnom oprugom jurne unapred pre opaljenja svakog metka, menjajući balans oružja u trenutku samog opaljenja. Brzina paljbe je tolika, da nikako nismo uspevali da opalimo samo jedan metak. Sa distance od stotinak metara, zvuk rafala je prodoran i brz, kao cepanje platna. Rezultat na meti je blizak onome sa M1919, ali je transport oružja znatno lakši. Pri prenošenju vatre, MG42 funkcioniše brže i njime se lakše rukuje. Uostalom i SAD su usvojile mitraljez M60, iako su imali mnogo nekorišćenih M1919.
Po našem mišljenju, M1919 je sjajan izbor za stacioniranu vatrenu tačku poput bunkera ili montiran na vozilo, pre svega zbog pouzdanosti i niske kadence. Ukoliko bi nas čekalo pešačenje, radije bismo nosili „šarca“, sa dobošem municije. Kakva god bila vaša odluka, sigurno je da i protivkandidat ima bitnih prednosti. Što se nas tiče, bio je to sjajan dan na strelištu u društvu veterana.
Dragan ŠAPONJIĆ