„Zarobljena“ vatrena moć
Da bismo odgovorili na pitanje, koji automatski pištolj predstavlja najuspešniji kompromis između vatrene moći i kompaktnih dimenzija, testirali smo tri različite konstrukcije ovog oružja
U aktuelnoj terminologiji, automat se definiše kao oružje koje koristi pištoljsku municiju i ima mogućnost rafalne paljbe. Naravno, uz to dolazi odvojiv okvir, (preklopni) kundak itd… Međutim, postoji grupa oružja koja uslovno pripada ovoj kategoriji, ali je za nju smišljeno novo ime – mikroautomati ili automatski pištolji, a da se pritom ne misli na označavanje poluautomatskog pištolja, kako je to odomaćeno u Americi. Ovo je prilično „maglovita“ klasifikacija i podrazumeva automat, sveden na dimenzije pištolja.
Masovnija pojava ovakvog oružja beleži se šezdesetih godina prošlog veka. Doduše, neki pokušaji u tom pravcu vidjeni su i znatno ranije. Setite se čuvenog Mauser C-96 Schnellfeuer ili Star MD. Međutim, tek posle Drugog svetskog rata, globalna previranja i ratovi ograničenog intenziteta, donose novu doktrinu upotrebe automatskog oružja. U toj podeli uloga, automatskim pištoljima pripada oblast rezervisana za tzv. urbanu gerilu i protivpobunjeničke operacije.
Ovaj ograničen spektar dejstva, uslovljen je stvarnim fizičko-tehničkim limitima konstrukcije. Jednostavno, kod oružja gabarita većeg pištolja, nije moguće dobiti automat punog potencijala i kontrole. Malo manje ambiciozan, ali znatno realniji pristup, doveo je do usvajanja tog tipa oružja u relativno slabijim pištoljskim kalibrima, kod kojih je konstrukcija pojednostavljena, a impuls ispaljenog metka dovoljno slab da može da se konstroliše prilikom rafalne paljbe iz ruke. Bez obzira na ove pogodnosti, za imalo zahtevniju primenu neophodan je kundak, što usložnjava konstrukciju i povećava težinu, a komplikuje upotrebu. Takođe, skoro sva oružja ovog tipa imaju opciju montaže prigušivača. Pokušavajući da dođemo do odgovora na pitanje, koje oružje ove kategorije predstavlja najuspešniji kompromis između vatrene moći i kompaktnih dimenzija, testirali smo tri različite konstrukcije, u tri najzastupljenija slaba pištoljska kalibra.
Scorpion. Test smo počeli sa nama „familijarnim“ oružjem u najslabijem kalibru 7,65×17 Browning. Scorpion je kod nas postao poznat tokom ratnih devedesetih, ali je razvijen u Česhoslovačkoj, još krajem pedesetih godina 20. veka. Zamišljen je kao alternativa pištolju za naoružavanje oficirskog kadra, posade vazduhoplova i oklopnih vozila, kurire i slično osoblje… Sa tehničke strane, urađen je kvalitetno i odlično finiširan. Konstrukciono odlično komponovan, lak i precizan Scorpionu je slaba tačka anemičan metak, sa uslovno posmatrano problematičnim učinkom na cilju, bez obzira na broj pogodaka. To ga, u savremenim uslovima, čini prilično besmislenim izborom za bilo koju namenu.
Ingram M-11. Američki konstruktor Gordon B. Ingram, koji je imao nekoliko uspelih rešenja u oblasti automata, tokom 1964, počeo je razvoj „oružja za tajne operacije“. Samo oružje ima čiste, četvrtaste linije i veoma jednostavnu konstrukciju. Nosi oznaku Ingram M-11 i koristi municiju kalibra 9×17 (tzv. „kratka devetka“). Ceo je izrađen od presovanog lima. Funkcioniše na principu slobodnog trzaja zatvarača. Upotreba M-11 kod strelca sigurno neće izazvati oduševljenje. Visoka kadenca zahteva da budete promišljeni pri stiskanju obarača, jer možete isprazniti okvir negde iznad mete, a M-11 nije baš primer oružja kod kojeg je lako kontrolisati rafal. Automatska vatra ima smisla na daljinama manjim od 10 m, ako rafalno pucate „iz ruke“ bez kundaka, daljinu slobodno prepolovite, ukoliko želite više od dva pogotka u meti. Ingram je apsolutno potvrdio utisak stečen na prvi pogled. To je jeftino, prosto oružje, vrlo ograničene primene, koje savremeni pištolji sa lakoćom mogu da nadmaše po svim parametrima efikasnosti, izuzev u gustini vatre na minimalnom rastojanju.
Stečkin APS. Paralelno sa razvojem osnovnog pištolja Makarov PM, tokom 1951, razvijen je još jedan model kalibra 9,2×18 Makarov. Radi se o konstrukciji legendarnog Igora Stečkina, koji se u to vreme nalazio na čelu Instituta u Tuli. Originalno, Stečkin APS je namenjen oficirima, posadama vozila i vazduhoplova i rukovaocima protivoklopnog bacača RPG-7. Za specijalne jedinice tokom sedamdesetih godina 20. veka, razvijena je verzija sa dužom cevi na koju se montirao prigušivač i jednostavan žičani kundak. Iako je proizvodnja u međuvremenu obustavljena, Stečkin još uvek može da se vidi u rukama SPECNAZ i OMON.
Od testiranih primeraka, APS je vizuelno najprivlačniji, jer ima formu klasičnog pištolja, ceo je od punog čelika i veoma dobro finiširan. Ima klasično DA/SA okidanje sa spoljnim udaračem i komandom kočnice na dohvat palca desne ruke, koja je ujedno i selektor paljbe. Na vatrenoj liniji, Stečkin se pokazao odlično. Okidanje je glatko, lako i odsečno, balans oružja uporediv je sa mojim omiljenim Browning HP-35, a zahvaljujući dugačkoj, fiksnoj cevi i dobrim nišanima, preciznost je bila odlična. Pištolj funkcioniše na principu slobodnog trzaja zatvarača i ima koaksijalnu oprugu, koja omogućuje veoma mek rad. Zahvaljujući usporaču paljbe ugrađenom u dršku, Stečkin ima najmanju kadencu od svih testiranih modela.
Zaključak: mislim da je jasno zbog čega ovaj koncept nije zaživeo, iako je delovao perspektivno. Zbog potrebe za kontrolom vatre i ograničenih gabarita oružja, mikroautomati su „osuđeni“ na municiju limitirane snage. Čak i tada, opcija „rafalno“ ima smisla samo iz neposredne blizine, a preciznost i kontrola su vrlo diskutabilni, naročito kada se ne koristi kundak. Efikasnost je uslovljena načinom upotrebe, što najčešće podrazumeva iznenadno otvaranje vatre na bliskim udaljenostima, pa se povezuje sa napadačkom taktikom. Danas, ovakvo oružje se povremeno viđa u rukama antiterorističkih jedinica i obezbeđenju VIP, ali je svoj put našlo i do kriminalaca i terorista u celom svetu. Lično, iako me ovakvo oružje ne privlači, ne bih se bunio da jedan Stečkin APS nađe put i do mene…
Dragan ŠAPONJIĆ
