„Zastavina“ borbena evolucija
Piše: Dragan ŠAPONJIĆ
Na fabričkom strelištu „Zastava oružja“ u Kragujevcu, testirali smo automatske puške M-70AB2, čuveno i dokazano oružje i novu M-21A, koja je pokazala izvanrednu preciznost i prava je evolucija u ovoj oblasti
Od pedesetih godina prošlog veka, automatska ili kako se još naziva, jurišna puška, postala je najzastupljenije streljačko oružje u savremenim vojskama. Dok je u ostalim oblastima vojnog naoružanja dolazilo do skokovitih promena, u svetu automatskog oružja sve se dešavalo daleko sporije. Najveću novost predstavljao je prelazak sa srednjekalibarskog metka redukovane snage na super-brzu municiju malog kalibra. Opravdanost ove odluke bila je (i još uvek je), tema mnogih analiza i komentara uz mnoštvo argumenata i suprostavljenih gledišta. Ipak, ostaje činjenica da nijedna vojska, koja je prešla na manji kalibar, nije odustala od ovog rešenja. U skladu sa programskom orijentacijom naših oružanih snaga, da se približe vojnim standardima NATO, predviđeno je i da se sa dosadašnjeg 7,62×39 pređe na kalibar 5,56×45, a brzinu ovog procesa diktiraće materijalne mogućnosti koje, nažalost, nisu velike.
Kragujevačka „Zastava oružje“ se tako našla pred ozbiljnim izazovom. Naš renomirani proizvođač već decenijama, u okviru vojnog programa, ponudu zasniva na familiji automatskog oružja sistema Kalašnjikov. Visok kvalitet obrade i ugrađenih materijala, uz pouzdanu konstrukciju, doneo je našoj M-70 veoma dobar plasman u svetu i laskave ocene stručnjaka, koji su je proglasili za jednu od najboljih verzija „kalalajke“. Tokom osamdesetih godina 20. veka, „Zastava“ je ponudu obogatila modelima serije M-77 u kalibru 7,62×51 NATO i serijom M-80 prilagođenom za korišćenje metka 5,56×45. Usvajanje novog kalibra nije lak zadatak ni kod relativno jednostavnih konstrukcija, kao što su lovački karabini, a automatsko oružje koje ispunjava stroge vojne standarde, u tom pogledu je daleko zahtevnije. Na ovaj način, „Zastava“ je došla do dragocenih iskustava, koja su kasnije iskorišćena na novoj M-21. Ipak, trebalo bi imati na umu da su sličnosti, pre svega, sistemske i da u odnosu na seriju M-80 postoje značajne strukturne i konstrukcione promene.
Nedavno smo bili u prilici, da na poligonu „Zastave“ napravimo mali uporedni test između čuvene i dokazane M-70AB2 i njene naslednice M-21A (verzija koja je usvojena u naoružanje Vojske Srbije). Naravno, jednodnevni test sa nekoliko stotina metaka, ne može da se poredi sa ispitivanjima tokom kojih su prototipska oružja ispalila preko 300.000 metaka, u najekstremnijim uslovima upotrebe. Nije nam ni bila namera da presudimo, da li je M-21A najbolja jurišna puška na svetu. Ne znam mnogo o ekonomskoj politici i mnoštvu faktora koji moraju da budu razmatrani, pre nego što se donese odluka o usvajanju nekog oružja. Pokušaću da prenesem lične utiske, iz pozicije vojnika-pešadinca, kome život zavisi od njegove puške i da ovo oružje uporedim sa M-70AB2, sa kojom sam se relativno često „družio“.
U rukama, novo oružje donosi vrlo malo uštede u masi. Prvi utisak je da kundaku na M-21A nedostaje tridesetak milimetara dužine. Naravno, za to postoji razlog. Uz M-21A ne ide famozna RAP – torbica za rezervne okvire i pribor za čišćenje. Savremeno opremljeni vojnici, ovu i drugu opremu nose u borbenom prsluku, ispod koga se oblači nezaobilazni pancir. Tako se u zgibu ramena dobija upravo onih 30 mm, koji nedostaju dužini kundaka.
Prednji rukohvat na M-21A je znatno širi nego na M-70AB2, ali to nije predstavljalo smetnju za udoban hvat. Spoljna površina je poprečno orebrena da spreči klizanje šake, a sa donje strane, ispred uvodnika okvira je blago proširenje, koje punu vrednost pokazuje tokom paljbe, dok pušku prednjom rukom povlačite u zgib ramena. Nešto veća širina je posledica potrebe, da se na M-21A montira podvesni bacač granata kalibra 40 mm
Piše: Dragan ŠAPONJIĆ
