Zvezda na ratničkom nebu

Čuveni general, koga smatraju reprezentativnim američkim ratnikom iz Drugog svetskog rata, talentovan vojskovođa, hrabar i energičan, svojim shvatanjem temeljnih kategorija ratovanja, kao što su obuka i taktika, dao je veliki doprinos razvoju savremene vojne misije

One koji su ga lično poznavali, nije ostavljao ravnodušnim. Budio je u ljudima oduševljenje i bezgraničnu lojalnost ili odbojnost ogromnih razmera. Fascinirao je čak i svoje protivnike, koji nisu imali priliku da ga upoznaju drugačije, nego preko bitaka koje je vodio. Dobijao je razne nazive i „titule“: vojni genije, legenda, kučkin sin… Danas, 60 godina posle njegove smrti, general George Smith Patton Jr. smatra se za najsavršeniji i najreprezentativniji primer američkog ratnika iz Drugog svetskog rata, a njegova zvezda ne bledi na ratničkom nebu. Istina, ovakva jednakost između Patona i američke nacije u Drugom svetskom ratu, pomalo je izvedena na silu i nije baš da ima uporište u stvarnosti. Jednim delom, svakako, Paton je zaslužan za svoj oreol nepobedivog generala. Međutim, očajna pozicija u kojoj su se SAD našle početkom četrdesetih godina prošlog veka (neželjeni ulazak u rat, porazi na Pacifiku, istovremeno ratovanje na dva fronta) i te kako je uticala na stvaranje fame o „čudesnom“ generalu.
Istina i ostale zaraćene strane su imale svoje vedete: Bernard Law Montgomery (Britanija), Erwin Rommel (Nemačka), stvorene pomalo veštački, da bi se podizao moral trupa i cele nacije. Imajući u vidu da su ga mediji, iako ne uvek voleli i da su u dobroj meri doprineli stvaranju legende, Patonova ličnost prepuna suprotnosti, ipak zadržava mnogo toga zanimljivog i vrednog pomena i danas, kada više ne postoji svet u kakvom je on živeo.

Izuzetan mačevalac i strelac
Rođen u porodici sa izraženom vojničkom tradicijom i provodeći detinjstvo u okruženju koje je odisalo uspomenama na Građanski rat, mladi Paton bio je na neki način predodređen da postane veliki vojskovođa. Kruti, patrijarhalni odgoj, već tada je formirao njegove poglede i verovanja, koji se s civilne tačke gledišta, teško mogu nazvati normalnim.
Da bi završio akademiju West Point trebalo mu je pet godina, jer je na jednom od testova pao iz francuskog jezika. Tadašnja zamršena pravila, zahtevala su da se pitomac uz ponavljanje testa iz francuskog, ponovo testira i iz aritmetike. Paton je zadovoljio na francuskom, ali je pao na ponovljenom ispitu iz aritmetike i izgubio godinu, što je značilo i završetak školovanja. Ipak, zahvaljujući sposobnostima iskazanim u ostalim područjima i ogromnoj želji i entuzijazmu, dozvoljeno mu je da ponovi godinu i tako postane oficir, koji će jednog dana slamati protivnike, sablažnjavati pretpostavljene i ismevati saveznike.

Tako je u istoriji ostao poznat po učestvovanju u Drugom svetskom ratu, Patonova rana vojnička karijera bila je takođe impresivna. Svoju 60 godina dugu službu počeo je u Fort Sheridanu (Ilinois), u vreme kada je konjica još bila glamurozna i slavljena kao elitni rod vojske.
Između 1920. i 1930, Paton je završio Komandno-generalštabnu školu u Fort Leavenworthu i Ratnu školu kopnene vojske. Početkom tridesetih godina 20. veka prebačen je na službu u Perl Harbur, gde je napisao skoro proročansku studiju, razmatrajući mogućnosti japanskog napada na SAD. Paton je bio uveren da Japanci žele potpunu dominaciju nad pacifičkim područjem i iz toga izvukao zaključak da bi napad na SAD, najverovatnije, mogao da počne vazdušnim udarom na Perl Harbur. Događaji od 7.decembra 1941, skoro do detalja potvrdili su Patonova predviđanja.

Paton je 1939, postavljen na čelo 2. oklopne brigade u Fort Benningu. Vrhunskim vođenjem brigade, skrenuo je na sebe pažnju pretpostavljenih i uskoro mu je poverena komanda nad 2. oklopnom divizijom. Već u to vreme, imao je reputaciju vodećeg tenkovskog eksperta u SAD. Paton je bio opsednut idejom da kreira plan invazije na Siciliju i tako dođe do slave, ali u tome ga je pretekla druga saveznička „zvezda“ – Montgomery. Uprkos prilično lošem planu kampanje koji je favorizovao britanske snage, slabom snabdevanju i upućenosti na drugorazredne puteve, Paton je prvi stigao do Mesine, čekajući tamo, sa pobedničkim i pomalo zluradim osmehom, zbunjenog Montgomerya.

Posle početnog uspeha, došlo je do zastoja u savezničkim operacijama u zapadnoj Francuskoj i postalo jasno, da je za odlučujući uspeh protiv Nemaca potreban „rasni konjanik“, umesto konvencionalnih vojnika kakvi su bili Montgomery, Dempsey ili Bradley. Takvo rezonovanje dovelo je Patona na čelo Treće armije, najefikasnijeg borbenog „aparata“ koji su SAD ikada imale, formacije koja je napredovala brže, zauzela veće teritorije i ubila, ranila i zarobila više neprijateljskih vojnika, nego ijedna druga američka armija u istoriji ratova. Spašavanje okružene 101. vazdušnodesantne divizije kod Bastognea u Ardenskoj protivofanzivi, prelazak preko Rajne, brzi i drski ulazak u Čehoslovačku, samo su neki od Pattonovih uspeha iz tog perioda.

Kraj rata Patona je zatekao nespremnog. Svetu je bilo dosta krvi i razaranja, pa je ubrzo potisnut u drugi plan, kako ne bi ostvario svoj naum o obračunu sa Rusima, koje je smatrao potomcima Mongola i pretnjom za Zapadnu civilizaciju. Takva pretnja, imajući u vidu harizmu koju je Paton uživao među vojnicima, nije bila bez osnova, kao što nisu ni nagađanja o „nameštanju“ saobraćajnog incidenta u Manheimu, od čijih je posledica preminuo 21. decembra 1945.

Iako je ponekad izgledao smešan i bizaran, izgubljen u novom vremenu, Paton je svojim shvatanjem nekih od temeljnih kategorija ratovanja (filozofija obuke, manevar, disciplina), dao ogroman doprinos razvoju savremene vojne misli, stajući tako uz bok teoretičarima, kakvi su bili Liddell Hart, Tuhačevski, Guderian, J.F.C.Fuller… S druge strane, njegova bezgranična energija, potpuna posvećenost oficirskom pozivu i ponekad suluda lična hrabrost, osigurali su mu mesto u Valhali velikih vojskovođa, zbog kojih svet danas izgleda ovako, a ne drugačije.
Elis BEKTAŠ