Automat M56
Iz razloga koji nisu racionalno objašnjivi, postalo je uobičajeno da se s neskrivenim omalovažavanjem govori i piše o konstrukcijama pešadijskog naoružanja nastalim u doba nekadašnje federativne države. Obično se pri tome polazi od neutemeljenih konstatacija da se kragujevačka fabrika u tom periodu oslanjala isključivo na kopiranje stranih rešenja, a nisu retki ni slučajevi proizvoljnih zaključaka da je Jugoslovenska Narodna Armija s velikim zakašnjenjem usvajala određene modele u svoju opremu. Na tu temu bi moglo da se argumentovano analizira u višetomnim izdanjima, ali ovom prilikom ćemo posvetiti pažnju jednom karakterističnom oružju “Titove Jugoslavije”.
Radi razumevanja kompleksnog spleta okolnosti u kojim je razvijano domaće rešenje automata, nužno je sagledati sve segmente ukupnog društvenog ambijenta u datom trenutku. Po okončanju Drugog svetskog rata, pobednička JA je raspolagala srazmerno velikom količinom pešadijskog naoružanja raznovrsnog porekla, sistema i kalibara. Kada je reč o automatima na pištoljski metak, preovlađivali su sovjetski PPSh41, britanski Sten, italijanska Bereta Model 38, te nemački MP38 i MP40. Bilo je i drugih modela iz plena zadobijenog tokom borbi ili savezničke pomoći, ali pobrojani su predstavljali zadovoljavajuću većinu i u tom trenutku definisani kao perspektivni za kratkoročnu i delimičnu standardizaciju. U tom smislu moramo ukazati da je to oružje uglavnom bilo dosta korišćeno tokom ratnih dejstava i u smislu očuvanosti predstavljalo samo trenutno rešenje, što je bio slučaj i u mnogim drugim državama tog perioda.
Opisano stanje je pred vojni i državni vrh nametnulo izbor između kupovine određenog sistema u inostranstvu ili razvijanja domaće konstrukcije. Treba imati u vidu da je u drugoj polovini četrdesetih godina svet i dalje bio vrlo nestabilan u smislu međunarodnih odnosa jer su dojučerašnji saveznici naglo “zahladneli” usled ideoloških razmimoilaženja, a Sovjetski Savez nije krio pretenzije za širenjem svoje zone totalitarnog uticaja. Jugoslovenska odluka je u tom smislu bila vrlo hrabra – osmišljavanje sopstvenog rešenja na osnovu pozitivnih svojstava različitih stranih modela koji su se dobro pokazali u konkretnoj upotrebi.
Uslovi za tako visoko postavljeni cilj nisu bili ohrabrujući. Industrijski potencijal zemlje je bio doslovno obogaljen usled okupatorskog razvlačenja mašinskog kompleksa i četvorogodišnje eksploatacije sirovinske baze. Dodajmo tome i limitiranost izvršilačkih efektiva jer je mnoštvo osposobljenih radnika stradalo tokom rata ili nastavilo život u emigraciji. Kako bi čitaocima bilo jasno u kojoj meri je domaće oružarstvo bilo devastirano na planu kadrova, navešćemo podatak da se od predratnih oko 10.000 zaposlenih u Vojnotehničkom zavodu, na posao posle završetka sukoba javilo svega 670. Ipak, vredno je pomenuti entuzijazam domaćih oružara jer su odmah po oslobođenju Kragujevca osmislili prototip domaćeg automata pod oznakom M44, doslovno u manufakturnim uslovima i dok su još uvek trajale borbe širom zemlje. Prema sačuvanoj dokumentaciji, ovo oružje je bilo s dosta rešenja preuzetih s Stena, MAB38 i MP28. Naredne godine je koncept većim delom promenjen, pa je preko M45 trasiran idejni pravac ka automatu s drvenim kundakom, pozicioniranjem okvira odozdo, preglednijim nišanima i simplifikovanim okidačkim mehanizmom.
Sve je to bila samo uvertira za prvi samostalni vojni automat napravljen u Jugoslaviji, M49 u kalibru 7,62x25mm. Siromašna i ratom opustošena zemlja, pride opterećena stranim i domaćim remetilačkim faktorom, smogla je snage da pokrene sopstvenu proizvodnju u vreme kada su neuporedivo potentnije države koristile “restlove” preostale iz rata. Sam konstrukcioni sklop je bio iskopiran sa nekoliko automata, iako pojedini autori lakonski tvrde kako je Matićev M49 u osnovi kopija “špagina” s drugačijom kočnicom. Naime, od PPSh41 je preuzet mehanizam za okidanje i način pozicioniranja okvira, način demontaže cevi je gotovo identičan čehoslovačkom ZKR-383, grupa zatvarač-povratna opruga, kao i sistem rasklapanja su bazirani na Bereti 38, dok je kundak u zadnjem delu neobično podsećao na onaj od Mauzer repetirki.
Serijska proizvodnja za potrebe JNA je tekla bez većih poteškoća, ali je uskoro konstatovano kako oružje ima preveliku kadencu i pristupilo se uvođenju zatvarača veće mase, pa je proizvedeni kontigent automata upućen na “prepravku” i označen kao M49/57. Pod tom signaturom su se dugo zadržali u naoružanju domaće vojske, ali još prilikom usvajanja je bilo jasno kako se mora naći rešenje nešto drugačijih svojstava radi opremanja ljudstva određenih formacija. Opšti trend motorizacije vojnih formacija, kao i smanjenja ukupnih gabarita naoružanja određenih specijalnosti, iziskivao je automat s preklapajućim kundakom kao optimalno rešenje. Jugoslavija je poprilično odmakla u pregovorima oko licencne proizvodnje danskog automata “Madsen” M50, izmenjene konstrukcije kako bi koristio municiju 7,62x25mm. Naporedo s time, postojeći domaći automat je prerađen u verziju M51 drugačijom cevi bez perforirane obloge, kao i ramenim osloncem koji se uvlačio u sanduk.
Zanimljivo, upravo razgledanjem naše verzije “Madsena” i pomalo luksuznog M51 primećuju se fragmenti nagoveštaja daljeg razvoja koji je doveo do M56. To se prvenstveno odnosi na način fiksiranja cevi u sanduku i njenu opštu siluetu, a nadareni konstruktor Todor Cvetić je uskoro s ponosom mogao da vojnim autoritetima predstavi novo domaće oružje. Premda se neretko može pročitati kako je u pitanju naša varijacija “Erme” MP40, to po više osnova ne odgovara istini. Opšta silueta jeste inspirisana proslavljenim automatom Drugog svetskog rata, ali su gotovo svi odreda bitni delovi drugačije koncipirani. Uzevši u obzir da od nastanka vatrenog oružja proizvođači “prepisuju” jedni od drugih, svojstva našeg M56 ga svrstavaju u originalno domaće idejno rešenje.
Najpre, mora se pohvaliti vizuelni efekat jer je dobijeno oružje elegantnog izgleda i bez nepotrebnih “štrčećih” elemenata koji osim estetike ometaju i manipulaciju. Krajnje pohvalnog balansa u rukama korisnika, ubrzo je postao najomiljenije oružje vojnika JNA i svi su se naprosto utrkivali da upravo s M56 u rukama ili na prsima poziraju fotografima. Ipak, suštinski bitne karakteristike se nalaze unutar sanduka automata i na tom planu je on kvalitetnije rešenje od većine uzora. Pojednostavljeni sistem okidanja je omogućavao selektivnu jedinačnu i rafalnu paljbu, dok je način kočenja izuzetno pouzdan i domišljat. Inicijalno opažen nedostatak u vidu lomljenja bakelitne obloge sanduka usled pada na čvrstu podlogu, rešen je naknadnim ubacivanjem drvenih inserata su unutrašnje strane i tokom decenija eksploatacije nije bilo pritužbi na otpornost samog oružja. Istina, imaju osnova konstatacije kako je cev mogla biti nešto veće debljine jer je pregrevanje usled kontinuirane rafalne paljbe bilo redovna pojava koja uzrokuje rasipanje pogodaka. Sa druge strane, raspolažemo informacijom o slučaju koji se desio dvojici mlađih starešina graničnih jedinica sredinom šezdesetih godina, kada se jedan od njih okliznuo prilikom obilaska reona i pao dok mu je automat bio o desnom ramenu. Prenevši silinu sopstvene telesne mase prilikom pada unazad, vodnik je uspeo da do neupotrebljivosti deformiše cev M56 jer je njen prednji kraj ostvario kontakt s stenom izuzetne tvrdoće. Ovo treba tumačiti kao izdvojeni incident, pošto ne postoji dokumentacija prema kojoj se Cvetićev model bitnije oštećivao prilikom vrlo intenzivne i zahtevne pešadijske obuke desetinama godina.
Sledeće pohvalno svojstvo ovog oružja je visoka pouzdanost i lakoća upotrebe. Tridesetometni okvir je rešen gotovo perfektno u smislu otpornosti na grublju manipulaciju, što nije bio slučaj s onim domaće produkcije namenjenim M49 i PPSh41. Osim što je bio sklon deformaciji, prethodni okvir kapaciteta 35 metaka je bilo gotovo nemoguće napuniti bez pratećeg alata, a oni namenjeni M56 su bili vrlo moderne dvorede koncepcije i punjenje municijom je bilo “prava pesma”. Takođe, način njegovog uvođenja u usadnik je bio jednako dobar kao na PPS43, odnosno – dosta bolji od pomenutog dvojca. Osim toga, nišani su vrlo jasni i to je uz dobro odmeren raspored mase rezultiralo visokom preciznošću na udaljenostima koje su predviđene za upotrebu automata. Iz dostupnih neoficijelnih uporednih testova automata Sten, MP40, Tompson M1A1, Bereta 38, PPSh41 i M56 za potrebe domaće namenske industrije, barata se podacima dobijenim opitovanjme preciznosti na udaljenostima od 25, 50, 100, 150 i 200 metara. U skladu s očekivanjima, najslabije se pokazao Sten, dok su “špagin” i M56 dominirali na većim daljinama zbog izvrsnih balističkih performansi metka 7,62x25mm. Dežurni kritizeri jugoslovenskog naoružanja nalaze za shodno da pri oceni kvaliteta našeg oružja i opreme tog doba pomenu permanentno zaostajanje za svetskim trendovima i kašnjenje prilikom uvođenja određenih sistema u operativnu upotrebu. Pre iznošenja takvih floskula, najpre bi trebalo da pogledaju arhivsku dokumentaciju iz perioda gušenja Mađarske revolucije i čime su bili opremljeni vojnici SSSR u istoj godini kada je nastao naš automat. Dalje, naša odbrambena koncepcija i strategija je bila bazirana na masovno učešću populacije i nekonvencionanom vidu otpora za koji je bilo potrebno specifično naoružanje. U sve to se koncept M56 izvrsno uklopio, sve do sredine osamdesetih godina kada se definitivno “oprostio od vojne službe” ovenčan slavom oružja koje su korisnici voleli. Neoboriva je činjenica da su se tehnički zastarele repetirke M48 predugo zadržale u JNA i prilično se kasnilo s uvođenjem PAP i AP 7,62x39mm. Ali, to nije rezultat neinventivnosti domaćeg oružarstva već izbegavanja da se pored postojećih uvodi novi kalibar, kao i popriličnog “lutanja” s idejom poluautomatske puške koja bi koristila municiju pune snage.
Nesporan nedostatak lepog i pouzdanog automata bio je pištoljski rukohvat, koji je pukovnik Cvetić u gotovo neizmenjenom obliku primenio i kod drugih svojih modela oružja. Uglast i predimenzioniran, nije bio toliko nezgrapan na ručnom bacaču i signalnom pištolju istih oznaka M57, ali samo mala intervencija u stilu MP40 bi znatno doprinela ukupnom utisku. Inače, Todor Cvetić je vrlo značajno ime naše oružarske industrije, čije zamisli su otelotvorene i kod redizajniranog “težeg” zatvarača automata M49/57, različitih nastavnih uređaja i sistema obuke, s posebnim naglaskom na laganu pušku 7,9mm M53 koja nije naišla na razumevanje njegovih nadređenih.
Nešto stariji čitaoci se sećaju kako je zahvaljujući filmovima s ratnom tematikom automat s preklopnim kundakom bio nekakav miks statusnog simbola i ukrasa, najželjenija igračka našeg detinjstva. Zato je i dolazilo do pojave utrkivanja ko će zadužiti M56 ili se barem slikati s njim u vidu uspomene iz JNA. Možda nam svima u srcu ne plamte buktinje s grba nekadašnje države (kao autoru ovog teksta), ali se ne može sporiti kreativni napor i istrajnost domaćih konstruktora tog vremena da svojoj vojsci obezbede kvalitetno oružje. Na žalost, to se ne dešava u ovo moderno doba kada je sve formalno tehnološki naprednije.
Milan Milanović
Fotografije iz kolekcija Dimitrija Ostojića i Milana Milanovića
