Doktor istančanog ukusa

Strast prema oružju je počela još u detinjstvu, pojačala se za vreme studija u Poljskoj i ČSSR, a ispunjenje želje da posetim fabriku „Zbrojovka“ u Brnu, pogotovo kada sam video entuzijazam tih ljudi, njihovu pedantnost i susreo s vekovnim pronalascima, definitivno me je oplemenilo i opredelilo baš za ovaj vid kolekcionarstva

Ispred imena i prezimena mu stoji titula dr, a povremeno navlači i bele rukavice. Da ne znate čime se profesionalno bavi, prva asocijacija bi vam, najverovatnije, bila – lekar. Jeste doktor, ali ne medicine, već turizma. Uz to, što je i bio razlog našeg susreta, dr Goran Bojović je dugogodišnji kolekcionar oružja.
Kolekcionarstvo oružja je skupa i opasna ljubav koja dugo traje. Оvo su bile reči s kojima nas je dočekao predsednik sekcije kolekcionara Nacionalne asocijacije za oružje Srbije (NAOS) s već unapred navučenim rukavicama i delom „postavke“ izložene na crvenom somotu, namenjene samo za oči čitalaca „Kalibra“.
– Prvu ljubav prema oružju iskazao sam u ranom detinjstvu u rodnoj Peći, a povod za to je bilo dedino naoružanje, koji je bio borac iz Balkanskih ratova. Kako je i sama pomisao na držanje istog u našoj kući bila zabranjena, a sve zabranjeno slatko, to „slatko“ je imao deda, u čiju sam kuću odlazio i dečački se divio – priseća se Goran. – Ta strast se pojačala za vreme studija u Poljskoj i ČSSR, a ispunjenje želje da posetim fabriku „Zbrojovka“ u Brnu, pogotovo kada sam video entuzijazam tih ljudi, njihovu pedantnost i susreo s vekovnim pronalascima, definitivno me je oplemenilo i opredelilo baš za ovaj vid kolekcionarstva. Dolaskom u Beograd, a naročito posle 2000. ozbiljno sam počeo da se bavim izučavanjem i istraživanjem oružja, koje je od pamtiveka bilo svedok ratova. Pasija su mi bili i ostali, uglavnom, pištolji iz perioda do 1945.

Priča o „Italijanki“

Zato dr Bojovića i nije iznenadilo pitanje da li se seća prvenca iz svoje kolekcije.
– Bilo je to, što bi se reklo, igra ili znak sudbine. Na Sajmu kolekcionarstva u hotelu „Slavija“ slučajno sam 2001. sreo rođaka, koji je prodavao pištolj pokojnog oca, iz 1913, a koji je službovao u Albaniji. Nisam, naravno, mogao da odolim i tako je sve počelo…
Od četiri izabrana eksponata, pažnju nam je, možda i zbog veličine, na prvi pogled privukla futrola u kojoj se nalazila puška.
– Ona je jedina koju imam u svojoj kolekciji. U pitanju je Mannlicher-Carcano (Manliher-Karkano) 6,5×52, vrlo često znana i kao Karkano, po konstruktoru Salvatoreu Karkanu koji je radio u vojnoj fabrici u Torinu. Proizvođena je u tri osnovna modela, M1891, M1982 i M1938, više od pola veka i za to vreme je izrađeno oko tri miliona komada. Bila je sastavni deo italijanske vojske od 1891. do 1945, ali i jedinica i vojski drugih država, naročito okupiranih u toku i između dva rata. Uprkos nekih važnih tehničkih nedostataka, potajno sam želeo da je posedujem, mada lično nisam obožavalac dugog naoružanja.
Ništa manje interesantna nije bila ni priča kako je ona završila u Goranovim rukama…
– Jednostavno, dobio sam je na poklon. Na jednom druženju uopšte ne znam kako smo načeli temu o puškama i počeo sam da pričam o „Italijanki“. Učestala na našim prostorima, nosila je i neke svoje posebnosti. Pored nekoliko sitnijih, ispričao sam tada i dva značajna detalja. Metak te puške, 6,5 carcano, zbog punjenja i aerodinamičkog zrna, izuzetno je probojan i na taj način human. Pandan metku 7,62×25, poznatijem „tetejcu“, u ručnom naoružanju. Pričali su ljudi, iz ratova, da su stabla drveća (i ne samo stabla) bila dobar zaklon u borbama, osim u slučaju kada bi s druge strane bio neko sa „Italijankom“. Druga važna pojedinost se odnosila na zvuk prilikom opaljenja metka. S obzirom na brzinu, dobijao je prepoznatljiv zvuk koji je korišćen u prvim posleratnim filmovima „Slavica“, „Vetar je stao pred zoru“ i drugim. Jedan od prisutnih ljudi, kad je čuo sve podatke koje sam izneo, pitao me da li je posedujem i na negativan odgovor mi je prišao i čestitajući rekao: „Imam je kod kuće, dođi po pušku“.

Jedna od sekcija NAOS

Došao je red na prvi od tri pištolja.
– Browning HP35, kalibra 9 mm. Prvi s dvorednim šaržerom 13+1. Mozes Brauning je bio plodan, bolje reći ingeniozan konstruktor. Po dolasku iz SAD u Evropu, prvi je uveo metak 7,65, a šaržer je patentirao 1935. i taj patent se koristi i dan-danas. Mnogi poznati proizvođači, kao što su „Beretta“, „Smith & Wesson“ ili „Glock“, rade modele sa okvirima i do 20 metaka. Proizveden je u belgijskom “Herstalu” i prošao sve ratove. I futrola mu je originalna,  iz 1941. I do njega sam došao putem kupoprodaje.
Sledeći je bio Parabellum P08…
– Potiče iz 1917. Kupio sam ga od čoveka iz Pančeva koji je radio u Državnoj bezbednosti. Zato što mu nisu svi delovi identičnog broja, a i naknadno brunirani, nije interesantan s kolekcionarske strane. Ali, s praktične i istorijske jeste, jer su ga ljudi iz DB koristili na streljačkim takmičenjima. Pištolj pripada gami, slobodno mogu reći, najpopularnijih Parabeluma, takođe sjajnog pronalazača i konstruktora Georga Lugera i poznat je i kao artiljerijski model, jer je dužina cevi 200 mm. Kalibar je 9 mm.
Parabellum 1913, iako prvenac u kolekciji, poslednji se našao na „tapetu“.
– Predstavlja vojnički oficirski primerak tormentovan u konjičkoj regimenti, dužine cevi 100 mm u kalibru 9 mm. Uz ove moje modele Parabelluma dolazilo je po dva okvira od belog lima s drvenim čepom. Oni su, kako kod nas tako i u inostranstvu, izuzetno popularni. Drže cenu, a svakako su neizostavni deo svake kolekcionarske zbirke.
Nacionalnu Asocijaciju za oružje Srbije (NAOS) čini veći broj sekcija koje okupljaju trgovce oružjem i municijom, proizvođače oružja i municije, klubove i udruženja lovaca i sportskih strelaca, agencije za FTO, kolekcionare, vlasnike, oružare, ali i brojne zaslužne sportiste i stručne saradnike.
– NAOS i kolekcionarska sekcija punu deceniju (jubilej obeležili 26. februara) predstavljaju stub okupljanja svih naših građana koji legalno dolaze u kontakt sa oružjem, a pritom su iskreni zaljubljenici u ono staro i kolekcionarske primerke. Pored redovnih, neke od najčešćih aktivnosti nas kolekcionara su organizovane i sertifikovane procene oružja ili kada je oružje predmet u ostavinskim postupcima.

Novi zakon vodi odumiranju

Pitanje o njihovom značaju i mestu u kulturi i društvu nametnulo se samo po sebi.
– Kolekcionari oružja su čuvari narodne baštine, kojima se u budućnosti mora dati više pažnje, jer je ovo humana i kraјnje plemenita disciplina koja ishodi iz ljubavi prema oružju i istoriji. Njime se bave ugledni građani, dobri domaćini, porodični ljudi s tradicijom… Osobe različitih sfera interesovanja. Imućni, ali i oni koji to nisu i koji na ovaj način izdvajaju od nekih važnih životnih stvari kako bi zadovoljili ljubav i strast za oružjem.
Međutim, kao što i u životu često biva, ni u ovoj oblasti nije sve ružičasto. Naprotiv…
– Novi zakon o oružju i municiji (ZOM), koji je 5. marta stupio na snagu, po kolekcionare je znatno nepovoljniji od prethodnog. Pored toga što je uveo naziv „kolekcionar“ i „kolekcionarska dozvola“, on ih je mnogostruko sankcionisao i uskratio im prava koja imaju građani i kolekcionari drugih evropskih država. Ukinuta je kategorija „trofejnog oružja“ i time direktno pogođena populacija koja je posedovala jedan-dva komada kao ratne trofeje ili dobila po zasluzi u službi ili penzionisanju. Staro oružje je ograničeno do 1900, a ne, kao što je od NAOS predloženo, da to bude 1945.
I u samoj EU zakoni nisu isti, a variraju i godine za staro oružje.
– „Kolekcionarska dozvola“ nije ono što je praksa u EU, već je najčešće, kao što smo i predlagali „prijava oružja“ u punom smislu te reči. Uz još brojne, do kraja nedefinisane i otežavajuće uslove iz novog ZOM, spomenuo bih i porez koji još od 2001. jedini u Evropi, a verujem i u svetu plaćamo na oružje. Naročito će biti dužni da plaćaju kolekcionari na pet neophodnih primeraka.
Ovaj zakon u drastičnoj meri dovodi u pitanje opstanak kolekcionarskog oružja na našim prostorima i preti definitivnim odricanjem od uspomena, tradicije i istorije.
– Nadam se da će se zakonodavac, na kraju, setiti ko je prilikom izrade predloga dostavio izuzetno konstruktivne predloge sa svim izmenama, dopunama, preciznim formulacijama i definicijama novog zakona i bar podzakonskim aktima i tumačenjima istog pokušati da spasi što se spasti može. To je molba moja u ime svih kolekcionara Srbije, a uvek smo i za svaki vid saradnje, koja bi vodila ka sveukupnom boljitku i kvalitetu ZOM – zaključio je, na rastanku, dr Goran Bojović.

Nenad STOJANOVIĆ

foto: Nikola FIFIĆ