Gerber Mark 2

Iako je prošlo više od 50 godina, borbeni nož i danas uspeva da fascinira svojim izgledom. On već odavno nema funkciju kao nekada, ali još uvek je moguće naići na uniformisane korisnike. Iako su i oni sami svesni da je mogućnost da ga ikada upotrebe, onako kako je to svojevremeno njegov dizajner osmislio ravna nuli, oni i dalje ponosno nose svoj primerak…

Gerber, jedan od najpoznatijih svetskih proizvođača noževa je izbacio niz modela koji su ga proslavili proteklih decenija. Na našim prostorima iz nekog nejasnog razloga, najpoznatiji su njihovi multialati. Ipak, verovatno njihov najpopularniji model je punokrvni borbeni nož, Mark 2. O njegovoj popularnosti govori i to, da je po broju zastupljenih primeraka u Vijetnamu ispred njega bio samo legendarni Ka-Bar i možda, Ontariov/Kamilusov nož za preživljavanje namenjen vazduhoplovstvu.
Omiljen među specijalcima

Kada uzmemo u obzir brojnost američkih trupa, onda nam je jasno da je potencijalno drugo mesto vanserijski rezultat. Po rečima jednog bivšeg američkog vojnika koji je svojevremeno služio u Vijetnamu, svaki put kada bi došao da preuzme poštu za svoj vod, video bi celu gomilu duguljastih kutija na kojima je stajao natpis Gerber Legendary Blades. Naravno, svaka od tih kutija je u sebi sadržavala borbenu dvoseklicu koja je ubrzo postala zaštitni znak kompanije iz Portlanda.

Šta je to što je Mark 2 učinilo tako popularnim? Jednostavno rečeno, u pitanju je splet okolnosti… Kao prvo, vreme u kojem je Mark 2 nastao je druga polovina šezdesetih godina 20. veka, period kada su SAD već uveliko angažovane u Vijetnamu. Drugo, dizajn noža je izuzetno prilagođen za borbu prsa u prsa. Ne zaboravite da su Amerikanci pre toga bili angažovani u Korejskom ratu, gde bliski sudari sa neprijateljem nisu bili retkost. A stara izreka kaže da se vojska uvek priprema za rat koji se završio. Treće, svojom vizuelnom pojavom, nož naprosto pleni poglede. Izuzetno je skladnih linija i jednan je od najlepših vojničkih/borbenih noževa ikada. Naravno, ovo je subjektivni stav autora, ali i mnogih drugih koji su imali priliku da ga koriste ili su ga barem videli. I četvrto, nož su od samog početka masovno počeli da koriste brojni specijalci. A ko je po mišljenju običnog vojnika bolji i pozvaniji od njih da da sud šta je dobro, a šta nije?

Uticaj rimskog gladijusa

Priča kaže da je Džozefu Gerberu crtež budućeg noža polovinom maja 1966. godine dostavio penzionisani kapetan, Klarens „Bad“ Holcman. Dizajn sečiva je delimično zasnovao na gladijusu (čuvenom kratkom rimskom maču) koji je u 19. veku nađen kod grada Majnca u Nemačkoj. Dovoljan je samo jedan pogled na sečivo pa da odmah bude jasno da je osnovna ideja bila da se dobije prvorazredno hladno oružje a ne alat opšte namene. Prvi prototipovi noža su ubrzo dostavljeni pripadnicima 4. Pešadijske divizije u Fort Luisu na evaluaciju. Na osnovu njihovih sugestija, u avgustu 1966. godine je napravljen drugi prototip koji je potom postao i zvanični model. Na usvajanje u proizvodnju nije trebalo dugo čekati jer su već u oktobru iste godine izašli prvi primerci.

Prvobitni model je lako prepoznatljiv po specifičnoj dršci i elegantno profilisanom sečivu. Debljina sečiva je skoro 6,5 milimetara a širina oko 25, dok je dužina varirala između 168 i 178 milimetara. Ovo nije ništa neobično pošto su sečiva tada bila ručno finiširana, pa su odstupanja u dužini bila normalna stvar. Rađena su od ugljičnog alatnog čelika L6. Pomenuti čelik ima nekoliko dobrih osobina, a glavna je da se vanserijski lako oštri. Uostalom, i neki od naših najpoznatijih nožara ga vrlo rado koriste pri izradi svojih noževa. Od 1982. godine, počela je upotreba nerđajućeg čelika iz serije 440. Iako se uglavnom tvrdi da je u pitanju C varijanta, nigde posebno nije naveden taj podatak. U poslednje vreme, Gerber koristi nerđajući čelik 420 HC koji je dodatno zaštićen crnim teflonskim premazom.

Kao što smo već spomenuli, oblik sečiva je inspirisan rimskim gladijusom kod koga se sečivo prvo blago sužavalo na sredini pa onda proširivalo. Ovakav način brušenja daje neznatnu prednost kada se vrši sečenje povlačenjem, ali kovanje i brušenje nesumnjivo čini težim. Još jedna nesvakidašnja stvar je vezana za Gerberovu dvoseklicu, a to je blago savijeno sečivo. Naime, ovo odstupanje od ose je izvedeno pod uglom od pet stepeni, i počinje odmah kod štitnika za prste. Neke od spekulacija su bile da je ovo urađeno radi lakšeg ubadanja u protivnikove bubrege, ili da se sečivo lakše provuče ispod rebara i zabije u srce neprijatelja. Još jedna od teorija koja se svojevremeno vrtela u vojnim krugovima je da je ovo izvedeno da bi se dobio bolji ugao pod kojim sečivo napada vitalne organe prilikom napada sa leđa prilikom uklanjanja stražara. Naravno da nijedna od ovih apsurdnih tvrdnji nije bila tačna. U stvari, razlog za ovо je bio krajnje prozaičan. Naime, to je urađeno iz dva razloga. Prvi je da bi se nož mogao lakše nositi u futroli okačenoj o opasač ili u čizmi. Pri tome bi ovako blago savijen nož manje štrčao u odnosu na telo ili bio lakši za vađenje iz futrole u čizmi.

Drugi razlog je u tehnici držanja noža, koja je razvijena iz klasične evropske škole mačevanja.
Vilijam Fernbern, čuveni konstruktor Ferbern-Sajksovog komandoskog noža je potencirao ovaj hvat, te ne treba da čudi što su se i mnogi drugi odlučili za ovu tehniku. Uostalom i sam Holcmanov prototip je imao identičnu dršku kao i F-S bodež. Ipak, ono što se pouzdano zna, to je da su mnogi vlasnici slali svoje dvoseklice nazad u Gerberovu fabriku u Portlandu radi reklamacije jer su mislili da su dobili defektan nož. Posle izvesnog vremena, kompanija je odlučila da obustavi proizvodnju ekscentričnog sečiva, umorna od objašnjavanja da je sa nožem sve u redu. Inače, ova ekscentričnost je postizana na vrlo jednostavan način. U dršku od livenog aluminijuma je pričvršćeno sečivo pomoću epoksidnog lepka. Kako je rupa u dršci nešto predimenzionisana, pomenuto odstupanje od ose je lako dobijano. Broj ovako urađenih primeraka nije veliki i počinje serijskim brojem 001001 i završava sa 003747. Ipak, moguće je naći pojedine primerke unutar ove grupe koji imaju potpuno ravno sečivo ili sa zakrivljenjem manjim ili većim od pomenutih pet stepeni. Osim ovih, postojale su i specijalne porudžbine kao i komemorаtivne serije sa pomenutim zakrivljenjem, ali to je već druga priča.

Luksuzni modeli sa pozlatom

Logično je da posle pet decenija dizajn doživi brojne izmene. Kod našeg junaka ih je bilo toliko da bi verovatno trebalo napisati knjigu samo o izmenama vezanim za sečivo. Tako je sečivo posle nekoliko godina, od uskog suženja dobilo široko, da bi 80-ih dobilo paralelne strane. Kao što je već spomenuto, drška je rađena od livenog aluminijuma, ali u nekoliko verzija. Prva verzija je bila poznata kao „macin jezik“. Jednostavno, aluminijumski odlivak bi bio prskan kapljicama rastopljenog nerđajućeg čelika. Vreli čelik bi momentalno rastopio aluminijum. A kako se aluminijum brzo hladi i pritom očvrsne, pomenute kapljice bi ostale čvrsto usađene na površini drške. Štitnik za prste i završetak drške su obojeni mat crnom Durakron zaštitom. Međutim, „macin jezik“ je bio nepotrebno skup, pa je korišćen samo do 1968. godine.

Kasnije su drške bile zaštićene bojenjem u crnu, sivu, žutu i narandžastu „аrmorhajd“ boju. Ovo je bila vrlo napredna zaštita u to vreme i sastojala se od nanošenja rastvora vinilske smole u tečnom otapalu. Ovo je bio dobar potez jer je „аrmorhajd“ daleko otporniji na ogrebotine u poređenju sa običnom farbom, a ujedno odlično pokriva imperfekcije na dršci. Uostalom, ovu caku odavno koriste u nožarskoj indutriji za zaštitu slabo ispoliranih sečiva, što na kraju i debelo naplate. Ali, kao što kaže naš narod: „Dok je ovaca, biće i vune za šišanje“. Ipak, bilo je i luksuznih modela sa pozlaćenom drškom.

U početku je svaki stoti primerak dobio pozlatu (u pitanju je bilo pravo zlato), da bi posle svaki pedeseti primerak dobio ovakvu dršku. Kako su obični primerci koštali 25 dolara, a pozlaćeni za 10 dolara više, zainteresovanost na tržištu nije bila posebno velika, pa je napravljeno oko 20 komada. Sada ti primerci dostižu astronomske cene i po 5.000 dolara! Nije loše, zar ne?

Trik koji je upalio!

Ipak, 1971. godine dogodila se prva značajnija izmena u dizajnu. Naime, kompanija je iz razloga političke korektnosti odlučila da čistokrvni borbeni nož prebaci u kategoriju noževa za preživljavanje. Na zaboravite, hipi i antiratni pokret u Americi su uzimali svoj danak na razne načine. Menadžeri prodavnica u vojnim bazama su bili civili koji su se često gnušali „krvožednih“ noževa pa su prestajali da ih naručuju. A kako je Gerber kao ciljnu grupu imao vojsku, morao je da se snađe na neki način. Inače, tadašnji uposlenik u Gerberu i jedan od najpoznatijih likova u svetu nožarstva, Al Mar, je došao na ideju da urade delimično nazubljeno sečivo. Takve noževe su odlučili da krste kao noževe za preživljavanje. Jasno je da je ovo čist promašaj, jer nož ne postaje ništa manje opasan kao oružje, a ni upotrebljiviji za boravak u prirodi. Ali trik je upalio i Mark 2 je nastavio da se prodaje po vojnim bazama.

Bodež je dugo rađen paralelno sa običnim i nazubljenim rezom, da bi po obnavljanju nakratko prekinute proizvodnje (verovatno marketinški trik), u ponudi isključivo bilo grubo nazubljeno sečivo. Ovo nazubljenje je urađeno tako da ga je moguće oštriti običnim kamenom u terenskim uslovima. Verovatno bi korisnici bili srećniji da je sečivo klasično, ali ko još njih pita za nešto.

Kao što je sečivo trpelo brojne izmene, tako su i futrole rađene u nekoliko desetina varijanti. Dugo vremena je glavni materijal za izradu bio koža, da bi je početkom 90-ih godina zamenila kordura. Prvi kožni modeli su imali dodatak od mesingane ili čelične žice koji je služio za kačenje na vojne opаsačе. Pored toga, na delu koji pokriva drška su dodati prorezi za provlačenje kaiša. Pomenuti metalni nosač je vremenom izbačen, baš kao i prorezi, ali je napravljena petlja pomoću koje je futrola nošena na kaišu. Prvi tipovi futrola od kordure su imali pomenute petlje dok su posle dobili poseban metalni dodatak za kačenje. Njih je prvi na pištoljskim futrolama primenio Bijanči, za tadašnji službeni američki pištolj, Beretu M9. Ipak, najnoviji modeli koriste MOLLE kompatibilan sistem, što je logičan potez. Osim ovih, rađene su i luksuzne futrole, kao i one za ronioce. Zanimljivo je da su ronilačke futrole rađene od kože, koja je bila zaštićena od uticaja slane vode pomoću loja!

Dugo vremena je uz kožne futrole isporučivan i poseban oštrač kojim je bilo moguće izvršiti fino doterivanje reza. Ovo posebno važi za modele rađene od čelika L6. Čelično telo oštrača je rađeno sa završetkom u formi dleta, ukupne dužine oko 130 milimetara ali je postojala i duža varijanta. Korišćen je vrlo kvalitetan alatni čelika O1 sa nanešenim slojem hrom karbida. Kako je bodež Mark 2 predviđen prvenstveno za borbenu namenu, to znači da nije baš najzgodniji kao alat opšte namene. U to su se mogli uveriti mnogi vojnici koji su, na primer, pokušali da ga koristе kao pajser. Zbog toga su dizajneri iz Gerbera oštraču dali i ovu dodatnu namenu, a sve u pokušaju da vlasnika spreči da uradi nešto glupo. Koliko su u tome uspeli je druga priča.

Ovekovečen i na filmu

Mark 2 je osim bogate vojne karijere, bio zapažen i u civilnom životu. Često su vršene različite izmene, od uklanjanja jednog od štitnika, ili izmena u načinu brušenja i slično. Koristili su ga mnogi veterani iz Vijetnama, lovci, kamperi, mladi izviđači… Istina, u ovoj ulozi nije baš briljirao, sem ako neko od njih nije bio serijski ubica. Nadamo se da ne zamerate na malo crnog humora, ali ipak je u pitanju čistokrvno hladno oružje. Zbog „opasnog“ izgleda, pojavio se i u nekoliko filmova, a među njima i u čuvenom „Drumskom ratniku“ sa Melom Gibsonom. Takođe, viđen je i u jednoj od epizoda „Osmog putnika“, gde je korišćen u jednoj od najupečatljivijih scena u kojoj se koristi nož kao filmski rekvizit.

Noževi iz savremene produkcije sa cenom se generalno kreću u rasponu od 100 do 115 dolara. Autentični modeli iz perioda Vijetnamskog rata mogu da dostižu cenu od nekoliko stotina, pa do nekoliko hiljada dolara. Posebni modeli iz specijalnih, limitiranih serija, kao i modeli koji su pripadali poznatim ličnostima su tek priča za sebe.

Iako je prošlo više od 50 godina otkako su napravljeni prvi primerci Mark 2, ovaj nož i danas uspeva da fascinira svojim izgledom. On već odavno nema onu funkciju kao nekada, ali još uvek je moguće naići na uniformisane korisnike. Iako su i oni sami svesni da je mogućnost da ga ikada upotrebe, onako kako je to svojevremeno njegov dizajner osmislio ravna nuli, oni i dalje ponosno nose svoj primerak. Verujemo da nećemo preterati ako kažemo da je to bodež kapetana Holcmana pošteno zaslužio.

tekst i slike Ninoslav TRIFUNOVIĆ