„Alamo“ na Pacifiku

Ostrvo Vejk, tačnije atol sastavljen od tri ostrva: najvećeg Vejk (Wake) i dva manja, Pil (Peale) i Vilks (Wilks), nalazi se na 3700 km zapadno od Havaja, na prilično izolovanom delu Pacifika. Kao takvo, predstavlja bitnu stratešku tačku za snabdevanje brodova i važan aerodrom, sa kojeg avioni mogu da patroliraju i pokriju tzv. „crnu rupu“ na okeanu. Iako je u posedu SAD od 1898, ova inicijalno nenaseljena ostrva, dobila su prve naseobine tek 1935, kada je sagrađeno naselje i hotel za putnike hidroaviona kompanije „Pan American“, ali je prvo vojno prisustvo ostvareno tek porastom napetosti pred Drugi svetski rat. Vojna baza je osnovana u januaru 1941, ali su prve vojne snage raspoređene tek u avgustu iste godine. Tu je poslat 1. bataljon marinaca, sa nešto manje od 300 ljudi, pod majorom Džejmsom Deveroom (James Deveraux). Pored njih bilo je i 68 pripadnika mornarice i 1.223 civila, angažovanih na građevinskim radovima. Iako ove snage predstavljaju prilično respektivnu silu za ovako malo ostrvo, to se nikako ne može reći za angažovanu artiljeriju: pet topova kalibra 127 mm prethodno skinutih sa jedne rashodovane zastarele krstarice, 12 protivavionskih topova M3 kalibra 76 mm, ali samo sa jednim ispravnim nišanom za dejstvo po ciljevima u vazdušnom prostoru, 18 teških protivavionskih mitraljeza Browning M2 i ukupno 30 ostalih protivavionskih mitraljeza različitih tipova, sa vazdušnim i zastarelih sa vodenim hlađenjem cevi.
S obzirom da je ostrvo bilo u dometu japanskih bombardera sa Maršalovih ostrva, na Vejku je raspoređen marinski lovački skvadron VMF-211 sa ukupno 12 lovaca Grumman F4F Wildcat. Iako za doba kada su se pojavili sasvim solidni, čvrsti i dobro naoružani, lovci Wildcat nisu imali ni brzinu penjanja, ni manevarske karakteristike sjajnog, novog japanskog A6M Zero. Piloti i letačko osoblje je brojnost ljudstva dovelo na 449. Do izbijanja rata, mnogo toga je na ostrvu trebalo još da se dovrši, što se kasnije pokazalo kao sudbonosno: u prvom redu je nedostajao osmatrački radar, koji je još uvek bio na Havajima, kao i zaštitni kaponiri za avione. Konačno, 28. novembra 1941, komandu nad ostrvom i svim snagama koje su tamo bazirane, preuzeo je mornarički komandant (čin u američkoj mornarici, ranga potpukovnika) Vinfild Kaningem (Winfield Cunningham). Prvi japanski napad na Vejk desio se koordinisano sa napadom na Perl Harbor (Pear Harbour), 8. decembra 1941. Opšte je poznato da je Perl Harbor bombardovan 7. decembra, ali ova razlika za jedan dan bila je zbog činjenice da je Vejk zapadno od datumske granice, a Havaji istočno. Sa Maršalskih ostrva udaljenih oko 1.000 km poletelo je 36 japanskih srednjih bombardera Mitsubishi G3M i dejstvovalo prvenstveno po aerodromu, odnosno američkim avionima baziranim na Vejku. Od 12 lovaca Wildcat, upotrebljivo je ostalo samo četiri, čime je najkvalitetnija komponenta američkih snaga na ostrvu ozbiljno osakaćena. Ovi avioni su „preživeli“ samo zato što su, u trenutku kada su japanski bombarderi stigli, bili u vazduhu u patroli, ali njihovi piloti, zbog lošeg vremena nisu uspeli da primete Japance. oštećene su i instalacije, postrojenja i drugi objekti, vezani za aerodrom. Međutim, najveći deo artiljerije je ostao u funkciji. Sledećeg dana je napad ponovljen u nešto manjem obimu, ali su sada američki lovci uspeli da obore dva bombardera. Bombardovanje Vejka je od tada nastavljeno, skoro svakodnevno.
Tri dana kasnije, u rano jutro, ostrvima se približila japanska flota pod admiralom Kadžiokom (Kajioka), sastavljena od tri lake krstarice, šest razarača, dva zastarela razarača pretvorena u patrolne brodove, dva desantna broda sa ukupno 500 pripadnika specijalnih snaga japanskih marinaca i dve podmornice. Napad je počeo dejstvom brodske artiljerije po američkim položajima. Pre nego što su Japanci stigli da se iskrcaju, brodove je dočekala iznenađujuće efikasna vatra iz šest starih topova 127 mm, koja je direktnim pogotkom u skladište municije raznela u paramparčad jedan razarač – prvi japanski ratni brod potopljen u Drugom svetskom ratu, dok je laka krstarica Yubari, Kadžiokin komandni brod, pretrpela čak 11 direktnih pogodaka u superstrukturu (deo broda iznad linije trupa). Tako je Yubari morala da se povuče iz borbe, posle čega je naređeno povlačenje celokupnih japanskih snaga. Amerikanci se time ipak nisu zadovoljili, već su preduzeli gonjenje sa preostala četiri aviona, koji su dali svoj puni doprinos potapanjem drugog japanskog razarača, kada mu je bombom pogođen krmeni deo broda, gde se nalaze dubinske protivpodmorničke bombe. Ipak, dva Wildcata su u akciji bila oštećena i izgubljena prilikom sletanja. Ovo je u svakom slučaju bilo opravdano, jer u dejstvo još uvek nisu stupili američki topovi 76 mm koji su, iako namenjeni za protivavionska dejstva, i te kako bili sposobni za efikasno dejstvo u obalskoj odbrani. Japanski marinci bi sigurno osetili njihovo dejstvo još na brodovima, a kamoli obali… Čak i kada bi uspeli da se iskrcaju, pitanje je da li bi Japanci imali snage da zauzmu ostrvo, s obzirom na približno jednak broj vojnika na obe strane. Time je prvi i poslednji put u Drugom svetskom ratu, jedan amfibijski desantni napad odbijen dejstvom odbrambenih snaga i to čak i pre nego što su se desantne snage iskrcale.
Posle prvog japanskog poraza i američke pobede u ovom ratu, domaća javnost u SAD je pod utiskom katastrofe kod Perl Harbora, brže-bolje pokušala da prikaže Vejk kao veliku pobedu. Mediji su javljali da je Kaningem, na pitanje da li mu treba pojačanje i dodatne količine municije, jednostavno odgovorio: „Pošaljite još Japanaca!“ – što je bila notorna laž, usmerena na podizanje morala stanovništva. U stvarnosti, Kaningem je višoj komandi uputio listu zahteva za topovskim protivavionskim nišanima, različitim rezervnim delovima, avionima, kao i osmatračkim radarom za upozoravanje od novih napada. Postalo je jasno i Kaningemu i Japancima, da je za sudbinu Vejka od suštinskog značaja premoć u vazduhu.
Euforija oko odbijanja prvog japanskog napada se brzo stišala. Amerikanci su shvatili da će Vejk pasti u ruke Japancima, ukoliko brzo ne pošalju pojačanje. Sastavljena je vrlo snažna borbena grupa u čijem sastavu su bila dva velika nosača aviona Lexington i Saratoga, brod-baza za hidroavione, tri krstarice, deset razarača i jedan tanker. Te su snage nosile skvadron od 22 lovca Brewster F2A Buffalo, nešto slabijih kvaliteta nego Wildcat, ali je samo to bilo na raspolaganju, kao i značajne količine municije za topove, mitraljeze i minobacače. Iako je ova grupa krenula prema Vejku, 22. decembra 1941, je opozvana od strane viceadmirala Vilijama Paja (William Pye), jer su postojale indicije da je takođe vrlo snažna grupa japanskih brodova, krenula u sveobuhvatniji napad na Vejk. Ova odluka je sigurno doneta i pod utiskom poraza kod Perl Harbora, zbog straha od gubitaka u slučaju susreta sa nadmoćnijim japanskim snagama. Naime, američki nosači aviona su posle velikog uspeha japanskih bombardera sa nosača aviona kod Perl Harbora, odjednom postali apsolutno najvredniji brodovi na Pacifiku i prema nekoj logici, ako su ih Amerikanci instinktivno i držali van Perl Harbora, nije ih trebalo izgubiti u borbi za Vejk. Na taj način je sudbina ostrva zapečaćena.
S druge strane, Japanci, puni samopouzdanja posle pobede kod Perl Harbora i potapanja šest američkih bojnih brodova, kao i osvajanja ostrva Guam i Truk, borbenoj grupi namenjenoj za zauzimanje Vejka pridodali su dva velika nosača aviona Hiryu i Soryu, na kratko odvojenih od borbene grupe koja se vraćala iz napada na Perl Harbor i još nekoliko brodova (šest krstarica i više razarača), sa ukupno 1.500 marinaca. 23. decembra 1941, u 2:35 ujutro, posle kraćeg bombardovanja sa brodova i aviona, počeo je desant na više pozicija na ostrvu u približno isto vreme. Interesantno je bilo da u želji da što više vojnika iskrcaju na obalu, Japanci su žrtvovali dva zastarela razarača – sada patrolna broda, tako što su ih nakrcali vojnicima i „zaleteli“ se njima direktno na plažu. Jedan od dva broda je potom bukvalno raskomadan hicima američkih topova. Ipak, Japanci su uspeli da na nekoliko mesta iskrcaju 1000 vojnika, sa ostatkom u rezervi. Ubrzo su ovladali južnim delom ostrva, gde se nalazio i aerodrom, međutim, kako su preostala dva Wildcata ipak uspeli da obore dva Zeroa, posle kraće borbe bili su uništeni, tako da je aerodrom ionako postao beskoristan. Apsolutno najuspešniji američki pilot bio je kapetan Henri Elrod (Henry Elrod), kome se pripisuje potopljeni japanski razarač prvog dana bitke i oba Zeroa. Američke snage na severu relativno dugog, ali uzanog ostrva (u obliku slova „U“, dužine oko 6 km i širine na najvećem mestu oko 1 km), bile su brojčano slabije najmanje 2 prema 1, a što je mnogo važnije, prednost Japanaca u artiljeriji sa brodova i u avionima bila je apsolutna. U takvoj situaciji, uprkos herojskom držanju američkih marinaca, pritešnjenih na severnom delu ostrva, Kaningem je bio primoran da se preda u poslepodnevnim časovima.
Prema zapadnim kriterijumima, predaja u takvim uslovima bila je sasvim prihvatljiv i razumljiv čin, ali je to bilo u oštroj suprotnosti sa japanskom praksom da se bore do poslednjeg, što je neminovno vodilo ka nastavku nepoštovanja i potcenjivanja protivnika i izuzetno svirepom ophođenju prema zarobljenicima i izvršenju mnogih ratnih zločina.
Međutim, ukupni gubici ne prikazuju veliku japansku pobedu. Japanci su računajući i prvi i drugi napad imali između 700 i 900 mrtvih vojnika i mornara, preko 1.000 ranjenih, izgubili su dva razarača i ukupno 28 oštećenih i uništenih aviona, sa nosača aviona i kopnenih aerodroma. S druge strane, Amerikanci su imali 122 mrtva i 49 ranjenih, kao i 12 uništenih aviona. Ostatak američkog ljudstva pao je u zarobljeništvo.
Neposredno posle zauzimanja Vejka, Japanci su preduzeli opsežne mere za fortifikaciju ostrva, za šta su bili angažovani američki zarobljenici. Izgrađeni su bunkeri, fortifikacijski elementi i zakloni za novodopremljenu artiljeriju, gde je najsnažniji bio novi top kalibra 203 mm, čime je Vejk postao deo spoljašnjeg odbrambenog obruča oko Japana. Amerikanci su dobro znali za ove pripreme i nisu direktno napadali Vejk, već su uspostavili vrlo uspešnu blokadu podmorničkim snagama, čime je japanski garnizon, ali i zarobljenici, dovedeni u stanje gladi. Od 24. februara 1942, kada je Vejk prvi put napadnut iz vazduha avionima sa nosača Enterprise, pa do predaje, 4. septembra 1945, Vejk je nebrojeno puta bombardovan, ali nikad na njemu nije izveden desant. Umesto toga, Amerikanci su radije napadali ostrva bliže Japanu, koristeći veliki akcioni radijus svojih aviona i brodova, kako bi što pre napali sam Japan. Posebno je tragičan bio napad bombardera sa nosača aviona Yorktown 4. oktobra 1943, kada je glavnokomandujući japanskih snaga na ostrvu admiral Saikabara, iz straha od američkog desanta, naredio pokolj 98 zarobljenih civila. Jedan Amerikanac je uspeo da se izbavi i posle određenog vremena se vratio na stratište i na jednom većem kamenu napisao poruku 98 US PW 5-10-43, odnosno, „98 američkih zarobljenika, 5. oktobar 1943“, označivši masovnu grobnicu. Posle određenog vremena je uhvaćen i Saikabara mu je lično odsekao glavu katanom. Zbog ovog zločina, Saikabara je posle rata osuđen na smrt i obešen, a u zarobljeništvu je zvog ovog incidenta izvršilo samoubistvo još nekoliko japanskih oficira. Posle rata su posmrtni ostaci ovih ljudi preneseni i zakopani uz vojne počasti na groblju Honolulu Memorijal na Havajima.
S. BALOŠ

Američka baza
Posle rata je Vejk bio vazduhoplovna baza, stacionar za izbeglice iz Vijetnamskog rata i centar za lansiranje protivbalističkih raketa, a danas na aerodrom uglavnom sleću borbeni i transportni avioni američkog ratnog vazduhoplovstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još