Američki juriš na visove San Huana

Gotovo svaka nacija je tokom istorije u određenom momentu iskazivala potrebu da romantizuje bitne događaje koji su imali višeznačne dalekosežne posledice. Moguće je nabrajati raznolike slučajeve gde je stvarni tok zbivanja nije odgovorao onom što je kasnije prikazivano javnosti, poput podviga „28 Panfilovaca“ ili čuvenog govora majora Dragutina Gavrilovića. No, splet društvenih okolnosti je iziskivao stvaranje svojevrsnog mita koji bi inspirisao emocionalni pristup svakog člana zajednice da kasnije pruži lični doprinos čak i preko granice sopstvenih mogućnosti.
Interesantan primer takvog istorijskog događaja je američka vojna intervencija radi preotimanja španskih kolonijalnih poseda na Karibima i Filipinima, krajem devetnestog veka, što je kasnije u literaturi postalo poznatije kao Špansko-Američki rat. Nakon svojevrsnog „stvaranja nacije“ tokom revolucije radi oslobođenja od kolonijalnog statusa, potom surovog građanskog rata i sukoba sa pobunjenim indijanskim plemenima, Sjedinjene Američke Države su devedesetih godina pretprošlog veka bile na prekretnici. Tražeći modus da se svrstaju u red imperijalističkih velesila, Amerikanci su uočili sve slabosti španske uprave nad njihovim kolonijalnim posedima usled snaženja pobunjeničkih pokreta domaćeg stanovništva. U najbližem komšiluku SAD izbila je Kubanska revolucija, što je ekspanzionistički nastrojen državni vrh želeo da iskoristi kao mogućnost širenja uticaja, odnosno praktično stvaranja dominiona. Tadašnji predsednik Vilijem Makinli je javno upozoravao kako se treba pripremiti za potencijalni ratni sukob „radi zaštite američkih interesa na Karibima“, ma šta to konkretno značilo. Povod se ubrzo ukazao, kada je američki ratni brod „Mejn“ uplovio u luku Havana radi tobožnje intervencije jer su američki građani na Kubi bili izloženi opasnosti tokom tamošnjih nemira. Očigledna i jednosmislena demonstracija sile, koja se nenadano pretvorila u pravu buru kada je 15. februara 1898. godine snažna eksplozija naprosto raznela brod usmrtvši 258 od ukupno 375 članova posade. Do današnjeg dana nije sasvim sigurno šta se zaista dogodilo u smislu da li je eksplozija ciljno podmetnuta sabotaža ili je reč o incidentu, ali američka javnost je očekivano gnevno reagovala na takav pojavni oblik narušavanja njihovog nacionalnog ponosa. Uvidevši potencijal takvog stanja javnog mnjenja, ondašnji novinski magnati Vilijem Rendolf Herst i Džozef Pulicer su dodatno rasplamsavali situaciju do tačke usijanja, pa je predsednik Makinli u trećoj sedmici aprila poslao ultimatum Španiji sa zahtevom da povuče svoje trupe sa Kube. Nekoliko dana kasnije, Kongres je proglasio rat iako je američka vojska u tom momentu bila srazmerno mala, neadekvatno opremljena i bez potrebnog iskustva. Mobilizacijom jedinica Nacionalne garde i neočekivanim prilivom dobrovoljaca, pša se broj ljudi pod oružjem se uvećao na 200.000 i američke trupe su se tokom juna iskrcale u reonu grada Santjaga.

Najživopisnija skupina među tim jedinicama su bili pripadnici Prvog dobrovoljačkog konjičkog puka, nazvani i kasnije slavljeni kao „Grubi jahači“ (u originalu: The Rough Riders). Vrlo je zanimljivo istaći kako je ova načelno i deklarativno konjička regimenta svoju ratnu slavu zadobila boreći se pešice, a prvi zapovednik je bio pukovnik Lionard Vud, dok je sledeći u lancu komande bio njegov zamenik potpukovnik Tiodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt), raniji pomoćnik sekretara Američke mornarice i kasniji proslavljeni predsednik SAD. Ljudstvo se sastojalo od šarolikih karaktera, počev od istaknutih atleta sa koledža, lovaca, indijanskih izviđača, pa sve do stočara i rančera. Zajednički imenitelj za sve je bio avanturizam i nacionalni zanos. Personal je brižljivo probran od stanovnika saveznih država Arizona, Novi Meksiko, Oklahoma i Teksas, jer se smatralo kako će se oni najlakše prilagoditi specifičnom klimatskim uslovima. Bilo je tu i policijskih službenika, kao i vojnih veterana iz sukoba sa Indijancima, adrelinskih zavisnika željnih ponovne akcije. Ipak, generalno ih je odlikovalo neiskustvo u ratovanju protiv regularnih trupa. Tokom obuke, Ruzvelt je iskoristio svoj uticaj da njegov dobrovoljački puk bude opremljen kao i regularni sastav američke vojske, što je podrazumevalo dodeljivanje karabina Springfield M1896 (licencna verzija puške Krag-Jorgensen) u kalibru .30 Army vojnicima i podoficirima, dok pojedini izvori navode kako su oficiri dobili polužne repetirke sistema M1895 Winchester u istom kalibru .30-40.

Zanimljivo, iako su bili označeni kao konjanici – uopšte nije bila predviđena obuka borbe sabljom niti su im dodeljivane, a bilo je dozvoljeno da ljudstvo ponese i koristi sopstvene revolvere.
Uglavnom, nešto pre hiljadu „Grubih jahača“ je prebačeno na Floridu uz preko 1.200 jahaćih i tovarnih grla, radi skorašnje invazije na Kubu. Usled problema u transportu, samo dve trećine ljudstva je uspelo da se morskim putem domogne ratne zone, a većina konja i mula je ostavljeno jer nije bilo vremena. Nakon uvodnih čarki sa španskom posadom, pukovnik Vud je prebačen na novu dužnost komandanta Drugog konjičkog puka, pa je Tedi Ruzvelt unapređen u pukovnika i preuzeo vođstvo „Rajdera“ i poveo ih ka visovima San Huan koje je branilo oko petsto Španaca. Geografski posmatrano, ovu lokaciju je činilo brdo po imenu San Huan i još jedno obližnje koje su Amerikanci nazvali „Čajnik“ usled specifičnog izgleda. Deo domaćih autora je naziv Kettle Hill pogrešno fonetski prevodio kao „Kravlje brdo“, nepravilnim fonetskim tumačenjem kao da je u pitanju reč „Cattle“ (na engleskom jeziku označava govedo). Nije suštinski bitno, ali da budemo do kraja precizni i tačni.

Uglavnom, slavna borba oko San Huan visova je započela razmenom artiljerijske paljbe, gde nijedna strana nije ostvarila neki važniji efekat. Pošto nisu imali preciznija direktna naređenja o daljem učestvovanju tokom razvoja dejstava, pripadnici Prvog dobrovoljačkog konjičkog puka su pod komandom svog pukovnika Ruzvelta praktično samoinicijativno krenuli napred ka španskim položajima, predvođeni svojim novim komandantom koji je jašući konja izdavao naređenja. Inicijalnim planom je bilo predviđeno da oni samo asistiraju regularnim trupama, ali zanos je preovladao. Značajnu podršku im je predstavljala paljba petocevnog rotirajućeg topa „Hotchkiss“ kalibra 37mm, a najbitnija prednost je došla iz krajnje neočekivanog sleda događaja. Španski branioci položaja su imali iskustva iz prethodnih borbi sa kubanskim pobunjenicima, ali su njihove starešine insistirale na plotunskoj vatri iz pušaka sistema Mauzer M1893 kalibra 7x57mm, što se pokazalo prilično neefikasno u datoj situaciji.
Juriš na brdo nazvano „Čajnik“ je trajao oko dvadesetak minuta, a uskoro je zauzet i ostatak visova San Huan. Prelomni momenat se odigrao kada je na scenu stupila nezavisna grupacija sačinjena od posada četiri mitraljeza sistema Gatling pod komandom poručnika Džona Parkera. Ova desetocevna zastrašujuća oružja svog doba su tokom juriša ispalila 18.000 metaka kalibra .30-40 na španske položaje, što je donelo situacionu prednost Amerikancima. Usledio je kontranapad Španaca, ali je uspešno odbijen kada je Ruzvelt dodelio Parkerovim mitraljezima dodatno pojačanje u vidu dva mitraljeza Colt-Browning M1895 (popularni „kopač krompira“) u kalibru 7x57mm, zajedno sa 10.000 metaka zarobljenih od neprijatelja. Pokazao se kao genijalan i dalekovid potez samog Ruzvelta da privatnim kanalima dobavi ovo tek konstruisano oružje, pa još u kalibru koji su koristili protivnici jer je mogla da se koristi municija iz plena.

Zauzevši taj strategijski važan položaj, Amerikanci su okružili grad Santjago i daljim razvojom događaja njihova mornarica je teško porazila špansku flotu, što je doprinelo da se posada Santjaga preda. U avgustu je Vlada Španije konačno priznala poraz i predala SAD Kubu, Portoriko, Guam i Filipine uz novčanu nadoknadu u visini od 20 miliona dolara. To je bio početak jednog novog svetskog poretka, koji je podrazumevao da ostale svetske sile moraju prihvatiti činjenicu kako se „novi šerif pojavio u gradu“.
Ovaj događaj je u američkoj javnosti glorifikovan do krajnjih razmera, a svesno je izvršeno svojevrsno „izbeljivanje“ činjenica, pa je tako praktično zanemareno da su u ovom napadu vrlo važan doprinos dali i pripadnici Desetog konjičkog puka pod komandom kasnije proslavljenog generala „Crnog Džeka“ Peršinga. Ljudstvo ove jedinice su činili Afroamerikanci popularno nazvani „Bufalo vojnici“, a upravo jedan od tih boraca je prvi stigao do najisturenije tačke protivničkog položaja i istakao zastavu SAD u znak trijumfa. Sledeća nedoslednost pobednika ogledala se u prikrivanju srazmere svojih neprijateljskih gubitaka. Naime, Amerikanci su tokom juriša na visove San Huan imali 144 mrtva i preko hiljadu ranjenih boraca, dok je Špancima poginulo 114 vojnika, a nešto tri stotine je ranjeno. Tokom čitavog Špansko-Američkog rata, trupe Sjedinjenih Američkih Država su imale čak dve hiljade umrlih od posledica različitih tropskih bolesti. O tome se vrlo malo i retko pisalo, naciji su bili potrebniji heroji a žrtve se uvek brzo zaborave.

U obilju raznog materijala i dokumentacije vezane za ovaj sukob može se pronaći i potpuno netačna informacija kako su španski branioci na položaju koristili mitraljeze sistema Maksim, čak je u holivudskoj TV mini-seriji iz devedesetih to detaljno prikazano. Notorna neistina, ali treba istaći kako je upravo nakon iskustva iz ovog rata i opisane borbe armijski vrh SAD odlučio da promeni službenu pušku svojih pripadnika. Naime, uvidelo se kako puške sistema Krag-Jorgensen imaju više nedostataka, a najočigledniji je bio način punjenja pojedinačnim ulaganjem metaka u neobični magacin lociran bočno, što je sporije i nespretnije rešenje od protivničkih „mauzerki“ koje su punjene petometnim okvirima. Osim toga, službeni američki metak .30-40 Krag je imao izražen obod i lošiju balistiku u odnosu na 7x57mm, tako da je tek nakon devet godina od uvođenja u službenu upotrebu, ovo oružje zamenjeno znatno uspešnijem rešenjem Springfield M1903 u kalibru .30-06, o čemu smo već detaljnije pisali ranije.
Za naše čitaoce će zasigurno biti interesantno navesti kako je od okončanja sukoba prilično opisivano koje oružje su koristile zaraćene strane, a posebno istaknuti pojedinci. Išlo se toliko u detalje, da je analizirano u kojoj meri su se bolje pokazali američki revolveri Colt 1873 u odnosu na španske kopije S&W Russian, čak je prikazivano kako je Ruzvelt lično koristio jedan primerak „Mirotvorca“ dok je predvodio juriš. U stvarnosti, on je u toj akciji nosio revolver DA Colt New Model Army&Navy koji su ronioci izvadili iz potopljene olupine broda „Mejn“, što je bio simbolički gest. Zanimljivi su još neki detalji, poput činjenice da je narednik Vilijem Tifani (sin svetski poznatog draguljara) kupio pomenute mitraljeze Colt-Browning M1895 i poklonio ih „Grubim jahačima“, kao i da je sam Tiodor Ruzvelt pomno pratio novitete na planu oružja svog doba i nije se libio da ih primeni i koristi. Postavši predsednik SAD 1901. godine, izazvao je oprečne reakcije svojim manirom da uvek u džepu nosi za to doba ultra moderan pištolj FN M1900 u kalibru 7,65mm, sa izgovorom kako ne želi da doživi sudbinu svog prethodnika Makinlija koji je stradao u atentatu. Ironijom sudbine, i on je kasnije bio žrtva pokušaja ubistva kada ga je ustrelio i ranio fanatik Džon Šrenk. Ruzvelt je u daljem sledu svoje karijere dobio Nobelovu nagradu za mir, premda je skrenuo pažnju na svoju ličnost kao lider jednog nadasve herojskog juriša u pobedu i slavu.
Milan Milanović