Bitka kod Denkerka

Tek odskora, ali iz dana u dan sve više, počeli su na predivnim peščanim žalima lučkog gradića Denkerka u Francuskoj, da izranjaju tragovi prošlosti, iz teških dana kada se ovde odvijala prava ratna drama. Kada naiđe plima i more se povuče, mogu da se vide zarđali kosturi nekadašnjih brodova kako štrče iz vode. Kao nemi spomenici na dane kada su zavijale „štuke“ i sve vrilo od eksplozija i mitraljeskih rafala. Olupine pokrivene školjkama pravi su mamac za lakomislene turiste i ronioce amatere, koji zanemaruju table upozorenja na plaži. Ribari ih često psuju, jer se za njih kače i kidaju mreže i parangali. Te olupine su poslednji ostaci na brzinu skrpljene spasilačke flote, koja je krajem maja i početkom juna 1940, trebalo da evakuiše oko 350.000 britanskih, belgijskih i francuskih vojnika, zatečenih u nemačkom obruču oko Denkerka. Samo manji deo ove flote sačinjavali su ratni brodovi, ostalo su bila plovila svih vrsta i veličina: lučke barke, ribarski brodići, izletnički parobrodi, privatne jahte… Sve što je moglo da plovi. Evakuaciju tolikog broja vojnika pod dramatičnim okolnostima, u to vreme su nazvali „čudom kod Denkerka“. Taj događaj je tek kasnije pokazao istorijski značaj, kao važan preokret u ranoj fazi Drugog svetskog rata.
Bitka kod Denkerka, odvijala se od 27. do 30. maja, a među identifikovanim olupinama su ostaci dva britanska parobroda, koji su se zvali „Devonia“ i „Crested Eagle“’. Pre rata su prevozili putnike i izletnike, ali prvih ratnih dana britanska mornarica ih je uvela u svoju službu. Ovakvi putnički brodovi mogli su, uz malu dogradnju, dobro da posluže kao minolovci ili za patroliranje uz obalu. „Devonia“ je imala deplasman od 640 t, a pre rata je plovila preko Lamanša na redovnoj izletničkoj liniji od Brajtona do Bulonja. Njena sudbina je zapečaćena 30. maja 1940, kada je kao deo spasilačke flote, teško oštećena avionskom bombom nadomak obale. Tada je admiral Wake-Walker odlučio da je žrtvuje i naredio da se punom parom nasuče na plažu. Parobrod je trebalo da, kad naiđe plima, posluži kao veštački dok za pristajanje drugih spasilačkih brodova i ukrcavanje ljudstva.
Sudbina broda „Crested Eagle“, koji leži nekoliko stotina metara zapadno od „Devonije“, bila je još dramatičnija. Ovekovečen je i u romanu „Vikend u Zuydcooteu“, koji je 1949, objavio Robert Merle, pa je na neki način slavniji od „Devonije“. Na osnovu tog romana 1964, snimljen je i istoimeni francuski film u režiji Henrija Verneuila, sa Jean-Paul Belmondom u glavnoj ulozi. Najuzbudljivije scene su one u kojima nemački avioni napadaju brod, dok je Belmondo na njegovoj palubi. Nažalost, stvarnost je bila mnogo ozbiljnija i gora… Brod je pre rata plovio na redovnoj liniji Southend -Felixstowe, a kad je izbio sukob „mobilisan“ je u spasilačku flotu. Tog 29. maja 1940, otisnuo se sa lučkog doka u Denkerku prepun vojnika, od kojih su mnogi bili ranjeni. Samo što je zaplovio za Englesku, napale su ga „štuke“. Pogođen sa najmanje tri bombe počeo je da gori najpre od krme, gde se nalazilo skladište goriva. Vatra se brzo širila, jer je skoro sva nadogradnja bila od drveta. Vojnike je zahvatila panika, pa su se kao goruće baklje bacali u more, gde su ih dočekali mitraljeski rafali nemačkih aviona. Bio je to pravi masakr. Izginulo je više od tri stotine ljudi – vojnika i članova posade, a ovo su bile tek dve od brojnih sličnih drama, koje su se tu odvijale.
Kada su nemačke trupe 10. maja 1940, prešle granice Holandije, Belgije i Francuske, saveznici su odmah postupili po unapred pripremljenom planu. Idejni tvorci plana bili su francuski stratezi. Tako su francuska 1. i 9. armija i Britanski ekspedicioni korpus (BEF) odmah poslati u Belgiju, da zapreče liniju Antverpen-Vavr-Namur. Ipak, zbog nemačke dinamične blickrig strategije, koja se ogledala u brzom prodoru skoncentrisanih oklopnih snaga u sadejstvu sa avijacijom, Holandija je kapitulirala već 15. maja. Sledećeg dana, Nemci su razbili belgijsku odbranu Brisela i opkolili glavninu njihovih snaga kod Briža. Belgijski kralj se sa svojim trupama predao 28. maja. U međuvremenu je Guderijanov 19. armijski korpus sa tri oklopne divizije, mimo svih očekivanja Francuza, prodro preko Luksemburga i Ardena i forsirao reku Mas kod Sedana. Luke na obali Lamanša bile su neposredno ugrožene, pa su francuske i britanske trupe u Belgiji očajnički pokušavale da se pregrupišu i suprotstave novoj opasnosti. I nemačka komanda je bila iznenađena brzinom napredovanja, pa je Rundštet bio prinuđen da od 17. maja bukvalno zauzdava Guderijanove trupe da ne napreduju suviše brzo. Na drugoj strani, među saveznicima, zavladalo je pravo rasulo. Rezerve predviđene za protivnapad stizale su suviše kasno ili su bile kolebljive da odlučno napadnu. Pokušaji da se trupe pregrupišu, pretvarali su se u bežaniju. Dodatnu zbrku pravila su potpuno protivurečna naređenja, koja su stizala iz francuske vrhovne komande. Na kraju, ostatak britanskih i francuskih snaga uspeo je da se domogne luka na Lamanšu, s namerom da formiraju mostobran.
Guderijan je već 20. maja uveče izbio kod Noajela na obalu Lamanša, da bi se 22. maja okrenuo prema Kaleu i Bulonju, gde su Britanci već od rane zore počeli sa evakuacijom brodovima. Sledećeg dana, Guderijan je zauzeo grad i počeo da planira napad na Denkerk. I kada je izgledalo da Denkerku nema spasa, stiglo je čuveno, diskutabilno naređenje od Rundšteta, da se napad obustavi! Istoričari već godinama polemišu šta je mogao da bude uzrok da Rundštet izda tzv. haltebefel (haltebefehl). U novije vreme preovladava mišljenje da je ideja bila Geringova, koji je navodno obećao Fireru da će njegova Luftvafe (avijacija) zadati poslednji udarac opkoljenom neprijatelju. Druga teorija je da je Nemcima bio potreban predah, jer su Guderijanove pancer trupe bile potpuno iscrpljene posle neprekidnog prodora od 120 km. Navodno im je trebao odmor da se oporave u psihičkom i tehničkom pogledu. Uglavnom, haltebefel je pružio Britancima dragoceni predah i dozvolio im da konsoliduju odbranu Denkerka, a Nemcima je omogućio dovlačenje neophodne pešadijske snage i artiljeriju za predstojeće operacije. I nemačka avijacija je dopremila nove lovce i „štuke“ na zauzete francuske aerodrome, kako bi mogla da dejstvuje još intenzivnije.
Nemački avioni su 25. maja kod Kalea najpre napale brodove za evakuaciju. Već sledećeg dana, u londonskom Ratnom kabinetu doneta je odluka da se pod hitno evakuiše što je moguće više ljudstva Ekspedicionog korpusa iz obruča u Denkerku. Optimisti poput Čerčila nadali su se da mogu da izvuku i spasu od zarobljeništva između 30 i 45 hiljada ljudi. Već sledećeg jutra, u Dover je stiglo prvih 7.669 vojnika. U međuvremenu je i Guderijan dobio zeleno svetlo za napad na grad. Njegove snage zbacile su sa položaja francusku 68. pešadijsku diviziju i postupno razbile ceo odbrambeni prsten oko Denkerka.
„Čudo kod Denkerka“ ne bi bilo ostvareno, da nije bilo genijalnog poteza jednog od štapskih oficira britanske mornarice, čije ime je ostalo nepoznato. On je još 14. maja na svoju ruku izdao naređenje o rekviriranju svih čamaca, barki i jahti dužine između 10 i 30 m. Ova mala plovila su, usled plitkog gaza, mogle da priđu do same peskovite obale i ukrcaju ljudstvo, koje bi zatim prebacivali do većih savezničkih brodova u dubljoj vodi. Za samo nekoliko dana, britanska mornarica je okupila ovu nepreglednu šaroliku „flotu“ i stavila je pod komandu admirala Bertrama Remzija, komandanta Dovera. Zajedno sa barkama regrutovani su i njihovi vlasnici, koji su se navodno prijavili dobrovoljno. Admiral Remzi je određen da bude i rukovodilac operacije spasavanja (evakuacije), koja je dobila šifrovani naziv „Dinamo“. Za najveću akciju evakuacije svih vremena, Remzi je na početku imao 40 razarača i torpiljarki, 30 putničkih parobroda, više desetina raznih teretnih brodova i čak 700 privatnih, rekviriranih čamaca i jahti, koji su dobili kodni naziv „little ships“ (brodići). U međuvremenu je toj floti pridodato još novih teretnjaka, putničkih brodova, barži i svih drugih plovila. Britanska železnica imala je velike muke da reguliše saobraćaj do Dovera. Otkazani su svi praznici, samo da se ne stvara nepotrebna gužva i da železnička mreža bude rasterećena. Istovremeno, bolnice su se ubrzano pripremale za prijem velikog broja ranjenika.
Na francuske trupe u početku niko nije mislio. Zbog toga što je francuska vrhovna komanda prvobitno smatrala da će moći da odbrani i zadrži Denkerk kao mostobran. Tek od 31. maja, počela je organizovana evakuacija i francuskih i belgijskih vojnika. Poslednji brodovi napustili su gorući, razrovani Denkerk 4. juna 1940, oko tri sata ujutru, uglavnom natovareni francuskom vojskom. Iza njih, kao poslednja odbrana ostalo je još 40.000 francuskih i nešto britanskih vojnika, koji su već istog popodneva pali u nemačko zarobljeništvo. U Englesku je uspešno evakuisano 338.226, a po nekim procenama i preko 366.000 ljudi, od čega 225.000 britanskih vojnika. Upravo ti britanski vojnici činili su jezgro pri formiranju nove vojske, koja će voditi rat naredne četiri godine. U operaciji „Dinamo“ evakuisano je i preko 140 hiljada francuskih i belgijskih vojnika, koji su se borili na britanskoj strani sve do kraja rata 1945. Do konačne kapitulacije Francuske 25. juna, britanska mornarica je uspela da evakuiše još više od 190.000 vojnika i 35.000 civila, koje je pokupila duž francuske obale. Posle kapitulacije, slične akcije više nisu bile moguće.
Britanska javnost slavila je operaciju „Dinamo“ kao malu pobedu u okviru velike katastrofe. U Denkerku je izgubilo život preko 3.500 savezničkih vojnika, a obala je bila krcata napuštenim ratnim materijalom. Sve je palo Nemcima u ruke kao ratni plen. Bezbrojna vozila, puške naslagane kao drva, stotine hiljada tona municije i sledovanja… Ipak, jezgro britanske vojske je uspelo da umakne i kod kuće su dočekani kao pravi heroji. Vinston Čerčil je vešto iskoristio „čudo kod Denkerka“ da ubedi parlament i britanski narod da se ne predaju i nastave borbu. Upravo u tome je i najveći značaj operacije „Dinamo“. Drugi svetski rat i tok istorije izgledao bi sasvim drugačije, da je tih majskih dana 1940. Britanija svu vojsku izgubila na francuskoj plaži. Bila bi prinuđena na separatni mir, a to bi Hitleru i Musoliniju dalo potpuno odrešene ruke u Evropi. Posledice po dalji tok istorije teško je i zamisliti…

B. Ljubinković