Bitka kod Litl Bighorna
Odnosi između Indijanaca i belih doseljenika nikad nisu bili srdačni, bez obzira na neka privremena savezništva. Naročito veliki problemi nastali su tokom američkog Građanskog rata (1861-1865.), kada su pripadnici najvećeg i najmoćnijeg plemena Sijuksi (nazivani i Dakota ili Lakota), sklopili savez sa vojskom Juga i počeli pljačkaške pohode prema državama Severa, naročito Minesoti. Kada se rat završio, zapad je zapljusnuo novi talas doseljenika, koji su neminovno došli u sukob sa Sijuksima.
Do eksplozije nasilja došlo je 1866. kada je poglavica Oglala Sijuksa, Crveni Oblak (Red Cloud), sa svojim ratnicima izmasakrirao doseljenike drvoseče i dve pešadijske i jednu konjičku četu. Sijuksima se tada pridružuju Čejeni i Arapahosi, tako da se na teritoriji između pruge Pacifik Rejlvej i reke Bighorn okupilo 60.000 Indijanaca. Ovaj rat smatra se najuspešnijim Indijanskim ratom i primorao je belce da 1868. zatraže primirje. Kasnije se organizuju centri za lečenje i ishranu, u zamenu za obećanje da Indijanci neće napadati doseljenike. Pored toga, mnoge poglavice su potkupljene, i tako je postepeno snaga Sijuksa i njihovih saveznika potkopana.
Međutim, 70-ih godina 19. veka pronađeno je zlato u planinama Blek Hils, što je privuklo velik broj kopača, avanturista i kriminalaca. Sijuksi su odmah reagovali, tim pre što su to bila njihova sveta mesta, a teritorija je prema sporazumu iz 1868. pripadala njima. Ponovo je došlo do krvoprolića, tako da je vojska dobila naređenje da uhapsi Bika Koji Sedi (Sitting Bull), poglavicu koji se nalazio na čelu ratnog veća plemena Sijuksa i vrlo popularnog vođu i vidara. Marta 1876. pokrenuta je kampanja pod komandom generala Džordža Kruka, ali je zbog lošeg komandovanja, vrlo niskih temperatura i žestokog otpora, gde se istakao mladi poglavica Oglala Sijuksa Ludi Konj (Crazy Horse), doživela propast.
Početkom maja, u rejon su upućene tri ekspedicije: sa juga general Kruk sa skoro 2500 vojnika, sa istoka general Alfred Teri, sa skoro isto toliko vojnika, a sa zapada pukovnik Džon Gibon sa graničarima i izviđačima. Ubrzo Kruk je saznao za položaj Indijanaca, a prema izveštajima izviđača, iz plemena Vrane (Crows), zakletih neprijatelja Sijuksa, doznao i da značajan broj Sijuksa i Čejena, napušta obližnje rezervate i priključuje se Biku Koji Sedi. Kruk je rešio da to spreči, ali je posle iznenadnog napada Sijuksa pod Ludim Konjem 17. juna kod reke Rouzbad, doživeo katastrofalan poraz i povukao se u Vajoming.
S druge strane, general Teri je posle dojava da su se Indijanci pokrenuli, poslao u izvidnicu majora Markusa Rinoa. On je otkrio da se Indijanci kreću duž doline reke Litl Bighorn. Na osnovu toga, Teri je poslao 7. konjički puk generala Džordža Armstronga Kastera, koji je trebalo da zaustavi Indijance sa zapada, dok bi Teri i Gibons napali sa istoka, „u leđa“. Znajući Kasterovu reputaciju agresivnog, ali iskusnog komandanta, Teri mu je samo označio 26. jun, kao dan zajedničkog napada.
Spustivši se u dolinu reke, Kaster je 25. juna u daljini uočio indijansko selo, ali je sa tog mesta mogao da vidi samo jednu njegovu trećinu. U selu je vladala neobična živost, jer su se šatori užurbano sklapali, što je delovalo kao da Indijanci nameravaju da pobegnu. To je i bilo tačno, ali se odnosilo samo na starce, žene i decu. Kaster je sebi ostavio pet četa, kapetanu Mekdugalu dao je manje snage za zaštitu odstupnice, a ostatak podelio Rinou i kapetanu Frederiku Bentinu. Bentin je upućen na jug, Rino je trebalo da napadne selo sa jugoistoka, a Kaster sa severa – kako bi sprečili Indijance da pobegnu.
Rino je očekivao da će u selu izazvati strah i paniku, ali je umesto toga zatekao mnoštvo ratnika kako se pripremaju za borbu! Bez mnogo žara naredio je da njegovih 125 ljudi sjašu, a preko kurira zatražio pojačanje od Kastera. Indijanci su osetili oklevanje i protiv Rinoa je pohrlio velik broj ratnika pod, sada već slavnim Ludim Konjem. Kako pojačanje nije stiglo, nadjačani Rino naredio je povlačenje, koje je ubrzo prešlo u panično bekstvo, što je rezultiralo velikim gubicima. Preživeli su uspeli da se popnu na obližnji brežuljak, a Indijanci kao da su odustali od napada… Ubrzo, iza brežuljaka sa suprotne strane sela, začula se besomučna pucnjava.
Kaster je, postao svestan brojnosti protivnika, tek kada se našao direktno ispred sela. U istom momentu dao je naređenje za juriš, ali se na njih iz obližnjeg grmlja i drveća, sručila žestoka paljba. Naredio je da ljudi sjašu, kako bi bili manje mete i mogli efikasnije gađati. Međutim, veliki broj Indijanaca, pod vođstvom poglavice Hunkpapa Sijuksa, Gala (Gall), počeli su da pristižu sa juga i istoka, a sa severa i zapada Oglala Sijuksi Ludog Konja, koji je upravo „završio“ sa Rinoom. Na brzinu su uzjahali i pokušali da se izvuku, ali su stigli samo do obližnjeg brežuljka. Kaster je već sada izgubio polovinu od 210 vojnika, a brojčana prednost Indijanaca bila je 10:1. Rasporedio je ljude na rastojanje od oko osam metara, koji su u klečećem položaju pokušavali da pruže otpor. Vojnici su padali jedan po jedan, a posle tri sata borbe, kada im je ponestalo municije, pobijeni su svi u poslednjem indijanskom jurišu. Američka vojska, tog kobnog dana izgubila je 305 ljudi (268 vojnika i 50 indijanskih izviđača), a Indijanci samo 42 čoveka. Posle velikog slavlja 27. juna, Indijanci su otišli, a na poprište je stigao general Teri, kome je ostalo samo da na brzinu sahrani svoje saborce.
Na ishod bitke kod Litl Bighorna, veliku ulogu imalo je i oružje. Posle 1870. značajan broj Indijanaca, pored tradicionalnih lukova i tomahavka, imao je vatreno oružje. Doduše, prilično šaroliko, ali bez sumnje efikasno. To su bile puške tipa Henry 1860, Winchester 1866 i 1873, Sharps .50, Spencer .56/50 i druge. Prve tri, ujedno i najzastupljenije, bile su repetirke velike brzine gađanja. S druge strane, vojnici su nosili jednometne ostraguše Springfield 1873, koje su ispaljivale snažniju municiju i imale veći, efikasan domet. U borbama kod Litl Bighorna na valovitom terenu, daljine gađanja nisu bile velike, tako da su komercijalne repetirke Indijanaca, odnele apsolutnu prevagu. U takvim uslovima, najbolje oružje vojnika bio je revolver Colt 1873 .45.
Valja pomenuti i brojne greške, komandanata, pre svega Terija i Kastera. Teri je, prema kasnijim analizama bitke, morao da obuzda Kastera i izda mu striktna naređenja, znajući veliku samouverenost i želju za dokazivanjem svog podređenog. Čak se spekulisalo da Kaster ima ambicije da se kandiduje za predsednika SAD, zahvaljujući ogromnoj popularnosti, koja je bez sumnje zaslužena. Karijeru je gradio u Građanskom ratu (postao najmlađi general Unije sa 23 godine), a nastavio u Indijanskim ratovima. S druge strane, Kaster jednostavno nije poslušao naređenja i samostalno je napao selo, posle prilično površnog izviđanja. Kritikovani su i Rino i Bentin, koji su svojim mlakim delovanjem, dodatno otežali situaciju. Prilično neiskusni vojnici, u sukobu protiv više nego motivisanih i u borbi prekaljenih Indijanaca, nisu imali nikakvu šansu, pa ne treba da čudi toliko nepovoljan odnos gubitaka dve strane.
Posle najslavnije pobede nad vojskom, Indijanci su, sluteći žestok odgovor, krenuli dalje i na kraju pronašli utočište u Kanadi, odakle su se mnogi vratili, u rezervate u SAD. Bik Koji Sedi greškom je ubijen 1890, Ludi Konj ubijen je na prevaru 1877, dok su Gal i Kiša u Lice, umrli prirodnom smrću (1894. i 1905.). Dobro je poznat ishod Indijanskih ratova, a možda jedina kakva-takva satisfakcija Indijancima je da danas – ne plaćaju porez.
S. BALOŠ